Ceo rat bežali od ustaša, a posle rata gladovali

ŽIVOT I STRADANJA RAŠKOVIĆA U KRAJINI (2)

Kako je zagrebačka politička i verska elita stvaranje nezavisne hrvatske nacije i države svodila na progon, ubijanje i uništavanje Srba, pa je porodica Rašković morala ceo rad da beži i da se spasava 

Piše: Dr Marko Lopušina

Idi­li­čan i skla­dan ži­vot po­ro­di­ce Ra­ško­vić u Kni­nu iz­me­đu dva ra­ta pri­mi­cao se kra­ju, pri­bli­ža­vao se Drugi svet­ski rat i ve­li­ki ob­ra­čun Sr­ba i Hr­va­ta.

Rat je počeo 6. aprila 1941. godine kada su Namci bomabardovali i razorili Beograd. U Kninu se rat zahuktao 11, septembra 1941. kada su fašisti stigli u Krajinu. Okupirali su je Italijani. Grad je do zime 1941. pripao fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Krajina je kod Knina i sela Kistanja podeljena na italijansku i hrvatsku ratnu zonu pod upravom Italijana.

Stanje među žiteljima je bilo jako loše. Sr­bi su tada bili ogor­če­ni svo­jim po­lo­ža­jem u Ba­no­vi­ni Hr­vat­skoj i novoformiranoj NDH. A Hrvati su bili nezadovoljni Kraljevinom Jugoslavijom i Srbima, što je prešlo u hro­nič­no sta­nje hrvatske na­ci­je.

Kninski advokat Dušan Rašković tada ima 41 godinu, njegova supruga Lukijana svana Savka 39, a deca, stariji sin Srđan 19, mlađi sin Jovan 12, a najmlađa ćerka Vjera samo šest godina. Svojim očima je gledala kako se njen otac Dušan i njen brat Jovan izlažu smrtnoj opasnosti:

-Moj mali brat Jovo slušao je “Glas Amerike” iako je to bilo kažnjivo smrću, a bio je dječak. I otac je slušao “Glas Amerike” i “Radio Beograd”, iako je i to bilo zabranjeno!

Kako sama gospođa Vjera kaže, tada je u proleće 1941. godine “sretno djetinjstvo zamenilo nesretno ratno djetinjstvo“. U njihov kninski stan, gde je bi­la i oče­va advo­kat­ska kan­ce­la­ri­ja, kri­šom ula­zi je­dan ured­no ob­u­čen i do­sto­jan­stven se­ljak. Ti­him gla­som, kao da se pri­bo­ja­va, ka­že: „No­ćas su po­hap­si­li i po­bi­li pra­vo­slav­ne sve­šte­ni­ke u Po­la­či, Ru­ži­ću i Str­mi­ci. Oče­ku­je se haj­ka naj­pre na ugled­ne Sr­be, a on­da na sve Sr­be od­re­da. Go­spo­di­ne Du­ša­ne, tre­ba be­ža­ti!“

-Kad je bom­ba tre­snu­la u ra­di­o­-sta­ni­cu Knin i vi­je­sti za­ću­ta­le, otac je ri­je­šio: „Bje­ži­mo!” Ski­nuo je zlat­ni lan­čić sa krstom s mo­ga vra­ta i osta­li­ma na­re­dio da od­lo­že sve što ima­ju od vri­jed­no­sti: „Ubit će nas za ko­ma­dić zla­ta” – re­kao je. Ta­ko smo sa­mo s onim u če­mu smo se za­te­kli po­bje­gli iz Kni­na – seća se dr Vjera.

Ni sa partizanima, ni sa četnicima

Po­ro­di­ca Ra­ško­vić us­pe­la je ne­ka­ko da se po­tr­pa u auto­mo­bil i pra­šnja­vim pu­tem kre­ne pre­ma Ža­gro­vi­ću. Sti­žu do gra­ni­ce ko­ja ita­li­jan­sku anek­ti­ra­nu zo­nu odva­ja od te­ri­to­ri­je NDH. Na gra­ni­ci sto­ji oni­zak voj­nik u ze­len­ka­stoj uni­for­mi i sa še­ši­rom iz ko­ga vi­ri „be­lsaljersko per­je“, glavno obeležje italijanskih vojnika.. Na nje­go­vom ra­me­nu je ma­la pu­ška, kao igrač­ka. Du­šan Ra­ško­vić mu ne­što ka­že na ita­li­jan­skom i voj­nik im do­zvo­lja­va da pre­đu osa­mlje­nu ram­pu, uz hla­dan sme­šak i ulju­dan po­zdrav.

