Ispovest Kninjanke rođene uoči „Oluje“

Aleksandra Kresović je rođena 3. avgusta 1995. godine i poslednja je beba koja je rođena u porodilištu u Kninu. Sećanja na dan svog rođenja ispričala joj je majka a ostala sećanja, dopunjava pričama rodbine i povratkom u Knin.

“Na dan svoga rođenja, tog 3. avgusta 1995. nemam sećanja, samo ono što mi je mama pričala. To je bio jedan poprilično haotičan dan u kome nisu znali šta će sa sobom i gde će” – počinje svoju ispovest Aleksandra Kresović.

Pobegla je samo sa dokumentima

Mama je osetila trudove i morala je u porodilište. To porodilište već je već bilo granatirano 3. Avgusta, kao I moj rodni grad Knin. Srećom nije imala neke komplikacije i porođaj je protekao brzo, tako da, ja sam danas živa. Da je bilo nekih komplikacija, ko zna šta bi bilo jer lekara nije bilo vise, ostalo je svega nekoliko babica i medicinskih sestara I to je bilo sve. Moja majka je provela svega četiri sata u bolnici i nakon toga je već morala da krene. Prvo su se spustili u podrum bolnice pošto su okolo padale bombe. Kao i svi ostali bolesnici. Pristizali su i drugi ranjenici sa fronta i moja majka priča da su praktično, preskakali ranjenike po hodnicima bolnice. Došao je jedan autobus koji nije imao stakla. Taj autobus bio je rezervisan za zaposlene u bolnici. Moja majka je uspela nekako da uđe u taj autobus sa još nekoliko porodilja I krenula je u kolonu. To je bilo svega nekoliko sati posle porođaja.

Ona je ponela samo jednu torbu, žensku torbu. Nije čak ni ponela onu opremu za porođaj. U toj maloj torbici imala je samo dokumenta, ispostaviće se države koja više ne postoji, i nekim čudom tu se našao i srebrni krst koji je kupila u manastiru Krka, ne zna se kako je tu dospeo. Ona ga nije stavila,niko ga nije stavio, taj krst bio je u kući. Na sebi je imala bolničku pidžamu, još uvek krvavu od porođaja a ja sam bila uvijena u neku pelenu iz porodilišta. Sela je u autobus za koji nije znala gde ide, samo je znala da ide u Bosnu. U tom putu najviše pamti žeđ. To je avgust, velika vrućina a ona nije imala vode ni hrane. Ljudi koji vide porodilju davali su hleb, sendvič, šta su imali.

Za mog oca nije znala gde je. On je bio negde na ratištu. Krenuo je peške ka Banjaluci. Zanimljiva stvar je da su mi tu priču pričali kada sam bila mala I meni je to bila priča koja ima sled događaja. Međutim kako sam rasla i sazrevala shvatala sam da u toj priči ima mnogo vise detalja, emocija i da oni ne znaju koliko je vremena prošlo od jednog do drugog događaja. Tata mi je pričao da dok je pešačio ka Banjaluci je seo da odmori i zaspao. Kaže da ne zna da li je spavao dva sata ili dva dana – priča Aleksandra.

Da li si se ikad vratila u Knin, na kućni prag?

Jesam. Imala sam samo 7 godina. Tada, nisam najbolje razumela situaciju. Sećam se da mi je mama pokazala na kuću i rekla da je to bila naša kuća. Pokazala mi je jednu prostoriju koju su spremali da bude moja soba kada se rodim. Ali nije mi bilo jasno, jer ta kuća je bila zapaljena, sa sivim zidovima, imala je neke grafite išarane po hodniku, iščupane su bile pločice, nije bilo nameštaja, razbacano je bilo đubre. I ono što je meni sa sedam godina bilo interesantno, a tek kasnije sam shvatila šta je to, jedan zid kuće je bio u tačkicama, kružićima, tufnicama. A zapravo je neko pucao iz automatskog oružja po kući, pravi nekakve šeme iz zabave.

Da li tu kuću u Kninu osećaš kao svoju? Gde se osećaš kao svoj na svome?

Nigde ne osećam “svoje”. Ja sam svesna da je to moje, ja znam da je Knin moj rodni grad, ceo život živim u Srbiji, u svim mestima gde sam živela, sve su to moje kuće. Ali ništa nije u potpunosti moje a i sve i jeste na neki način. Nekada me je to mučilo, ali sada ne. Sada na to gledam kao da imam više kuća. Tako da, Beograd je moj, Lajkovac je moj, Lazarevac je moj, Knin je moj…sve je moje.

Kako su izgledali tvoji rođendani?

Kada sam bila mala, za mene je to bio samo rođendan. Dođu deca, igramo se, jedemo tortu. A sa druge strane, okupe se prijatelji i porodica oko stola I to su manje-više uvek bile ove priče. Podsećanje na Oluju. Rodbina prepričava šta se njima desilo. Otvaralo se neko vino, kupovno vino. I uvek su kukali kako ne valja, ni jedno nije bilo dovoljno dobro kao ono naše. I svi su osećali neku melanholiju. Oni su imali to osećanje da im nešto nedostaje. Iako je to srećan dan, imamo punu trpezu, deca se igraju i smeju ali nešto fali i nešto nedostaje. To su slike mojih prvih rođendana.

Da li je i dalje tako?

Pa nije. U neku ruku jeste, ali kako vreme odmiče, ostaje neki ožiljak tu, ali sve su priče već ispričane i sada smo se ukalupili ovde i možemo da dozvolimo sebi da slavimo rođendan i živimo život.

Kakvo osećanje danas u tebi budi Oluja?

To je neki osećaj, ožiljak koji ćuti i samo postoji. To je neki miris, boja, grč u želucu, ništa više. Sve reči su već ispričane samo eto, desi se moj rođendan i treba da slavim svoj rođendan, da nastavim život.

Izvor: Blic