Чудо у сивој Сејднаји

Драган Шибалић, краљевачки авантуриста и путописац, бициклом је кренуо, како каже, путевима свиле и после Либана стигао је у Сирију, дошао у Дамаск, а потом и град Сејднају. Ево његове приче:

Пише: Драган Шибалић

Зора у Дамаску била је хаос живог метала и звукова. Као да је сам град хтео да ме задржи. Таксисти и мини-бусеви израстали су из земље пред мојим бициклом, заустављали се без икаквог знака, исчезавали, док сам ја, сав у напетости, балансирао између гурања и чекања. Била је то борба за сваки метар до ивице града, све док урбана густина није попуштала, отварајући пут према Сејднаји.

Зауставио сам се испред последње продавнице пред узбрдицом која ме је чекала. И десило се прво чудо тог дана. Вода и сок у фрижидеру, новац у руци, али продавац је само одмахнуо главом и махањем руком показао на пут.

„Не плаћа се,“ рекао је без речи. Благослов за почетак ходочашћа.

се пео, прво благо, а онда све стрмије, све теже, сваким замахом педала. Али тежина тела и бицикла била је ништа према чистој радозналости погледа који су ме пратили. Људи на ивици пута заустављали су се, гледали, неки махали, други нудили храну и воду.

„Одакле си?“ – питање које је висило у ваздуху.

Ко зна када су последњи пут видели странца на бициклу овим путевима?

После 33 километра, на улазу градића Сејднаја, дочекала ме је музика. Трубе, бубњеви, гласни и весели, извукли су ме са главне улице. На паркингу испуњеном аутомобилима, нашло се места и за мој бицикл. Стао сам и посматрао: лепо обучене породице, деца у свечаним оделима, дочекује их хор испред ресторана и… Деда Мраз. Тек тада схватам: то су локални хришћани, они који славе Божић 25. децембра.

Стојао сам са стране у њиховој радости, странац који је случајно ушао у породичну слику.

Сама Сејднаја, кад сам напустио паркинг, деловала је празно и сиво. Затворене радње, тихе улице, све у нијансама песка и камена. Вероватно су сви били код куће, у топлоти породичног круга. Ту ме је зауставио Илијаш, младић у џипу, са пуним осмехом и питањем:

„Одакле си?“

„Из Србије.“

„Одлично! Имам пријатеље из Србије.“

За неколико тренутака, мој план је постао његов. Објаснио сам да желим да видим њихове светиње. „Прати ме,“ рекао је једноставно. Прво нас је одвео до православног манастира Светог Ђорђа, тихог скровишта са двориштем поплочаним временом, чије порекло губи корене у 5. веку.

Затим је предложио нешто неочекивано: „Убаци бицикл у џип. Хоћу да ти покажем све.“ И тако смо кренули у његовом возилу, а мој двототкаш је мировао у пртљажнику. Водио ме је до католичке цркве Аја Софија, изузетно старе, са испосницом испод у којој се, како кажу, молио први сиријски хришћанин. Затим до закључане капије грчке католичке цркве Светог Петра. „Видиш?“ рекао је Илијаш, показујући руком преко града, „на коју год страну да се окренеш, видиш цркву.“

Има их преко 40. Цркава, капела, манастира, раштрканих по брдима и долинама, неми сведоци историје која је овај град учинила светилиштем за хришћане Истока и Запада. Али над свима доминирала је једна: Православни Манастир рођења Пресвете Богородице, који се уздизао као круна града.

Попели смо се стрмим улицама. Предање каже да га је цар Јустинијан саградио 546. године на месту где му се јавила Богородица, тражећи храм. Манастир је био огроман, монументалан. Са Илијашом смо се пели дугачким степеницама до ниског улаза где се морало савити да би се ушло. Награда је био поглед са врха: цела Сејднаја и њена околина простирала се испод нас, у мору камена и вере.

Унутра, у тишини која је била опипљива, нашао сам се пред „Шагуром“ – иконом за коју се верује да ју је насликао јеванђелиста Лука. Пред њом, у тихом молитвеном простору, време се зауставило. Овај манастир, други по важности за хришћане после Јерусалимског храма Светог Гроба, вековима је дом монахињама које се непрестано моле.

И ту је Илијаш урадио другу невероватну ствар. Замолио је монахиње да ме приме на ноћење. Православним породицама да, појединцима не. Чекао сам, а онда се појавила монахиња Марина: „Игуманија даје благослов. Зато што си православац. И зато што долазиш из далеке Србије.“

У трпезарији, уз једноставну вечеру, осетио сам да се нешто мења. У 17 часова отишао сам на вечерњу молитву. Био сам једини мушки глас, уз хор монахиња. Њихови гласови, древни арамејски – језик Исуса Христа, који и даље живе у устима људи овог града, и муслимана и хришћана – одјекивали су под сводовима. Стојао сам тамо, сав најежен, неспособан да речима опишем мир, треперење и невероватну припадност која ме је обузела.

Ноћ сам провео у ћелији тог древног манастира, смештеног у граду који стоји као парадокс : град познат по затвору, а подигнут светим наслеђем. Док је затвор симбол губитка, ове зидине шапућу причу о отпорности, вери и љубави која опстаје усред свега.

И кад сам следећег јутра сишао са брда, Сејднаја више није била сиви градић на мапи. Била је жив доказ да се, чак и на најнеочекиванијем месту, може наћи светлост која греје, прима и говори језиком који је вечан.

****