Може ли се затрти Његошево српство?
Пише: Проф. др Душко Бабић
Његошев(ск)о црногорско српство, са печатом косовског завета и обилићевског култа, живело је у народу вековима пре него што је ,,поетски озакоњено“ у Горском вијенцу. Тако је било и након песникове смрти, све до краја Великог рата, када се јављају први знаци осипања српског националног монолита у Црној Гори. Црна Гора је, вели Јован Цвијић, била ,,чувар српскога слободарског живота и земља косовских осветника“. То се најјасније види у периоду династије Петровић Његош (1697–1918), када су српско национално осећање и ослањање на Русију постали одређујући фактори у вођењу државних послова црногорских владара.
Много је директних примера који то потврђују: крајем XVIII века, владика Данило се потписује као „војеводич српској земљи“; у Законику кнеза Данила Петровића, Његошевог наследника, из 1855. године, стоји да „у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске“. Последњи владар династије Петровића, краљ Никола, у свом ратном прогласу из 1912, овако позива Црногорце у рат за ослобођење Метохије: „Црногорци! Тужан вапај који допире из Старе Србије, од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити!… Нека се благословом Божјим и Светога Петра остваре снови из моје младости, када сам пјесмом… загријавао српске груди вјером да оружани морамо поћ: Онам, онамо за брда она!“
Овакви примери могли би се ређати у недоглед и сви би недвосмислено указивали „на српско национално утемељење старе Црне Горе“, како је говорио Цетињанин Предраг Вукић. То је свет у којем је одрастао Његош, песник ,,народне снаге и народне душе“ (Скерлић), „трагични јунак косовске мисли“ (Андрић). Из тог света никао је Горски вијенац и песник који је целином свог дела и бића клицао: „српски пишем и зборим, / свима громко говорим: / народност ми србинска, / ум и душа словенска“. Без патоса српства немогуће је замислити песника Горског вијенца, као што је без Горског вијенца немогуће разумети српску културу и српски идентитет уопште.
Црногорска посебност
У целом Његошевом делу, укључујући и његову преписку, нема ниједног места где би помињање црногорског имена имало значење етнонима. Црногорство је код њега искључиво регионална одредница српског националног простора. На исти начин појам „Црногорац“ употребљавали су и други српски писци његовог времена: С. Милутиновић, Вук, Бранко, Змај, Л. Костић… Код Његоша не постоји црногорство као национално одређење, као што не постоји ни кроз целу историју старе Црне Горе. Посебност Црне Горе и црногорства код Његоша постоји само у оквиру српске националне свести – где јој је провиденцијално назначен задатак чувања сакралне, заветне димензије српства као духовне заједнице. Промисао и судбина одредили су да Црна Гора чува искру српске слободе, која чека тренутак да се „извије“, да постане светлост која ће народ ,,дозвати“ из мртвила робовања туђину. У тој искри је биће народа, његова заробљена снага, вечна супстанца ‒ ,,прекаљена искра божествена“ која „храни душу огњем електризма“. Његошева Црна Гора је чувар светости нације, онога што је у њој вечно, што у историји и егзистенцији носи и чува њену метафизичку одређеност. Посебност Црне Горе и црногорства за Његоша је у важности и тежини националног задатка, а не у етничкој другости. Таква Црна Гора је „херојско послушање“, „служење крсту“, при чему реч „крст“ не асоцира само на чување угрожене хришћанске вере, него и на прихватање жртвеног пута, васкрсног разумевања историје, предака, човека и човештва.
