Јеванђелско зачало о Јачем од природe

Презвитер др Оливера Суботића одржао је бесду у Храму Светог Александра Невског на празник Изношења Часног Крста и Светих мученика Макавеја, лета Господњег 2022. Преносимо је у целини:

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, чули смо данашње јеванђелско зачало које се хронолошки наставља на оно које смо слушали претходне недеље, везано за догађај чудесног умножавања хлебова, када је Господ умножио пет хлебова и две рибе и нахранио више хиљада људи. Данашње зачало почиње тако што Господ каже његовим ученицима да иду право на другу страну док Он отпусти народ. Христос сâм одлази на гору да би се помолио и тиме нас учи да избегавамо сваки повод за славољубље, за ташту људску славу. Он се склања од народа, а тако чине и његови ученици, да их људи не би величали због преславног чуда.

Христос нам показује прави пут – молитву у самоћи, што је истински молитвени контекст за сваког хришћанина, а особито свештеника. Сваки свештеник, у суштини гледано, и јесте нека врста самца јер он пре свега са Богом беседи, а тек потом са људима. Тај однос молитве у самоћи, који треба да има сваки свештеник, али и сваки хришћанин, заправо сведочи о дубини наше вере. Човек који има потребу да се осамљује, да узноси свој ум Господу у самоћи, у „клети“ срца свога, показује правилно настројење душе. Ако те потребе за молитвеном самоћом нема, нешто није добро.

Ми данас живимо у времену у коме су се речи веома умножиле. Пре једног века људи су мислили да би се проблем зла и свих негативних појава у свету решио када би се на неки начин омогућило да постоји једна база знања, да људи могу да комуницирају, да могу размењују знања и искуства. Ми данас живимо управо у друштву знања, у ери глобалних комуникација. Интернет је укинуо старе препреке и знање је на неки начин постало опште доступно, а опет, видимо да се зло само умножило.

Јер, не решава доступност знања проблем зла, већ га решава наш живи однос са Богом. А тај однос се пре свега испољава у молитви. Данашња појава да на јутјубу имамо толико хришћанских проповедника који непрестано нешто проповедају, непрестано нешто причају, и притом све време брину о томе колико имају прегледа својих снимака говори о недостатку потребе за узласком на гору по примеру Господа. Ми, дакле, треба да негујемо духовну равнотежу, да имамо и раван општења са Богом и раван општења са људима. Не сме се изгубити димензија крста, коме се на данашњи дан клањамо.

Христови ученици су остали у лађи, која је непрестано била запљускивана таласима јер, како се даље каже у Јеванђељу, био је противан ветар. Лађа је симбол Цркве. Она је Лађа спасења, увек запљускивана таласима и увек у положају да је удара противан ветар. Прича о вишевековној симфонији Цркве и државе у време Византији није тачна, бар не у потпуности.

Симфонија је постојала као идеал и као концепт, и било је несумњиво светлих историјских примера, но колико је само било случајева да су управо византијски цареви прогонили православне патријархе? Колико је само правоверних прогоњено за време иконоборства у држави у којој се симфонија била усвојена као концепт? Црква је, дакле, увек била прогоњена и свагда је била на налету таласâ. Прво ју је прогонила Римска империја, па су је прогонили јеретици и богоборни цареви, па потом Османлије, па комунисти… и ко зна какав је у будућности прогон чека. Једноставно, њен положај у овом свету јесте такав да је она увек на крсту.

И данас, драга браћо и сестре, ми видимо како разни таласи наваљују на Цркву, а она, као и раније, опстаје и стоји стамено, јер њу врата паклена не могу надвладати. Но данас је запљускују таласи за које раније нисмо могли ни замишљати да могу да се појаве. Тако се најављује да ће у септембру један талас безбожништва да запљусне наш престони град и цело наше друштво. И сада се поставља питање: да ли бисмо требали да ћутимо и да то једноставно посматрамо, или треба нешто да кажемо?

Хришћани су друштвено одговорни људи и подразумева се да треба да кажемо свој став. Тај став треба да се чује и треба да се зна. Да буде јасан, да буде јеванђелски, да буде заснован на хришћанском етосу. Зар свети Јован Крститељ није требао рећи Ироду да овај није смео да узме Иродијаду за жену? Наравно да је требао да му каже. Зар није Свети Јован Златоусти требао да каже царици Евдокији шта је учинила? Наравно да је требао да каже. Зар није свети Јустин Ћелијски требао да говори како је говорио? Наравно да јесте. Сви они су исповедили веру и изнели свој крст, а што је до њих стајало, то су и урадили. Тако и свако од нас треба да искаже свој став и не треба да ћутимо. Разуме се, у изражавању тог свог става треба да будемо верни ономе што је хришћански, јеванђелски етос.

Са друге стране, не смемо да упаднемо у замку да се на своје снаге ослонимо и да мислимо да ћемо ми све ове таласе сами моћи да зауставимо. Каже свети Игнатије Богоносац: „Не покушавај да зауставиш стихије времена сам“, или, по речима нашег владике Његоша: „Ми смо једна сламка међу вихорове“. Ако те снаге у нама нема, где је има? У Господу. Немојмо то никада заборавити: Он је тај који влада над стихијама земаљским. Данашње јеванђеље нам управо о томе говори. Он ходи по мору и влада свим стихијама које му се покоравају. Наша прва обавеза у једној овако тешкој ситуацији за наш народ јесте да пре свега Господу припаднемо свим својим срцем и свим својим умом, и да му се истински помолимо.

Хајде, драга браћо и сестре, да видимо од нас триста верујућих људи сабраних у овом храму, који долазимо сваке недеље на Литургију, колико сваког дана прочита једну катизму Псалтира? Можда двадесет посто. А замислите тек на нивоу Србије? Дај Боже да је 0.2 посто. А свака српска кућа би требало да има Псалтир и да се из сваке српске куће дневно чује макар једна катизма. Па да видите како ће да буде боље у целом друштву. Све ће бити другачије кад на Бога ослонимо своју наду и када му се истински помолимо. Када своју молитвену лепту дамо искрено. Када Богу завапимо попут Петра: „Господе, спасавај, погибосмо!“. Али ми то нећемо јер најчешће овако размишљамо: „Неко ће то други за нас да уради“. Е па не може тако!

Хајде стога да учинимо што до нас стоји. Да отворено кажемо шта је наш став, да га јасно изразимо, да то учинимо у складу са Јеванђељем, али пре свега да се Богу помолимо. Хајде да учинимо да Србија устане тако што ће Псалтир у свакој српској кући да буде књига која се сваки дан чита, да наша земља заиста постане Христова. И верујте, оно што ми по својој слабости не можемо учинити, учиниће Бог. Илија је био човек од крви и меса, како каже апостол Павле. Човек као сви ми, а својом молитвом је затворио небо за три и по године. Зауставио дажд. Сасушила се земља. А замислите шта би тек Господ учинио на молитву целе Србије! Биле би то такве временске непогоде које не би дале да улицом прође булдожер, а камоли којекакве параде. Сâм Бог би их зауставио.

Морамо се, дакле, и Богу молити и учинити што до нас стоји. Стога браћо и сестре: да кажемо шта је наше, да исповедимо што је наше, али пре свега да се Богу помолимо, да Он учини што је Његово.

И да завапимо речима Петровим: Господе, спасавај нас, да не пропаднемо! Ако си Ти уз нас, ко ће против нас! Амин, Боже дај!

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.