Ево како је почео рат у Хрватској у мају 1991.

Многи од младих људи не знају како су у ствари започели оружани сукоби и распад Југославије, и да је то било још прије сукоба у Словенији, који је почео 25. јуна 1991. Апстрахирајмо сада припреме на разбијање Југославије, које су, уз асистенцију неколико страних обавјештајних служби, трајале тридесетак година – о томе нпр. Ерих Шмит-Енбом, „Der Schattenkrieger. Klaus Kinkel und der BND«, Dizeldorf 1995, str. 211-236).

А без познавања хронологије немa правилног разумевања историјских догађања. Стварну ситуацију у Хрватској на почетку маја 1991. можемо јако добро сагледати из чланка Радета Суботића, објављеног у љубљанским „Српским новинама“ 17. маја 1991. На жалост, велика већина и политичара, и људи уопште, у Србији и у Босни и Херцеговини, правила се и слијепа и глува – као да се то њих не тиче или да не виде шта се дешава. И онда су били „изненађени“ када су ратни сукоби отпочели и у БиХ. Сулудо али истинито, каже историчар Никола Милованчев и преноси у целини текст поменутог Суботића:

„Незадовољство и побуна су последица Устава Хрватске у којем Срба и нема. – Битка за спасавање националног идентитета, језика, писма, културе… Уз државни на делу и цивилни терор – српски народ није терориста него брани своја огњишта и светиње.

Славонија, Барања и западни Срем, по крвавом и трагичном обрачуну 2. маја ове године, у Борову Селу, постали су центар битке за спасавање националног српског идентитета и бића, а новинари из целог света, похрлили су у овај питоми равничарски крај да виде и да се на месту догађаја увере шта је истина…

Да ли је у питању заиста тероризам, хајдучија, одметништво… како то свету потура хрватско врховништво, или је у питању борба за остатке националног бића?

Устав – камен спотицања

Све је, заправо, кренуло од доношења новог Устава Хрватске у којем Срба практично и нема, у којем су изгубили статус политичког народа. Тим Уставом изгубили су писмо, језик, културу. А кад су потом уследиле и промене симбола, кад је на хрватску заставу стављена шаховница под којом су Срби 1941. доживели стравичан покољ, бунт српског народа је спонтано никао..

Уместо да је из тих првих појава незадовољства и побуне хрватско врховништво извукло поуке, да су грешке (да ли само грешке) исправљене, започео је најпре државни, а затим и цивилни терор, какав Европа и свет не могу схватити. Полицијски, административним и правосудним апаратом хрватска нова власт је покушала умирити незадовољне Србе и приморати их на послушност.

Уследио је невиђен атак на све што је српско: рушена су српска гробља и миниране цркве, паљене заставе, куће и сјеници, минирана дописништва и председништва, а на хиљаде запослених Срба смењено је и отпуштено са посла. Од хрватске владе, Сабора, полиције, правосуђа, па до општинских органа, на руководећим местима више нема готово ни једног Србина. Изузеци су појединци као Милан Ђукић, заменик министра МУП-а Хрватске и њему слични, који су, у интересу каријере, спасавања имовине и некаквог лажног мира, пристајући да изгубе национални идентитет, стали под окриље врховништва.

Право на самоопредељење

Срби у Хрватској, па тако и житељи Славоније, Барање и западног Срема, не желе да живе у никаквој независној Држави Хрватској, а још мање под шаховницом. Они желе као политички народ, да живе у Федеративној Југославији или Србији. Ако право на самоопредељење и отцепљење има хрватски народ, ко и у име чега има право да оспорава таква опредељења Србима у Хрватској.

Нема сумње ни дилеме, ако се Хрватска одлучи за отцепљење и стварање самосталне државе, што ће се знати највероватније одмах након референдума 19. маја ове године, на који Срби углавном неће изаћи – Срби у Хрватској ће исто тако рећи и одлучити с киме и у каквој држави неће да живе.

Српски народ, а посебно у овим равничарским крајевима, никада није био терористички, хајдучки и одметнички, а на својим леђима осетио је и доживео најстравичнији геноцид и егзодус у новијој историји. Приче о тероризму, хајдучији и одметништву, вешто и смишљено, путем своје послушничке штампе и телевизије, Хрватима и свету, нуди врховништво и нова власт. На несрећу, умногоме су и успели. Нека читаоци на примеру Борова Села, где је 2. маја у крвавом обрачуну полиције МУП Хрватске и народа, погинуло 19 полицајаца и два мештанина – ако је веровати званичним изјавама и тврдњама…

У Борово Село, 2. маја ове године, изненада, у 12 сати и 17 минута, приватним аутомобилима, аутобусима а касније и милицијским „ландроверима”, пред зграду Месне заједнице, искочило је две, три стотине полицајаца и отворило ватру на све што се нашло испред зграде. Том приликом убијен је један српски добровољац из Нове Пазове, без упозореља и милости. И село се дигло на оружје. Биланс је, као што смо већ рекли, двадесет једно погинуло лице, и на десетине рањених на обе стране.

Село и Срби из Борова и околних села, бранило је своја огњишта и нејач. И поручују хрватском врховништву, браниће га и по цену да сви изгину. Са овом људском одлучношћу хрватско врховништво мора да рачуна ако не жели грађански рат чије ће последице, нема сумње, и за Хрвате бити катастрофалне.