Čitava porodica je napustila hrvatski Knin i prešla u italijansko Kistanje. Raškovići su u više navrata prelazili graničnu liniju NDH i Italije. Drnišanin italijanskog porijekla Đulio Feri, prijatelj advokata Raškovića, prebacivao je preko te hrvatsko-italijanske granice u Italiju svojim kamionom pod vrećama krompira mnoge Srbe. Neki su bili izvlačeni i odmeravani od strane ustaške granične policije. Za članovima porodice kninskog uglednog advokata ustaše su raspisale poternice.

-Usta­ška je tje­ra­li­ca ob­ja­vlje­na u no­vi­na­ma godine. Isti oni lju­di s ko­ji­ma je otac sje­dio sva­ko po­pod­ne i pred­ve­če u hotelu „Grand“ u Kni­nu, izda­li su po­tjer­ni­cu za njim i za svi­ma na­ma. Svih pe­te­ro bi­lo je de­talj­no opi­sa­no, čak Jo­vo s ne­pu­nih dva­na­est i ja sa šest go­di­na. Na­gra­da je bila 180.000 ku­na, čime se mo­gla ku­pi­ti ta­da vi­la na Tu­škan­cu, elit­nom di­je­lu Za­gre­ba. Uvjet: do­sta­va na­ših mr­tvih gla­va, ili još bo­lje ži­vih, ka­ko bi se utje­ri­va­či mo­gli nad na­ma iži­vlja­va­ti. Iako smo već bi­li u Ita­li­ji, oca je ta po­tjer­ni­ca obo­ri­la s no­gu. Dvi­je ne­dje­lje ni­je usta­jao iz kre­ve­ta, sa­mo je bu­ljio u ta­va­ni­cu so­be i mo­lio se Bo­gu, u ko­je­ga ni­ka­da ni­je pre­stao vje­ro­va­ti – zapisala je ćerka Vjera Rašković.

Zajedno sa Raškovićima u Kistanjama u izbeglištvu Srba bio je i vojvoda Momčilo Đujić, komandant četničog odreda, kog su Italijani podržavali. Dušan Rašković je poznavao vojvodu, ali ga je zvao popinom. Njegova ćerka tvrdi da se njen otac, slavni advokat bojao četničkog komandanta, jer je pretio d aće da pobije sve Raškoviće:

-Otac je poznavao Momčila Đujića, jer je kao advokat i javni bilježnik radio i u Bosanskoj krajini, dok je Đujić bio pop u Grahovu. On je moga oca vrbovao za svoju četničku organizaciju, računajući da će njegova popularnost privući druge Srbe među četnike. Otac je odbio ponudu Momčila Đujića. A ovaj je hteo da se osveti i ocu i svima nama. Potom je pao u postelju od muke i straha. Znao je tko će rat dobiti i nije htio da rizikuje svoj život i živote svojih članova porodice – otkriva dr Vjera.

Zbog straha od ustaša, a i četnika, i od likvidacije Raškovići napuštaju Kistanje i ilegano odlaze u Šibenik, pa u Drniš.

-Kre­nu­li smo opet u no­vo iz­bje­gli­štvo obr­nu­tim pu­tem Ši­be­nik–Dr­niš, iz Ita­li­je u en­de­ha­zi­ju. Već smo za­ga­zi­li u je­sen 1942. go­di­ne. Pa­ve­lić je pod pri­ti­skom nje­mač­kih i ta­li­jan­skih še­fo­va iz­dao pro­glas da se vi­še ne smi­je pljač­ka­ti, ni ubi­ja­ti srp­sko sta­nov­ni­štvo, jer se ma­sov­no od­me­će u par­ti­za­ne. A ubijali su Srbe. Ta­li­ja­ni su iz­vo­di­li za­ro­blje­ne par­ti­za­ne na stre­lja­nje na tzv. Po­dvor­ni­cu. A sta­nov­ni­ke Dr­ni­ša tje­ra­li su da s ru­ba Po­lja­ne gle­da­ju stre­lja­nje uz mu­zi­ku „Gi­o­vin­nez­ze”. Zga­di­li su mi se i ustaše i italijanski fa­ši­sti – kazuje dr Vjera Rašković Zec.

