ЕКСКЛУЗИВНО: Фељтон о Анатолију Ивановићу

1. март 2026.1. март 2026. Zdravko Elez 92 Views 0 Comments

После снажног одјека који је књига Предрага Пеђе Савића већ изазвала у јавности, портал Тамо далеко доноси комплетну, проширену верзију великог документарног серијала заснованог на књизи „Господар књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“.

Пред читаоцима је фељтон у 15 наставака који први пут, на основу архивске грађе, породичних сведочења и до сада мало коришћених докумената, реконструише драматичну судбину Анатолија Ивановића — белог руског емигранта који је у Београду створио једну од најмоћнијих издавачких империја међуратне Југославије.

Овај обимни серијал доноси:

— животни пут Анатолија Ивановића од Ростова на Дону до Београда и прекоокеанског изгнанства

— улогу генерала Врангела и таласа беле емиграције у модернизацији Србије и Југославије

— настанак, успон и технолошки врхунац „Народне просвете“

— интелектуални круг Исидоре Секулић и најјачих умова међуратне културе

— судбине Десанке Максимовић, Сергеја Сластикова и Анице Савић Ребац

— идеолошки прогон Бранка Лазаревића и трагични крај Ника Бартуловића

— велики издавачки подухват „Библиотеке српских писаца“

— улогу Милана Кашанина и других врхунских уредника „Народне просвете“

Предраг Савић радио је на прикупљању грађе о Анатолију Ивановићу пуну деценију

Посебну ексклузивну тежину имају завршни наставци:

Тринаести наставак доноси драматичну причу о „Хитлеровом списку“ и бекству Анатолија Ивановића из окупираног Београда, уз потресно сведочанство о судбини Геца Кона и нацистичкој пљачки штампарије „Народне просвете“.

Четрнаести наставак први пут документовано реконструише како је златом плаћено избављење Александра Ивановића са Бањице, на основу гестаповских записника, досијеа BDS-а и породичних трагова.

Петнаести, завршни наставак, прати тешку судбину породице Ивановић у егзилу у Бразилу и Венецуели, нестанак сина Николе у Јужној Америци, смрт Анатолија Ивановића у прекоокеанству, његову каснију судску рехабилитацију и дуготрајну, још незавршену борбу наследника за реституцију одузете имовине „Народне просвете“.

Фељтон Предрага Пеђе Савића представља најобимнију и документарно најпоткрепљенију реконструкцију историје „Народне просвете“ и њених људи — од међуратног успона до послератног слома и вишедеценијског заборава.

Пратите велики фељтон у 15 наставака — ексклузивно на порталу Тамо далеко.

Фељтон је настао на основу књиге Предрага Савића „Господар књига“. Данас доносимо први наставак.

СВИ ЕГЗИЛИ АНАТОЛИЈА ИВАНОВИЋА: Од Русије преко Србије до Бразила (1)

Судбина Анатолија Ивановића, белог руског емигранта који је у Београду створио једну од најмоћнијих издавачких кућа међуратне Југославије и Балкана, представља упечатљив пример како се лична трагедија може претворити у културну мисију. Од официра поражене Беле армије до оснивача „Народне просвете“, од човека под немачким надзором до изгнаника у Јужној Америци — његов животни пут обележен је успонима, драматичним ломовима и три егзила.

Управо на основу архивске грађе, породичних сведочења и обимне документације, књига Предрага Савића први пут у пуној мери реконструише ову сложену биографију.

Анатолиј Ивановић, рођен као Анатолије Иванович Прицкер 1897. године у Ростову на Дону, припада оној генерацији руских официра коју је Октобарска револуција затекла на прагу каријере и преко ноћи претворила у избегличку интелигенцију. Његова биографија, како је документовано у књизи „Господар књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“, може се пратити кроз јасну и проверљиву хронологију: белогардејско искуство, долазак у Краљевину СХС 1920. године, брак 1922, држављанство 1927, изградњу издавачке империје, ратне ломове и три егзила који су обележили његов живот.

Документа на која се књига ослања недвосмислено потврђују да је рођен у Ростову на Дону. Касније недоумице око порекла аутор пажљиво разлаже и показује да су настале у сложеним ратним и поратним околностима. У појединим немачким белешкама појављује се и теза о наводном караимском пореклу, али књига указује да се у југословенским документима Ивановић доследно изјашњавао као православац и Рус, а потом као држављанин Краљевине Југославије.

У Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца стиже 1920. године као део беле емиграције. Долази без имовине и без друштвеног ослонца. Преломни корак у његовом укорењивању био је брак са Крунославом Шешевић из Сомбора, склопљен у марту 1922. године. Књига бележи да је Крунослава била рођака Гаврила Принципа и да је прихватила брак тек пошто је Анатолиј узео презиме Ивановић и покренуо поступак за пријем у држављанство. Краљевим указом 1927. године примљен је у држављанство Краљевине СХС, чиме је завршена фаза емигрантске неизвесности и отворен простор за нагли пословни успон.

