Ćiro Blažević, četnička gibanica i ruska vakcina
Piše: Mihailo Ješić
Nasmeja ovih dana zagrebački fudbalski trener Miroslav Ćiro Blažević i srpsku i hrvatsku javnost pričom da je rusku vakcinu protiv korone primio u Beogradu i da mu posle raste brada kao kod Draže Mihailovića i da počinje da liči i na Putina.
Ja neko veče, kod mog komšije Boža Kostića, Srbina iz Mokrog polja kod Knina, popijem neku rakiju više i kad sam došao kući oborim jednu policu sa knjigama. Ostavim čišćenje za sutradan, medjutim. među knjigama ugledam i jednu značku koju tražim tačno 40 godina. Značka koju mi je poklonio Ćiro Blažević, Bosanac na večitom radu u Zagrebu, kada je 81/82. godine Dinamo sa njim na čelu, osvojio prvenstvo Jugoslavije.
Bio sam mlad novinar Večernjih novosti i išao sam u Zagreb nekim drugim poslom, a baš tada je glavni grad Hrvatske gromoglasno slavio titulu prvaka koju je Dinamo osvojio posle mnogo godina. Uredniku sportske rubrike Novosti Nikoli Stipiću, bivšem fudbaleru Zvezde, predložim da napravim intervju sa Blaževićem, ali me on „spusti na zemlju“ rečima da do Ćire ne može doći niko a kamoli ja. Navodno, nije davao intervjue.
Ja, ipak, pokušam i – uspem. Znao sam da Ćiro stanuje u apartmanu Interkontinentala sa ćerkom Barbarom koju je obožavao. Supruga i druga ćerka su živele u Švajcarskoj. Tog jutra mladi beogradski novinar, sa ogromnim buketom cveća, pozvonio je kod gospodjice Barbare Blažević i – oduševio je.
Čestitao sam joj titulu prvaka, a na njene reči da ona nema veze sa fudbalom, rekao sam da je ona najzaslužnija jer je otac voli i titulu je njoj posvetio. Reči su joj prijale, buket predivnih ruža pogotovu, i rekla mi je da dodjem u 15 h u hotel. Tada ruča sa ocem i sve će srediti. Tako je i bilo, pozveli su i mene na ručak i sa Ćirom sam dogovorio da sutra ujutro budem u Maksimiru na stadionu. Dobio sam intervju, vrhunski, i gore pomenutu značku, koju sam prilikom selidba izgubio i koju sam neko veče pijan našao.
Posle nekoliko godina u Nišu sam ponovo sreo Ćiru Blaževića. Novosti su u „Naisu“ pravile zabavu za dopisnike i prodavce, a Dinamo je sutradan igrao sa Radničkim. Otišao sam do hotela i zamolio Blaževića da dodje u „Nais“ i bude nam gost. Rado je pristao i poveo je i Velimira Zajeca, kapitena.
Čuveni niški ugostitelj Srba Paša, vlasnik restorana „Dve čaše kod Srbe Paše“ za tu priliku je spremio tepsiju srpske „četničke“ gibanice. On i Zajec su je u slast jeli, a ostatak poneli u hotel. Prethodno su ih prodavačice uhvatile i povele u kolo. Ćiro je i tu bio snalažljiv, njegov beli prepoznatljivi šal, vijorio je salom…
Sretao sam Ćiru i kasnije, više puta, uvek je bio i ostao kavaljer i šaljivdžija. Značku koju mi je pre 40 godina poklonio sada će pažljivije da čuvam, a zbog nje pomalo i navijam za zagrebačke „modre“.
