На степеницама родне куће у Црквеној Водици

Црквена Водица, ако нисте знали, нализи се на само два километра од Обилића на Косову и Метохијуи.

Слика може припадати 1 особа, дрво и напољуПричаћу о родном селу моје ујчевине, о најлепшем селу у коме сам сачинио прве кораке свог живота. Као дете чији је отац преминуо 93. године са мојих 5 месеци живота, а у време највеће кризе уточиште смо нашли као и већина тада људи у родном селу.

У селима је тада живот био лакши. Како су године одмицале већину времена сам проводио управо у Црквеној Водици док ме је баба чувала, а мајка радила у Митровици.

Данас сам по први пут обишао своју родну кућу након завршетка рата 99. тодине. У очима дечака све ми је изгледало велико и као да се сада наједанпут све умањило за неколико пута. При приласку jединој кући у том делу села схватио сам да је то кућа комшије Џафера, како га ја памтим и где смо неретко одлазили на филију и чај од кога се мени често вртело у глави. Када су ме млађе комшије угледале, по мом представљању схватили су ко сам и показали ми кроз шумарак и шибље пут до куће.

Надахнут емоцијама кретао сам се као војник преко фронта да што пре нађем кућу или барем чесму која би ми била орјентир где се налазим. При проналаску рушевине од најлепше куће на свету сео сам на степенице испред куће, које су слуижиле за сва породична окупљања и грицкање црних семенки, а често су служиле и као породично место за сликање приликом свих наших рођендана и славља.

Седећи на њима и гледајући у обрасло двориште коровом, сетио сам се свих тренутака одрастања у том месту. Гледао сам у део где сам кришом узимао зелене јагоде док су ме јурили по дворишту да то не једем. Често је знао стомак због тога да ми награбуси, а онда се изнад куће узимало презрело зеље како би ми се скувао чај да ублажи стомачне тегобе.

Навирала су сећања и на кокошке које је баба чувала, а ја по цео дан тражио јаја по дрворишту. Свака од њих је имала своје име добијено по ликовима из тадашње култне серије „Касандра“.

Док сам тако седео на степеницама као да у даљини чујем глас мајке која долази викендом са посла из Митровице и дозива ме док ме у том тренутку пас Лилка вуче за ногавицу да јој притрчимо у сусрет и загрљај, а мене и Лилику су увек чекале карамеле и негро бомбоне које смо заједно обожавали.

Разбудила ме је у једном тренутку доза презира јер ми је неко срушио дом, али сам се одмах вратио у помирљиву реалност да се то многима на Косову десило и да се са тиме мора живети.

Данас у Црквеној Водици живи 65оро Срба који су након рата претпели многе страхоте како би опстали на свом огњишту.

Надам се да ћемо једног дана смоћи снаге да уредимо наше имање и да се барем још једном окупимо на степеницима и одрадимо један фамилијарни „fotoshooting“.

Написао: Александар Ацо Арсенијевић (преузето са Фејсбука)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.