Убрзо затим „Народна просвета“ израста у заокружен издавачки систем. Ивановић корак по корак гради издавачку империју — уредништво, штампарију, техничку опрему и дистрибуцију. Подиже модерну штампарију коју савременици описују као једну од најсавременијих у овом делу Европе. Управо та техничка база омогућила је серијску продукцију висококвалитетних издања и поставила нове стандарде у српском издаваштву.

Окосницу издавачког програма чинила је монументална „Библиотека српских писаца“, у којој су објављивана дела Владимира Ћоровића, Иве Андрића, Алексе Шантића, Јована Дучића, Иве Ћипика, Петра II Петровића Његоша, Ђуре Јакшића, Милорада М. Шапчанина и Јована Стерије Поповића. Библиотека је излазила у континуитету 63 месеца, темпом једне књиге месечно.

Паралелно су покренуте Библиотека светских писаца, Библиотека југословенских писаца и Библиотека дечјих класика, чиме је програм добио широку културну вертикалу.

У редакционом одбору престижних библиотека били су Богдан Поповић (председник), Исидора Секулић, Владимир Ћоровић, Милош Тривунац, М. Ибровац, Х. Барић и Тодор Манојловић, док су у ширем сарадничком кругу истицани Аница Савић Ребац, Павле Стефановић, Урош Џонић, Сергиј Сластиков, Миодраг Пешић, Никола Мирковић и Милан Кашанин.

Каталог „Народне просвете“ окупљао је Милоша Црњанског, Јована Дучића, Бранка Лазаревића, Вељка Петровића, Густава Крклеца и Ника Бартуловића.

Истовремено је систематски грађена и Библиотека руских писаца — Тургењев, Достојевски, Толстој, Чехов и Гогољ — у уједначеном луксузном формату.

Поред књига, „Народна просвета“ је развила и широку просветну продукцију — школске уџбенике, граматике, читанке, атласе и приручнике — чиме је заузела централно место у образовном систему Краљевине.

Рат доноси нагли преокрет. По уласку окупационих власти у Београд, немачке службе састављају о Ивановићу лични акт (Personalakte I.72), што је значило да се налази под озбиљним надзором. Истовремено, његова модерна штампарија постаје предмет систематске пљачке — значајан део машина и опреме Немци односе у Немачку, чиме је разорена техничка основа издавачке империје.

У тим опасним околностима пресудном се показала мрежа раније изграђених веза. Са Ивом Андрићем Ивановић је био у контакту још од 1931. године, а преко канала Милоша Ваухника до њега су стизала благовремена упозорења о немачким списковима неподобних лица. Захваљујући тим интервенцијама успео је да избегне судбину која је задесила многе са листа окупационих власти.

Породичне драме тиме нису биле окончане. У књизи је посебно забележено да је син Никола нестао у Јужној Америци, што је остало једно од најтежих нерешених питања породичне судбине. Други син, Александар, доспео је у логор на Бањици, одакле је, после сложених и ризичних интервенција оца, успео да буде избављен.

После 1944–1945. године комунистичка власт конфискује имовину „Народне просвете“ и гаси издавачки систем. Породица напушта Југославију и започиње трећи егзил. Анатолиј Ивановић последње године проводи у Бразилу, где 1954. године умире од срчаног удара, далеко од Београда у коме је изградио своју издавачку империју. Породица се потом настањује у Венецуели, где је син Александар Ивановић преминуо 2005. године.

Када се чињенице поређају у пуној историјској перспективи — од Ростова 1897, преко белогардејских дана, доласка у Србију 1920, брака 1922, стицања држављанства 1927, успона „Народне просвете“, немачке заплене штампарије, бањичке драме, послератне конфискације и коначног прекоокеанског егзила — постаје јасно да биографија Анатолија Ивановића није само прича о једном издавачу, већ и документ о судбини читаве генерације беле руске емиграције која је у међуратном Београду оставила дубок и трајан културни траг.

Посебну тежину овој причи даје и чињеница, документована у књизи, да је Анатолиј Ивановић у међувремену судски рехабилитован, чиме је и формално поништена неправда учињена после рата. Ипак, поступак реституције имовине „Народне просвете“ још није окончан: упркос рехабилитацији, наследницима до данас није враћена одузета имовина, јер се поступак пред надлежним органима већ годинама одуговлачи услед сложених и спорих бирократских процедура. Управо та чињеница показује да прича о Анатолију Ивановићу није само историјска, већ и савремена правна и морална тема.

У следећем наставку фокус се помера на белу руску емиграцију, генерала Петра Врангела и људе који су из тог таласа трајно изменили културни, научни и привредни пејзаж Краљевине Југославије.