Пола века између матице и расејања

Катарина Костић, књижевница и новинарка из Торонта у Београду је представила свја дела „Књижевна хроника расејања“ и „Куба – путописни времеплов“ 

На заласку сам каријере, али морам да истрајем у помињању оних који су оставили траг у српској књижевности, поручила је књижевница и новинарка Катарина Костић из Торонта на књижевној вечери одржаној у Матици исељеника и Срба у региону у Београду, на којој су представљене њене две књиге — „Књижевна хроника из расејања“ и „Куба — путописни времеплов“.

Била је то, заправо, реченица која је на најбољи начин сажела не само две представљене књиге него и више од пола века Катарининог књижевног, новинарског и културног рада у Канади, током којег је писала сопствене песме и прозу, али истовремено бележила животе, дела, сусрете и судбине других српских писаца и културних стваралаца, настојећи да оно што је стварано далеко од Србије не остане на маргини или буде препуштено забораву.

О Катаринином животном и стваралачком путу на почетку вечери говорио је писац Миодраг Мића Јакшић, председник Матице исељеника и Срба у региону, који је прочитао њену биографију и подсетио да је Катарина Костић рођена 1936. године у Шапцу, да је студије француског језика завршила у Београду, да је од 1969. до 1973. живела у Паризу и сарађивала са енциклопедијским часописом „Алфа“, а да се 1973. године доселила у Торонто, где живи већ више од пола века.

До пензије је радила као новинар у етничким листовима на српском и руском језику, настављајући истовремено сарадњу са српском периодиком и развијајући изузетно обиман књижевни рад. Званична најава вечери такође бележи овај пут од Шапца, преко Београда и Париза, до Торонта, као и њен вишедеценијски рад у српској штампи у Канади.

Јакшић је подсетио и на обим дела који је Катарина Костић оставила иза себе — осам збирки песама, шест прозних дела и десет зборника које је приредила и уредила, док су њене књиге и песме превођене на више од десет језика. Међу признањима која је током дугог стваралачког века добила издвајају се две награде Матице исељеника Србије „Растко Петровић“, награда „Петар Кочић“, признања Академије „Иво Андрић“, међу којима и оно за животно дело, Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, као и Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије и Светосавско благодарје.

Посебно место у Катаринином животу заузима Српско-канадско удружење писаца „Десанка Максимовић“ у Торонту, чији је један од оснивача и чији је дугогодишњи председник била до 2016. године. Управо је рад тог удружења постао једна од централних тема књиге „Књижевна хроника из расејања“, коју сама ауторка назива својим завештањем Удружењу и људима са којима је деценијама сарађивала. Текстови сабрани у књизи раније су објављивани или читани различитим поводима, а уз сваки је забележено где и када се појавио, чиме је настала својеврсна документација полувековног присуства српских писаца из Канаде и у расејању и у матици.

О тој књизи посебно је говорила Душица Ивановић, књижевница која такође живи и ствара у Торонту, оценивши да „Књижевна хроника из расејања“ представља својеврстан зборник прича о нашим људима — о писцима, песницима, уметницима и културним прегаоцима који су живели далеко од Србије, али су својим радом остајали део српског културног простора.

Душица Ивановић говорила је и о раду Удружења „Десанка Максимовић“ и огромној помоћи коју је Катарина Костић током деценија пружила бројним српским ствараоцима у Канади, не само пишући о њиховим књигама и представљајући њихов рад већ их окупљајући, повезујући, организујући књижевне сусрете и помажући им да њихове књиге и имена стигну и до читалаца у матици.

„Каћа је права матица српских исељеника у Северној Америци — хроничар, песник, институција и спона између дијаспоре и матице“, истакла је Душица Ивановић, додајући да готово нема Србина у Канади који не зна за Катарину Костић.

