Američki roker u srpskoj svetinji u Pakracu

Neobična rok priča dogodila se u utorak u Pakracu, gde je koncert legendarnog muzičara iz grupe Tuxedomoon privukao intelektualnu i muzičku elitu od Vardara do Triglava.

Blaine L. Reininger i Steven Brown bili su alfa i omega grupe Tuxedomoon, osnovane 1977. godine u San Francisku. Inspirisani njujorškom no-wave filozofijom starijih kolega kao što su Alan Vega i Martin Rev iz grupe Suicide, Lydi Lunč koja je bila u bendu James Chance and the Contortions, kao i neizostavnim pionirima pokreta Robijem Holom i Borisom Polisi bandom iz grupe Jack Ruby, odlučili su da razviju svoj jedinstveni kabaretski no-wave zvuk na zapadnoj obali.

Cela priča ubrzo se širi i van SAD-a i kulminira legendarnim drugim studijskim albumom Desire iz 1981. godine. Tu počinje i priča koja se tiče ovog teksta – kada mladi Jovan Ćulibrk odlazi u Beč 1985. godine na koncert Tuxedomoona na „Holy Wars“ turneji. Na isti put krenuo je i mladi beogradski muzički novinar Dragan Ambrozić. Oduševljenje Tuxedomoonom obojicu nikada nije napustilo, kao što ih je ljubav prema tom bendu i spojila. Ambrozić je mnogo kasnije, kao koncertni promotor, doveo Tuxedomoon u Beograd, a Jovan Ćulibrk postao je vladika pakračko-slavonski.

Tuxedomoon se u međuvremenu razišao, a prva vest da se u jednom Pakracu dešava nešto neuobičajeno pojavila se 2022. godine, kada je Steven Brown održao koncert upravo u Vladičanskom dvoru, u gradu od svega sedam hiljada stanovnika. Tri godine kasnije, tačnije sinoć, u utorak 14. oktobra, u istom prostoru pravoslavne crkve, rok čudo za anale ponovilo se. Nastupio je i Blaine L. Reininger, kojeg je upravo Ambrozić doveo svom starom prijatelju, vladiki pakračko-slavonskom, čime je na jedinstven način zaokružena ova neobična Tuxedomoon priča.

„Ovo izgleda kao Cavern, ali mi nismo The Beatlesi“, našalio se Reininger u jednom trenutku, opisavši prostor koji bi, prevedeno na „starozagrebački“, podsetio na nekadašnji Lapidarij – ali duplo manji. Pravi underground klupski štimung, sa stotinak duša željnih da evociraju zvuk i značaj Tuxedomoona.

Autor ovih redova, koji je dobar deo života proveo po koncertima, imao je nadrealan osećaj – okupila se intelektualna i muzička elita od Slovenije do Makedonije. Na početku nije mogao da veruje kada je u Pakracu ugledao Gorana Trajkoskog. Na koncertu ga neko uljudno zamoli da se pomeri – bio je to Zoran Kurelić, profesor s fakulteta. Pored njega Romano Bolković, malo dalje Dalibor Pavičić, u prvim redovima Aleksandar Dragaš, Dragan Ambrozić, i naravno – vladika Jovan. Delovalo je kao da je taj mali prostor tog trenutka postao kulturni epicentar Balkana.

Sedamdesetdvogodišnjeg Reiningera pratio je mladi gitarista Georgio Valentino, a on sam bio je odlično raspoložen, verovatno svestan da nastupa pred svojim stoprocentnim poklonicima. To mu je postalo potpuno jasno na kraju, kada je rasprodao i potpisao sve CD-ove koje je doneo – a bilo je i onih koji su doneli stare Tuxedomoon ploče na potpis, što ga je posebno dirnulo.

Atmosfera koncerta nosila je uzvišeni noir duh, baš onakav u kakvom je no-wave nastajao – ni njujorški CBGB nije bio veći. Veče je počelo sa „Night Air“, „Mystery and Confusion“ i „Un Café au Lait for Mr. Mxyzptlk“, a Blaine je često davao uvode i objašnjenja o nastanku pesama.

„Ovu pesmu sam napisao osamdesetih u Briselu“, rekao je za „Broken Fingers“, dok je za „I Inhabit The Dunes“ istakao kako ga je inspirisao Philip K. Dick „koji je tako divno znao da dočara underground“.

Izveo je i „Birthday Song“, „I Am an Old Poem“ i „Japanese Dream“, pre nego što je drugi deo koncerta posvetio Tuxedomoonu. Na opšte oduševljenje, počeo je sa „Incubus (Blue Suit)“ sa albuma Desire, a kasnije je usledila i neizbežna „Jinx“.

Na setlisti su se našle i „What Use“ i „Volo Vivace“ sa debitantskog albuma Half-Mute iz 1980, a za kraj je ostavio „No Tears“ i „Litebulb Overkill“ – jasno podvukavši značaj prve faze benda i zajedničkog stvaranja sa Stevenom Brownom. „Steven Brown je tih dana 1977. bežao od mene“, prisetio se Blaine. „Kad sam ga konačno uhvatio, nastala je ova pesma.“ Ta pesma bila je, naravno, „Litebulb Overkill“ – koja i sinoć zračila istom snagom kao prvog dana, kada je Reininger violinom uveo novi jezik u rok, spajajući elektroniku, eksperiment i post-pank u no-wave avangardu.

Ko bi rekao da ćemo za takvo živo sećanje na jednu epohu morati doći u Pakrac. Ali eto – dogodilo se. I to po drugi put. Uz sve, vladika pakračko-slavonski Jovan je posle koncerta živahno najavio: „Biće toga uskoro još.“ Šta drugo nego biti zahvalan čoveku koji je posvetio život duhovnosti, a iz kog i dalje izbija rokerski žar.

Neko je jednom rekao da je i rokenrol – religija za sebe. A taj, čini se, nije bio daleko od istine.

Izvor: Ravno do dna / Fotografije: Zoran Stajčić