Čudesni Blagodatni oganj na grobu Spasitelja!
Svake godine na Veliku subotu, upravo na onaj dan između golgotskog Raspeća na Veliki petak i Vaskrsa Sina Božijeg u nedelju, u Jerusalimu na zemlju sa neba silazi Blagodatni oganj.
I danas, ove 2025. godine sišao je Blagodatni oganj koji iz godine u godinu iznova svedoči Hristovo Vasrksenje i pobedu Života nad smrću. Hristos Vaskrse!
Velika subota je dan u koji je, koliko nam je poznato, telo Gospodnje boravilo upravo tu, u grobu, u Kuvukliji. Dan koji je svet proveo „bez Boga“, koji je postradao na krstu za oproštenje grehova sveta. Taj dan je i jedan od mogućih simboličkih predstava celokupne istorije palog čovečanstva, jer označava trajanje između bogoubilačkog (otpadničkog) povratka u tamu i vaskršnje pobede nad pobedama: pobede nad smrću i obnove čovečanstva Božijeg.
Grob Gospodnji je mesto u pećini gde je ležalo telo Hristovo posle pogreba. Sada je to Kuvuklija, kapela Hristovog groba u hramu Vaskrsenja u Jerusalimu.
Svake godine, u subotu pred pravoslavni Vaskrs, kada služi pravoslavni Prvojerarh, u Kuvukliji, na grobu Gospodnjem, dešava se jedno od najvećih čuda koje se ponavlja od davnina. Blagodatni oganj silazi sa neba, čudesno paleći sveće pravoslavnog patrijarha, a potom i ostalih vernika.
Ljudi iščekuju čudo uz usrdnu molitvu. I odjednom svetlost osvetljava Kuvukliju. Patrijarh izlazi sa upaljenim svećama. Svako se trudi da od plamena ovih sveća zapali svoju sveću.
Za nekoliko minuta ceo hram je ispunjen belo-plavkastim sjajem. Ljudi kao da se kupaju u neupaljenoj vatri koja nikoga ne gori. Svi se raduju blagodati koja je sišla, osećajući nevidljivo prisustvo Isusa Hrista.
Sveti oganj je počeo da se javlja u oltaru anđela, u ogromnoj većini slučajeva u vidu luka nad ulazom u sam grob Gospodnji. Ponekad je vatra jurila prema pećini i činilo se da ulazi u nju čas s jedne, čas s druge strane.
Da bi se otklonile sumnje u ovaj čudesni događaj, javljanje svetog ognja odvija se pod strogim i revnosnim nadzorom građanskih vlasti.
„Sve vatre u hramu su ugašeni prethodnog dana, na Veliki petak, a hram ostaje pod kontrolom policije. Prostorija Groba Gospodnjeg se detaljno pregleda, a zatim se zapečati ulaz. Sam patrijarh se pregleda od glave do pete da bi se utvrdilo da li ima nečeg zapaljivog. Tek nakon toga skidaju pečat sa ulaza u Grob Gospodnji i u njega puštaju patrijarha da bi zadobili Blagodatni oganj. Posle nekog vremena, posle usrdne molitve, primivši Blagodatni oganj, patrijarh njime pali snopove sveća, izlazi i predaje vatru prisutnima u hramu, a ceo hram je obasjan morem ognja“, navodi se u belešci o zvaničnim merama koje se preduzimaju.
Ovaj Blagodatni oganj tokom prvih minuta apsolutno ne pali i ne peče. Tek posle postaje uobičajeni, stihijski, materijalni.
O Blagodatnom ognju pisali su još sveti Grigorije Niski (4. vijek) i sveti Jovan Damaskin (8. vijek), crkveni istoričar Jevsevije (4. vijek). Trifon Korobejnikov i Jurij Georgij Grekov i moskovski hodočasnici iz 16. vijeka. Beleže da su među prisutnim hrišćanima na Veliku subotu u Hramu groba Gospodnjeg Grci, Sirijci, Srbi, Iberi (Gruzini), Rusi, arijanci, voloži…
Iz opisa brojnih hodočasnika saznajemo da su pravoslavni prvosveštenici koji dobijaju Blagodatni oganj ljudi visoke duhovnosti, koji sami predstavljaju uzor blagočestivosti. U uspomenama Varvare Brin de Sent Ipolit, hodočasnice iz 19. veka, ona opisuje kako je posle pojave ovog čuda na Veliku subotu 1859. godine posetila mitropolita Meletija iz Petre, koji je te godine primao Blagodatni oganj.
„Bio je veoma smršao i ubledeo, ali je izraz njegovog lica zato bio prijatniji i odlikovao se neobičnim spokojem. Posmatrao me pažljivo i prodorno i, pogađajući moju potpunu ubeđenost u znamenje Božje blagodati, rekao: ‘Ovoga puta blagodat je već bila sišla na grob Spasiteljev kada sam ušao u Kuvukliju; jasno je: vi ste se svi tako usrdno molili da je Bog uslišio vaše molitve. Dešavalo se da se dugo molim sa suzama, a da oganj ne silazi s nebesa do dva časa. Ovoga puta sam ga ugledao čim su se za mnom zatvorila vrata… Kad sam izašao, bio sam kao slep, ništa nisam video. I da me nisu pridržavali, pao bih!'“ navodi se u spisima.
Fotografije: EPA Atef Safadi
