Где је црногорски излаз?

Пише: Никола Маловић
Да ли црногорски излаз ваља замислити у потпуном ресетовању опозиционе сцене и преласку на илегалан начин борбе? Све зависи од тога када ће се због свеопштег осиромашења догодити крах свих институција и служби чији су, деценијама, водећи људи листом из владајуће партије Мила Ђукановића.
Рекао сам једном Енглезу кад ми је био у бутиги, да у нашем, српском народу постоји пословица по којој кад видиш да се у акваријуму свађају двије рибице – погледај боље, сигурно се ту мота неки Енглез.
Па се Енглез, иако урођени дипломата, изненадио, ненавикнут да му се у колонији у лице казују истине, таман и вицем. Али је остао колонизатор и џентлмен, те смо наставили да причамо о другим стварима ако таквих из којих се не може убрати политички став уопште има.
Etleboro.org - MANS nastavlja da obmanjuje javnost: Ćute o poslovima  Bemaksa i Volija, ćute na progon SPC, ne napadaju Duška Markovića, ali  aktivno ruše vlast u Budvi!Заиста, данашњу Србију и Црну Гору ваља замислити као државе око којих Енглези коло воде – колико се само ми дијелимо и свађамо, умјесто да се уједињујемо и слажемо.
У Србији су се током неколико јунских дана у којима је прогласом казано да не постоји бојазан од корона вируса, одржали избори, а у Црној се пак Гори спремају за конац августа, иако број заражених расте, па су сва вјерска и политичка окупљања забрањена.
Иако све рачунице показују да је у малој Црној Гори не мање од 55 хиљада фантомских гласача, ни то за сада не спречава опозицију од учествовања на унапријед покраденим изборима. Ситуација може да буде copy-paste, као у Србији од 21. јуна 2020.
Парадокс се коти у томе што су марта 2019. године свих 39 опозиционих посланика потписали Изјаву да неће учествовати на изборима:
„Потписници неће учествовати ни на једним изборима, локалним, државним или предсједничким који буду заказани прије испуњења основног задатка Владе грађанског јединства“.
Али авај, као и сви штрајкачи политичком глађу што једном попусте да не би финансијски умрли, и црногорски су се лидери многих странаках у нека доба предомислили и ушли у Скупштину, ако том опсједнутом театру и даље назив треба писати великим словом. Ах, читаоцима ван Монтенегро оквира ваља натукнути како се поодавно највећа српска странка у Црној Гори фузионирала са странком коју води декларисани Црногорац који је гласао за преименовање српског језика, што до данас његовом мушком политичком партнеру није сметало да се сматра „лидером Срба у Црној Гори“.
Умјесто да љето буде политички врело, да литије попуне и вјерујући туристи из нама братских географија те да заједно освештамо област приморско-црногорску, масовних окупљања нема, туриста нема, привреда цркава, границе су скоро па херметички затворене, што не дестимулише црногорске опозиционе странке (већински, гле, расположене за Нато и ЕУ), да ипак изађу на изборе, чак и са предношћу владајућег ДПС-а од најмање 55 хиљада гласова, што је, угрубо отеше ли се, 10%.
Или се иза брда нешто ваља, а да ми не знамо?
Јер зашто би било ко ко се пред огледалом у страној амбасади држи за опозиционог лидера срљао у (још једно) политичко самоубиство, зашто би се гинисовски избламиран, гинисовски бламирао још? Пазимо…
Цијела је Црна Гора дебото по-пи-зди-ла. Бивша југословенска република, а од 2006. самостална и суверена*, кључа.
Туристичке сезоне први пут у историји нема, нема привредног замајца, нема финансијске акумулације, осим за људе блиске власти, чије се економисање ионако заснива на отимању.
Да је црногорска власт у ропцу чини се само лидерима оних опозиционих партија које не би да коалирају са владајућим ДПС-ом, иако су за коалирање спремни – и мањински Хрвати, и Бошњаци и све сателитске странке ДПС-а. Избори ће 30. августа правно гледано бити легитимни чак и ако се нережимска опозиција уједини (а неће) јер увијек преостане довољно колаборационистичких странака да дају легитимитет изборима.
Нити један опозициони лидер није потписао оставку у случају пораза који је вјероватан. Чак и да су се странке које је јаче него икад узео да притиска очајан народ ујединиле око тога да је систем зрео да отпадне, опет не би биле у повољном положају јер опозиционо уједињење није довољан разлог за смјену власти. Покушавали су они и раније. И? Мило је и даље на власти…
Оно о чему народ који у Црној Гори промишља о политици упркос чињеници да се у политику не разумије (јер се нити један народ множином не разумије у политику), тиче се чињенице да члан 92 Устава предвиђа гадну једну зачкољицу. Предсједник републике, а то је Мило Ђукановић, има неограничено право на именовање мандатара за састав нове владе. Чак и у теоретском случају да уједињена и за све ове деценије јалова опозиција финалменте однесе побједу – да ли би онај кога снисходљиво зову господарем
Црне Горе дао благослов опозиционом кандидату да постане мандатар?