Po­sle pre­la­ska po­ro­di­ce u Dr­niš 1942. godine Sr­đan Rašković je bio ak­ti­van u lo­kal­nim ko­mu­ni­stič­kim taj­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma. Bio je se­kre­tar Mje­snog ko­mi­te­ta za Dr­niš i član Ko­tar­skog i O kru­žnog ko­mi­te­ta SKOJ-a za Dr­niš i Ši­be­nik. Kra­jem 1943. brat Sergije-Srđan Rašković po­no­vo kre­će u par­ti­za­ne. I mlađi sin Jovan Rašković verovao je u partizane.

-Otac naš Dušan živio je u neprestanom strahu, jer su ga u Krajini sve vlasti progonile. Nije htio ni u partizane, a ni u četnike. Nije htio ni sa komunistima, ni sa kolaboracionistima – otkriva dr Vjera.

Na dalmatinskom prostoru NDH hapsi i ubija srpske civile, odvodi ih u logore i tamo likvidira. Za vreme NDH niko od srpske dece nije išao u školu, ni u crkvu, koja je bombardovana. Za taj kulturocid niko nikada nije odgovarao. Godine 1942. kada su Raškovići preko Šibenika prešli u Drniš, ćerka Vjera je tamo krenula u treći razred pučke škole.

U svoj dnevnik beleži:

-U Dru­gom svet­skom ra­tu u Krajini ne­sta­li su ce­li ro­do­vi, mno­štvo srp­skih pre­zi­me­na, opu­ste­la kom­plet­na na­se­lja i kra­je­vi u Hrvatskoj.Usta­še su ubi­le i za­to­či­le u svo­jih 38 lo­go­ra, ba­ci­le u ja­me na sto­ti­ne hi­lja­da ci­vi­la, naj­vi­še Sr­ba, pa Hr­va­ta – an­ti­fa­ši­sta i ko­mu­ni­sta, pa Ži­do­va, pa Ro­ma.

Glad u Zagrebu

Godine 1945. Krajina je oslobođena od fašista i ustaša. Partizani su ušli u grad, a sa njima i Srđan Rašković. Život u tek oslobođenoj Krajini porodici advokata Raškovića nije pružao sjajnu perspektivu. Sloboda nije tako brzo dolazila kako se očekivalo. Noću su topovi iz Knina tukli po Drnišu. Raškovići su noćevali u konobi kod tetke Katice.

Pojedini članovi šire porodice već su prebačeni iz Drniša na odgovorne dužnosi u Zagreb. Sestrić Savke Rašković, Zorkin sin Serđo Cvjet­ko­vi­ć postao je ministar šumarstva. Bratanac Savkin, sin njenog bra­ta Du­ša­na, Mir­ko Lukavac, u Mi­ni­star­stvu kul­tu­re Hrvatske vo­dio je resor kinematografije. I Dušan Rašković je prebačen u Šibenik, da kao pravnik radi za novu vlast u Zemaljskom antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Hrvatske – ZAVNOH-u te je preselio u Zagreb.sa svojom familijom. Tako je počeo njihov treći zbeg.

– Krenuli smo sa prvom kolonom ZAVNOH-a preko Knina i Like. Putovalo se danima do Zagreba. Bio je maj 1945. i jako hladno. U Kar­lov­cu smo če­ka­li da pad­ne Za­greb. Pu­tu­ju­ći u prvoj ko­lo­ni ZAVNOH-a za Za­greb, Jo­vo i ja smo pri­ča­li o za­gre­bač­kim uli­ca­ma. Na­pu­ni­li su nam gla­vu da su ku­će ve­li­ke kao pa­la­če i dvor­ci u baj­ka­ma. 8. ma­ju 1945. sti­že­mo u Za­greb. Grad je pust. Hrane nema. Za ki­logram krom­pi­ra mo­ra­lo se če­ka­ti od če­ti­ri sa­ta uju­tro, pri­je zo­re i sva­nu­ća. Dre­žda­nje u re­do­vi­ma je bi­la Jo­vi­na du­žnost – otkriva dr Vjera.

Otac Dušan Rašković je postao sudija Vr­hov­nog su­da SR Hr­vat­ske. Sinovi su bili gimnazijalci, pa studenti medicine. Ćerka je završavala osnovnu školu. Da bi si­ro­tinj­ski pre­hra­nio porodicu Dušan Rašković je vo­dio ra­ču­no­vod­stvo go­sti­o­ni­ča­ru Pe­tru Bak­ma­zu u Bra­ni­mi­ro­voj uli­ci ne­da­le­ko od njihovog sta­na. Rašković, inače korpulentan i nekadašnji stokilaš, završetak rata u Zagrebu dočekao je sa 49 kilograma težine. Glad je mučila porodicu Rašković u slobodnom Zagrebu.