То је суштина његошевске, „поетске истине“ о Црној Гори и црногорству, канонизоване у Горском вијенцу. На први поглед, то је идеализована, изнад реалног живота саздана слика у складу са романтичарским идејама о „антејској снази народа“ (М. Екмечић). Али, само на први поглед, јер Његошево народносно осећање у својој суштини није романтично него трагично (Ж. Видовић), није идеализација него христијанизација, није одзив моди (историјског) тренутка, него израз заветног заједништва живих и мртвих. Његошеву мисао о народу не води угађање нечему спољашњем, јер стоји изнад мерила допадљивости. Владика је, како рече Исидора Секулић, ,,био индиферентан према свему ситном“ ‒ зато човек код њега никад не живи само свој живот, него и живот својих предака, чувајући тако „свету својост“, кроз коју се излази из ситног у велико, из пролазног у вечно, из профаног у свето. Из егзистенцијалног у есенцијално. Само у народној заједници, само у жртвеном делу за народ, Његошев човек налази важност властитог ега. Ко не мисли и не ради тако, он „ђетиња“, заплиће се у баналности и ситнице, тоне у ,,ништожност“.
Све ово било је потребно рећи да би се „изнутра“, из иманентне логике Његошеве филозофије и антропологије – које обједињује његова религија ‒ показало колико су национална идеја, и „патос српства“, одређивали његову слику Црне Горе – њене историје, менталитета, народног живота. Свака идеја црногорства као засебног етницитета, сагледана са „његошевског виса“, показује се као апсурдна, немогућа. Црногорство без српства не би дезавуисало само Његошев појам народности, него и његов појам човека. Па и више од тога: то би значило ,,попирање“ божјих закона, јер је за њега народносно осећање (родољубље) „прекаљена искра божествена“ – знак ,,живота душевног“.
Ново црногорство
„Засади црногорског национализма“ које су у народ бацили главни идеолози ‒ Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, у комунизму су проклијали и пустили видне изданке, а пуни процват и обилне плодове дали су у последњих 25 година, посебно након осамостаљења Црне Горе. То је време када идеологија отклона од српства прераста у огољену мржњу према српству. Идентитет Црногораца гради се искључиво на доказивању да они нису Срби и да су све везе Црне Горе са српском историјом резултат вековног насиља и великосрпског државног пројекта. Црногорска политичка елита покренула је све расположиве механизме државне моћи за стварање новог националног идентитета Црногораца, уверена да се за неколико година може створити оно што се у историји ствара вековима. Тако је започело безобзирно „прање“ и „пеглање“ историје, у којој је српски предзнак неутралисан и уклањан разним довијањима и фалсификатима.
У просторима тог културолошког инжењеринга, идеолози новоцрногорства сетили су се „Црвене Хрватске“ и започели нескривену латинизацију и хрватизацију Црне Горе. Са тим је био комплементаран процес евроатлантских интеграција, у којима је традиционална Црна Гора гурана у културолошки образац стран њеном бићу и историјским стремљењима, а све под плаштом прогресивних, демократских промена. Тиме се мењао њен геополитички положај, али је произведено и нешто много важније и далекосежније од тога: колективно преумљење које је код једног дела народа створило свест да је могуће своју будућност градити на амнезији и самопорицању. Кулминативна тачка тог свеобухватног, апсурдног самозаборава јесте одлука владе Црне Горе да призна независност Косова (2008). То није била обична политичка одлука: то је тренутак моралног и идентитетског слома ‒ одвајање од „централног места свеколиког српског народног предања“ (Д. Богдановић). Црна Гора без ,,косовског средишта“ поништава и затамњује властиту историју, одриче се свега што је у њој супстанцијално и узвишено. Таква Црна Гора, хтела не хтела, одрекла се и Његоша, који је на „косовској мисли“ изградио своју концепцију српске историје и нације и народне заједнице уопште. Одрекла се и Црне Горе, чија је историја, поетски сакрализована у Горском вијенцу, постала вечно „огледало српско“.
„У данашњој Црној Гори Његош је незван гост“ (М. Мићовић). Његово дело стоји на путу настојањима политичке и културне елите да конституишу нови национални идентитет и нови културни образац Црне Горе, на матрици огољеног антисрпства.