Никада не би.
Тиме би Мило Ђукановић, по праву које му даје Устав, опструисао избор нове владе, и за 90 дана индуковао нове изборе. Може му се.
Да опозициона опција има подршку са Запада већ би се видјело, као што би се и на мјесец од избора осјетио дашак вјетра из Србије, или пак руска рука на медитеранском геополитичком рамену.
Но, ничега од свега тога нема.
Народ на ивици опстанка, избезумљен од корона-експеримента који ad finitum подразумијева насилну вакцинацију, сирак је „тужни без нигђе никога“, јер му деценијама недостаје аутентично опозиционо лидерство, јер му се годинама амбициозни политички аматеризам нуди као рука спаса.
Друштвене мреже врве од снимака на којима људи из народа веома љутито поручују опозицији да ако и трећи пут оману – иду на политички „блок“.
Притом, сви заборављају да је црногорска опозиција више него три пута прокоцкала своју шансу, и да ће опет. Јер је, поновићу, не само гинисовски неспособна, него и гинисовски егоистична. На мјесец пред изборе она није одговорила на витална питања већинског српског народа: да ли одмах по побједи у коју вјерује враћа српски језик као једини службени, да ли враћа тробојку као државну заставу, да ли се залаже за најближе могуће односе са Србијом, да ли ће повући признање Косова*, да ли се залаже за заједницу Србије, Црне Горе и Републике Српске; како ће се односити према наративу Великог ресета 2021. и свенародне вакцинације, да ли ће подржати увођење општег видео-надзора? Како планира да живимо од производње и куповине домаћег, јер се на друго и не можемо да ослонимо као на сигурно, поуздано и здраво?
Не одговори ли опозиција којој су управо литије дале инфузију на ова питања, не бих рекао да ћу бити стимулисан да ме на +40 степени Целзијуса опазе на биралишту у августу. Свеједно ми је да ли ме у новији поредак уводи Мило Ђукановић или онај који се иза њега обавезао да настави да поштује међународне обавезе које је потписао претходних. Ко наслиједи Милове обавезе, Мило је. Тадић је Ђинћић. Вучић гори од обојице.
Када су се почетком јула 2020. пројавила два британска посланика, Тим Фајон и Стив Бејкер, конзервативац и лабуриста, многи су помислили гдје њихов апел у утицајном „Њузвику“ има неке везе са сценаријом да се на брзину пред Црногорце истури ма која неодвратна а јавности позната личност иза које би пак стале странке из опозиције (макар из „српског блока“, ако се буде ишло у двије колоне), али под обавезом да та јавности нова и неодвратна личност не цвркуће контра ЕУ у Натоа, али да пјева из свега гласа како јој је до једине праве и апостолске цркве, како јој је до веза са братском Србијом, може и Русијом. Јер би то, без све шале, била једна од могућих формула опозиционог успијеха.
Британски посланици Фајон и Бејкер позвали су Нато и Велику Британију да подрже вјерни народ и свештенство Српске православне цркве у Црној Гори, оцијенивши да црногорски Закон о слободи вјероисповијести није донесен у складу са демократским и парламентарним нормама, владавином права, и тако даље и тако даље. Истакла су, ова два генерално небитна Британца лактовима наслоњена на наш геополитички акваријум, да скоро 80% грађана Црне Горе признаје Српску православну цркву, те да она баштини 801 годину трајања у континуитету.
Црна Гора сада у сасвим неправилној реченици пребија хапси из Хрватске допрема шлепере полицијске опреме којима ће шта него да кидише на оправдани народни гнијев јер ће доћи до крађе избора 30. августа али се тиме Енглезима мио Мило неће смијенити будући да је кита опозиционих лидера требало о томе да мисли прије макар три пораза уназад и заиста може да дође до грађанског рата.
Од почетка године, дигао се у Црној Гори литијски дух, и наставио да лебди понад земље. Море људи премрежило је географију у којој су почела да се догађају чуда јер су и тек проходали ходали километрима са својим ђедовима, под црквеним тробојкама, од мјеста једног до цркве или манастира, и с благословом натраг.
Чинило се неколико пута да се Црна Гора умирити не може, и да литије које су рођене да би укинуле спорни Закон о слободи вјероисповијести укидају тај закон, али авај, догодио се свима наметнут корона-наратив па је и црква, увијек снисходљива према власти, обуставила многе своје токове.
Дословно сви чија имена имају мјерљиву тежину на кантару који мјери тежину бијелих бубрега ставили су се потписима на страну Српске православне цркве, а контра до стрва компромитоване црногорске власти. То су каталогом ове професије и групе: професори, књижевници, љекари, инжењери, адвокати, полицајци и војници хришћани, спортисти, студенти, новинари, капетани дуге пловидбе…
Да ли црногорски излаз ваља замислити у потпуном ресетовању опозиционе сцене и преласку на илегалан начин борбе? Све зависи од тога када ће се због свеопштег осиромашења догодити крах свих институција и служби чији су, деценијама, водећи људи листом из владајуће партије Мила Ђукановића.
Извор:Печат

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.