U svom trećem zbegu i seobi Raškovići u Zagrebu nisu imali svoj krov nad glavom. Nudili su im da se usele u oteter stanove bivših kaitalista, Raškovići su to odbijali. Postali su  pod­sta­na­ri kod go­spo­đe La­vi­ce Za­ku­tin. Njen muž je bio u zatvoru  osuđen na 20 godina robije„zbog izdaje velike ruske oktobarske revolucije“.

-Go­di­na­ma smo ži­vo­ta­ri­li bi­jed­no u još bjed­ni­jem sta­nu – priznaje dr Vjera.

U Zagrebu je Srđan Rašković diplomirao za lekara i dobio posao u Drnišu. Oženio se s Dušankom i stvarao svoju porodicu. Jovan Rašković je studirao elektrotehniku i medicinu, koju je završio 1956. godine. Oženio se koleginicom Tanjom i dobio ćerku Sandu. Svoj prvi posao dobio je u Šibeniku, gde je bio lekar i potom direktor Opšte bolnice.

Sve troje dece Dušana i Lukijane Savke Rašković u Zagrebu su postali akademski građani. Nakon mature Vjera je upisala studije Hrvatskog ili srpskog jezika i jugoslovenske knjiženosti na Filozofskom fakultetu Zagrebačkog sveučilišta. Drugi glavni predmet studija bio joj je ruski jezik, a treći engleski. U svom indeksu, koji je dobila 1954. godine, u rubrici nacionalnost, upisala je – Srpkinja.

Od Drniša preko Zagreba do Beča   

Uvek borbena i hrabra kad je istina bila u pitanju Vjera je, baš zato što je Srpkinja, insistirala na svojoj srpskoj nacionalnoj priči. Profesor Nove hrvatske književnosti Ivo Frangeš, koji je imao običaj da  ispite pretvara u afirmaciju svog znanja, na ispitu je pitao Vjeru Rašković šta zna o Ivanu Goranu Kovačiću.

-Brzo me prekinuo svojom bravurom: “Goran je  napisao najveličanstveniju poemu o stradanju Srba, a oni su ga ubili”. Strelovito sam reagirala: “Nisu ga ubili Srbi nego četnici” – pripoveda gospođa Vjera.

I nastavlja svoje sećanje:

-Zbunio se. Profesor Frengeš je otvorio prvu stranicu moga indeksa s rubrikom nacionalnost i promrmljao: “Oprostite, kolegice!”

Kako saznajem iz razgovora sa gospođom Vjerom Rašković Zec u svom dugom i bogatom životu, koji, kako reče, “sliči na kriminalni roman”, imala je dve ljubavi – porodicu i literaturu. Sa svojom porodicom, ocem Dušanom, majkom Savkom, bratom Jovanom živela je pedesetih godina prošlog veka u Zagrebu. Onda su se braća odselila u Dalmaciju.

Vjera Rašković je diplomirala književnost, magistrirala i doktorira. Radila je kao nastavnica u Dalmaciji i Tehničkoj školi u Zagrebu. Bila je poslanik Sabora grada Zagreba i potom Sabora Republike Hrvatske. Postala je savetnica za obrazovanje i posebno za školovanje dece naših ljudi na radu u inostranstvu. Krajem osamdesetih je delegirana da vodi Dopunsku jugoslovensku školu u Beču. I tu je penzionisana i ostala.

Ljubav van porodice, ona devojačka, došla joj je iznenada iz njene blizine. Momak u kog se zagledala Zvonimir Zec bio je njen vršnjak, ali poreklom iz Imotskog i kao i ona bio je brucoš na Filozofskom fakultetu.

Zabavljali su se tokom zajedničkih studija i šetnji po Zagrebu.

-Rođeni smo oboje 1935. godine. A brak smo sklopili 21. januara 1959. godine u Drnišu. Vjenčanje smo proslavili u  Adžijinoj kući, odnosno u Muzeju Ivana Meštrovića. Živeli smo i radili zajedno sa našom djecom u Šibeniku, Zagrebu i Beču. I obilazili svijet. Proslavili smo zlatni pir prije mnogo godina. Dijamnatni pir povodom 60 godina braka nam je bio pred vratima, ali smo strpeli da će u njega 2019. da nam se umiješa korona – otkriva nam gospođa Vjera Rašković Zec, koja je majka dvoje dece, koja žive i rade u SAD.

Naslovna fotografija: Ustaše i nacisti u Kninu 1941.  godine

Nastavlja se