Titov general koji nije slušao i voleo Tita

Osam decenija od oslobođenja Beograda

Petar Peko Dapčević iz rodne Ljubotine kod Cetinja prvi put je stigao u Beograd kao student, a drugi put kao komandant oslobodilac, oba puta nije slušao svoje profesore i maršala

Piše: Marko Lopušina

Peko Dapčević se rodio 25. juna 1913. godine u crnogorskom selu Ljubotinju kod Cetinja, sa svega pedesetak stanovnika. Potiče iz svešteničke porodice Jovana Dapčevića. Imao je tri brata — Vlada, Draga i Milutina i sestru Danicu. Još kao gimnazijalac na Cetinju učestvovao je u dva štrajka, a kao učenik osmog razreda bio je uhapšen zbog aktivnog učešća u manifestacijama omladine.

Putovao je iz rodnog kraja ka prestonici na živom i na gvozdenom konju, drumovma i prugama. Bio je partizanska legenda i pre nego li je sa Rusima 20. oktobra 1944. oslobodio Beograd od Nemaca. Voleo je konje, džipove, ali i Titov plavi voz.

Po završetku gimnazije, upisao se na Pravni fakultet u Beogradu i ubrzo, u svojoj dvadesetoj godini, 1933. postao član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Peko je bio rođeni borac, što je pokazao i u Španiji i u Jugoslaviji.

-U cetinjskom kršu kao sasvim mlad hteo je da popravlja i menja svet, a pri tom, ga uopšte ne poznaje. I zatim kao mnogi mladi Crnogorci dolazi u Beograd i postaje student na Pravnom fakultetu. Ali, nije on student da studira, neće da gubi vreme na to, nego hoće da ruši režim pa postaje komunistički omladinac. Ritualno se poziva na Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, mada se ne vidi da ih je i čitao. Naročito su ga zanosili violentni pučevi, akcije prevrata po sebi i za sebe, oni su mu bili jedina suština „revolucije i borbe za slobodu“ – opisuje ga njegov biograf  Momčilo Đorgović.

Pripadao je generaciji partizanskih boraca koja je u Drugi svetski rat ušla na krilima iskustva iz Španskog građanskog rata. U Španskom građanskom ratu Peko Dapčević je tri puta ranjavan. Dva puta u glavu. I preživeo je, a da mentalno nije bio poremećen. Njegova snažna ličnost ga je spasla logora u Francuskoj i rintanja u Nemačkoj. Zdrav i pun iskustva stigao je natrag u Crnu Goru i u Beograd.

U Drugi svetski rat je otišao u košulji, sa letnjim sakoom preko ramena i kačketom na glavi, a iz njega je izašao na crnom konju kao general. Dapčević je učestvovao u ustanku u Crnoj Gori 13. jula 1941, gde je porazio italijanskog okupatora, u bitkama na Sutjesci i Neretvi 1943. protiv Nemaca i njihovih saveznika. Predvodio je i bitku za oslobođenje Beograda od 28. septembra do 20. oktobra 1944. Petar Peko Dapčević je, pre svega, bio veliki vojnik i pobednik u svim bitkama koje je vodio kao komandant Drugog udarnog korpusa.

Narod ga je opevao u kratkom epu “Hajde Peko”. Našao se potom i u stihovima “Pekove su divizije zauzele Terazije”.

Dapčević je oktobra 1943. godine postao komandant Drugog udarnog korpusa NOVJ. Pod njegovom komandom korpus je postao jedna od najjačih jedinica. U jesen 1943. godine učestvovao je u oslobođenju većeg dela teritorije Crne Gore, Hercegovine i Sandžaka. Potom je korpus vodio teške borbe u Limsko-drinskoj operaciji. U proleće 1944. godine izveo je Mojkovačku operaciju i druge poduhvate za odbranu slobodne teritorije Crne Gore i Sandžaka, a tokom leta učestvovao u Andrijevičkoj operaciji.

Jula 1944. godine Peko je imenovan za komandanta Operativne grupe divizija, s kojom je prodro u Srbiju i oslobodio znatnu teritoriju u slivu Južne i Zapadne Morave. Septembra 1944. godine komandovao je Prvom armijskom grupom, koja je izvela operacije za oslobođenje zapadne Srbije i Šumadije i Beogradsku operaciju.

General Peko Dapčević je zajedno sa Fjodorom Tolbuhinom i generalom Vladimirom Ždanovim kao oslobodioc ušao u Beograd 20. oktobra 1944. Ujahao je na Terazije na crnom konju, a ne na belom, kako su ga opisivali istoričari.

Tu u Beogradu njegova rat i NOB nisu stali. Prvog januara 1945. godine Peko Dapčević je imenovan za komandanta Prve armije JA. Vodila je borbe na Sremskom frontu i 12. aprila 1945. izvršila proboj. U završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, armija je oslobodila znatan deo Slavonije i Hrvatske, prodrla u Sloveniju i sa Trećom armijom na sektoru Celje–Maribor razbila i zarobila glavne nemačke i kolaboracionističke snage. Peko je doneo slobodu Crnoj Gori, Hrvatskoj i Sloveniji, kojima je poklonio Istru.

Zbog zasluga za oslobađanja Beograda komandant Peko bio je prvi dobio titulu počasnog građanina Beograda – 20. oktobra 1945, na prvu godišnjicu oslobođenja. Dobio je povelju o prvom počasnom Beograđaninu ispisanu rukom na jarećoj koži. Tek dve godine kasnije to prestižno zvanje dobio Pekov vrhovni komandant – Josip Broz Tito.

