Како су комунисти врбовали распопа за лажну црногорску цркву?
Посједујем више доказа да су црногорски распопи, од првог до последњег, још док су били у свештеничком чину заправо били слуге и плаћеници комунистичког режима и тајне комунистичке полиције. Не само да су били врбовани него су своје услуге против Цркве Христове и сами нудили.
Почећу од бившег архимандрита Антонија Абрамовића као првог распопа и псеудопоглавара у Црној Гори.
У Архиву Југославије (Фонд 144, Савезна вјерска комисија, ф. 21, бр. 257) пронашао сам допис Франца Коса, начелника четвртог одјељења Државног секретаријата за иностране послове ФНРЈ. Документ је датиран 22. маја 1957. године и њиме се Савезна вјерска комисија извјештава да се „према обавјештењу нашег конзулата у Њујорку налази Антоније Абрамовић… Он се сада налази у врло тешкој ситуацији како материјално тако и морално… Он има корисно и позитивно држање према нашој земљи”.
Конзулат је предложио да му се одобри редовна мјесечна помоћ од сто долара како би тамо остао и обављао послове за комунистички режим. И тако је тадашњи калуђер Антоније стављен на редовни платни списак црвеног режима служећи финансијеру, а не Цркви и народу. Такав вид његове “службе” трајао је деценијама.
СДБ га склонила у Канаду
Можда би све то било мање упадљиво да Абрамовић у октобру 1993. године из Канаде није дошао у Цетиње да у својству псеудопоглавара присуствује “оснивању црногорске цркве” на Тргу маршала Тита. Након тог богохулног скупа, преко “Побједе” се 13. новембра исте године огласило црногорско Министарство унутрашњих послова тврдњом да је “Служба државне безбједности била у посједу сазнања о бројним везама и дјелатностима г. Антонија Абрамовића док је службовао у Црној Гори.
Међу њима има и докумената о његовим настраним активностима, који су засновани на изјавама оштећених лица и налазима медицинских установа. Нема сумње да је поменути господин својевремено требало да кривично одговара за учињена дјела. Међутим, због специфичног односа са разним обавјештајним службама, он је ту одговорност избјегао напуштањем тадашње Југославије и одласком у Канаду”.
Да ствар буде јаснија, МУП Црне Горе (исти орган ће седам година касније регистровати Абрамовићеву творевину) тада је у саопштењу истакао да је те информације, “које су познате не само СДБ него и људима који су усљед његовог дјеловања у том периоду претрпјели тјелесне и повреде свог достојанства”, преко својих службеника саопштио будућем распопу. Он их је примио уз обећање да се “понуђене дужности неће примити”!?!
Морбидно дјеловање тајне комунистичке полиције у оно вријеме, као што се види, није имало за циљ заштиту недужних људи и кривично гоњење било ког преступника, па макар он био и у свештеничкој мантији. УДБА је једва чекала да се неко свештено лице затекне у некој слабости, али не због тога да би му судили.
Плаћеници комунистичког режима
Судили су, мучили и тамничили оне часне свештенослужитеље који су били вјерни Богу, Цркви и народу и које нису могли ни да придобију, ни да поткупе, ни да уцјењују. А поједине свашточине и пробисвијете у мантији су због њихове слабости регрутовали у своје сараднике и ситне плаћенике. Исте методе су примјењиване у Совјетском савезу, Бугарској, Румунији и у свим комунистичким земљама. Тадашња Брозова Југославија, наравно, није могла да представља изузетак.
Из ова два поменута документа се јасно виде методе које су тајне службе комунистичког режима користиле да би заврбовале поједина недостојна свештена лица да служе њима умјесто Богу, Цркви и народу. Наравно, Абрамовић није ни један, ни једини, ни посљедњи. Има их још.”
Текст: Протојереј Велибор Џомић, Црногорска лажна црква, Нови Сад – Подгорица 2008. године (Пренето са фјсбук профила Јована Маркуша, српског историчара, публицисте и бившег градоначелника Цетиња)