Ивановићева је дочарала и једну другу, мање познату страну Катарининог деловања, ону која се не може прочитати из списка објављених књига и добијених награда: њен стан у Торонту годинама је био стециште српске културе и српских стваралаца, место на којем су се окупљали писци из Канаде и дочекивали књижевници и уметници који су долазили из Србије, где се разговарало о књигама, организовали сусрети, покретале иницијативе и склапала пријатељства која су повезивала две стране Атлантика.

Тако су се Јакшићево читање Катаринине биографије и сведочење Душице Ивановић природно допунили: Јакшић је датумима, књигама, наградама и библиографијом показао шта је Катарина Костић током свог дугог стваралачког века урадила, док је Душица Ивановић показала шта је Катарина значила људима са којима је живела и стварала у Канади.

О значају Катарининог документарног рада говорио је и Рајко Радојевић, историчар и писац из Канаде, који је Катарину Костић означио као једног од најзначајнијих хроничара живота Срба у Северној Америци. У том смислу њене књиге нису само литература него и драгоцена грађа за будуће историчаре, јер је ауторка деценијама бележила људе и догађаје којима је најчешће и сама присуствовала.

Та оцена нарочито важи за „Књижевну хронику из расејања“, у којој се смењују књижевне критике, сусрети, реаговања, записи о писцима и књижевним догађајима. У њој се појављује читав низ значајних имена српске културе која су пролазила кроз Торонто и Катаринин живот. Рецензент Љубиша Ђидић посебно подсећа на њене сусрете и сарадњу са Десанком Максимовић, Момом Капором, Јанком Вујиновићем, Александром Тишмом, Милорадом Павићем, Мирославом Антићем и бројним другим ствараоцима, као и на њено непрестано представљање писаца из дијаспоре српској јавности.

Катаринино дугогодишње бављење животом Срба на северноамеричком континенту није почело овом књигом. Њена ранија дела „Отисци времена — из културног летописа Срба у Канади“ и „Амерички девети круг — из живота словенских досељеника у Канади“ већ су показала њену потребу да књижевно сведочење повеже са документовањем живота исељеника. „Амерички девети круг“, на пример, прати судбине словенских емиграната — Срба, Руса, Украјинаца и других — у Канади и Сједињеним Државама, нарочито у тешким годинама економске кризе.

Сасвим другачију страну њеног стваралаштва представља друга књига вечери, „Куба — путописни времеплов“, настала из готово пола века Катарининих сусрета са Кубом. Острво је од 1977. године посетила тридесетак пута, путујући као туриста, акредитовани новинар, али и као радознали истраживач који се враћао истој земљи и посматрао како се она мења кроз деценије.

Рецензент Радован Калабић оценио је да је „Куба — путописни времеплов“ (1977–2023) „најзначајнија, најпотпунија и књижевно-уметнички најуспелија путописна проза“ написана на српском језику о Куби. Управо је чињеница да се ауторка враћала острву током готово пола века омогућила да књига не буде класичан путопис са једног путовања, него својеврстан временски пресек једне земље, њених људи и друштвених промена.

На вечери је говорио и писац и сликар Илија Шаула, док је на крају сама Катарина Костић говорила о књигама, људима које је сусретала и потреби да се њихов траг сачува. Њена реченица да је „на заласку каријере“ није, међутим, звучала као најава повлачења, већ пре као свест да је после толико деценија рада остала још једна обавеза — да се до краја забележе људи који су стварали српску културу далеко од Србије.

Јер, ако је Катарина Костић током више од пола века нешто упорно радила, онда је то било управо спајање људи и чување њихових трагова. Од Шапца и Београда, преко Париза до Торонта, од новинарства и поезије до књижевне хронике, од свог стана који је постао стециште српских писаца до Удружења које носи име Десанке Максимовић, њена лична биографија временом се готово стопила са културном биографијом једног дела српског расејања.

Зато се после ове књижевне вечери можда најтачнијом чини оцена која се више пута могла чути: Катарина Костић није само песник, прозаиста и хроничар српске дијаспоре. За многе Србе у Канади она је сама постала институција — жива спона између расејања и матице.