Духовни и секуларни концепт нације
Овде долазимо до неизбежних питања о томе какав ће бити ток овог сукоба у будућности и какав исход се може очекивати? Није тешко запазити да аутор овог рада сматра да су на страни његошевског наслеђа аргументи историје, етике и истине. Али, то не значи да у овој борби та страна мора бити победник. „Предности“ његошевског српског црногорства над новоцрногорским антисрпством по својој природи јесу духовне, а ова борба се води (и водиће се) „на противничком терену“, у простору световности, у време „после истине“ и „после религије“, кад је „све дозвољено“.
У том контексту, национално и идентитетско питање у Црној Гори јавља се као културолошко и цивилизацијско, јер нас доводи пред низ општијих питања, као што су: Може ли духовни, религиозни концепт нације, какав заступа Његош, преживети доминацију (можда, боље: тортуру) хуманистичког космополитизма и интернационализма? Може ли његошевска „народна светиња“ да се одупре агресивном наметању догми грађанског и цивилног друштва ‒ једином пожељном културном обрасцу у нашем времену? Зато је, у најмању руку, лакомислено тврдити да је црногорски национализам пројекат без будућности и да треба игнорисати црногорство као нови национални идентитет. Напротив, Срби као целина, а посебно Срби у Црној Гори, овом питању морају приступити трезвено и одговорно, уважавајући стварност.
Узимајући у обзир напред речено, по нашем мишљењу, није право питање: може ли црногорство постојати као нација? (јер је очигледно да може), него: може ли црногорска нација бити конституисана у складу са Његошевом народносном идејом? Ако прво питање подразумева одговор – да; на друго се мора категорички одговорити са – не. Црногорство без српства може бити политички пројекат, идеологија, програм, али не може бити народност у његошевском смислу. Црногорство одвојено од српства нема дубљег, сакралног смисла, губи димензију вере, заветног везивања за морални императив.
У науци је присутно много теорија о томе шта је нација и како она настаје. Да би се то мноштво учења и приступа лакше сагледало и систематизовало, грађене су различите типологије, у којима су нације груписане по сличности настанка и одржавања у времену. Али, ни тако није било могуће ову ствар поједноставити и уопштити тако да мали број типова обухвата све појединачне случајеве. У познатим типологијама нације нама се најобухватнијом чини она која нације дели у две групе: „заветне“ и „републиканске“, при чему се први тип односи на нације уједињене и одржане вером, култним личностима и догађајима, заветним схватањем историје; а други тип, на нације уједињене грађанским, либералним и демократским начелима. Први тип се ослања на традицију, „веру отаца“, на историјску свест која чува и овековечује моралне вредности, а други се „сукобљава са традиционалном хијерархијом“ (М. Ковић), а историју доживљава као рационализовани хронолошки низ збивања. Колевка заветне нације је исток, а републиканске запад. Заветна нација је, по својој суштини, духовна, религијска заједница, а републиканска секуларна. Ово разграничење, наравно, не треба схватити круто и искључиво, јер се типови националитета, у стварности, мешају и преливају један у други, али овај типолошки дуализам непорецив је као парадигма за сагледавање историјске, културолошке и духовне различитости народа света. Утичући један на други у неким периферним манифестацијама, ова два типа национализма су онтолошки супротстављена.
Лако је закључити да је Његошев(ск)и национализам заветни (религиозни), а новоцрногорски републикански (секуларни). Први је историјски кристализован у сећању на косовски завет и наслеђе светородне лозе Немањића, а други своја упоришта тражи у вредностима демократије, грађанског и цивилног друштва. То није ништа ново у свету. Питање је само могу ли такав тип националног идентитета прихватити Црногорци, традиционално везани за своју прошлост и углед предака. Упркос историји, „рефлексу косовске крви у погледу“ и – Његошу.
Шта ће бити „на пошљетку“? То нико не зна. Од тога су „у гробу кључеви“.