General i maršal 

Broz je u oslobođeni Beograd došao tek 29. oktobra 1944. godine. Na savskoj obali dočekao ga je Peko Dapčević. Odveo ga je na Dedinje, do kuće u Užičkoj ulici, broj 15, gde se na ulazu nalazio natpis “Štab generala Peka Dapčevića”. Tada je Dapčević rekao Brozu:

-Stari, ti ćeš ovde da živiš!

Tito odgovorio:

-A ti ćeš da živiš preko puta!

Tako se Peko Dapčević, momak se sa Cetinja po Brozovom naređenju krajem oktora 1944. godine trajno uselio na Dedinje. Tito nije dao Peku da se odseli sa Dedinja. Držao ga je pored sebe da bi ga bolje kontrolisao, jer prgavi general oslobodilac nije uvek slušao maršala.

Po zadatku partije Peko je morao da se školuje. Od 1946. do 1948. završio je Višu vojnu akademiju „Vorošilov” u Moskvi. Dok je bio na školovanju unapređen je u čin general-pukovnika. Kada se vratio imao je nekoliko jako značajnih funkcija – od januara 1953. do 29. aprila 1955. bio je načelnik Generalštaba JNA, pa član Saveznog izvršnog veća (SIV), ministar za saobraćaj i veze FNRJ do 1961. godine, ambasador SFRJ u Kraljevini Grčkoj, do 1965. i potom potpredsednik Skupštine SFRJ, od 1974. godine.

Biran je za člana Centralnog komiteta SKJ, za člana Predsedništva SSRN Jugoslavije, Glavnog odbora SUBNOR-a Jugoslavije i Saveta federacije. U Beogradu je Petar Peko Dapčević sa Cetinja postao društveno-politički radnik, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. Josip Breoz je voleo sa Pekom Dapčevićem da putuje Plavim vozom po Jugoslaviji. Međutim, Titova vlast nije dala Dapčeviću da dobije zvanje i čin maršala armije.

Odnosi između Tita i Peka Dapčevića su se, kako navodi njegov sin Vuk Dapčević, već posle rata prilično promenili:

-Moj otac nije prezao od toga da Titu odgovori na način na koji neko ko je bio okružen uglavnom poltronima, nije navikao. A situacija je kulminirala kada je Tito pozvao Peka na prvu proslavu godišnjice bitke na Sutjesci. Moj otac mu je samo britko odgovorio: “Stari, ja ne idem na reprize“.

Vremenom Tito i Peko su proredili viđanja. Tito je u više navrata rekao u šali da je Peko Dapčević prgavi general. Novinari ga se sećaju kako je kao poslanik u restoranu Narodne skupštine vikao i bacao staklene pepeljare na pod.

Kada je trebalo javno da se suprostavi maršalu i predsedniku partije i države Josipu Brozu Titu general Peko je, međutim, bio mekan. Kako su njegov kum Milovan Đilas i njegov brat Vlado Dapčević imenovani za “protivnike jugoslovenskog komunizma i komunista”, sa kojima je SKJ morao da se obračuna, Petar Peko Dapčević u tome nije hteo da učestvuje. Ćutao je da ne naljuti Tita, a da ne brani kuma Đida i brata Vladu.

-Peko je svojim harizmatičnim likom i legendarnim junačkim borbenim ponašanjem bio shvatan kako konkurencija Brozu. Izazvao je zavist ženidbom sa prelepom ženom i glumicom, jer nije bila „naša drugarica“. A brat Vlado je bio „informbirovac“ i neprijatelj „naše zemlje“.  Peko je morao poneti krivicu za Vlada i makar na neki način ispaštati njegov greh prema „nama“ – tvrdi generalov biograf Momčilo Đorgović.

Privatno i javno Peko i Vlado nisu pominjali jedan drugog, kao da nisu bili braća. Obojica i kum i brat su kasnije nestali iz života Peke Dapčevića. Peko je kroz sve peripetije ostao apsolutno odan Titu, govore njegovi nekadašnji prijatelji.

Ubrzo je, po nalogu Tita, general Peko skrajnut sa političkog vrha zemlje i poslat u diplomatsku službu. Žalio se svojim prijateljima:

– Mene niko ne voli. Vole moju slavu, moj čin, moja kola, ali mene voli samo moj pas… koga mi je Tito poklonio  – pamti Ivan Ivanji.

Ipak i pored političke kazne u karijernom napredovanju Peko je ostao vlasnik devet ordena Jugoslavije i Sovjetskog saveza. I nezaboravni oslobodilac glavnog grada. General Peko je bio autor 15 knjiga, uglavnom sećanja iz rata. Dve su posvećene voljenom gradu „Kazivanja o Beogradskoj operaciji”; „Za Beograd” iz 1984. godine. Za života taj dan oslobanjađa prestonice 20. oktobar 1944. za Peka Dapčevića je bio veliki praznik njegove najveće pobede. Voleo je taj datum i jako je voleo Beograd do poslednjeg dana svog života.

Pekov sin Vuk je jednom prilikom primetio:

-Mom ocu nikada nije pripala prava i zaslužena slava ovog grada. Beograd je voleo više od rodnog Ljubotinja.

Pokazalo se da je mladi Dapčević bio u pravu. Tek posle 15 godine od smrti oslobodioca i herija grada Beograda, a povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Gradske skupštine Beograda, deo Kumodraške ulice u opštini Voždovac od 18. septembra 2014. dobio je i nosi ime Bulevar Peke Dapčevića.

Zaljubljen u Beogradjanku

Sam Peko Dapčević u Beogradu se ponašao kao gordi partizan. Kada je bio u Evropi ponašao se kao evropski revolucionar i evropski intelektualac. A kada je u bio u  Crnoj Gori on je Crnogorac, podvrgnut običajnom pravu. Bio je odličan politički glumac. Iskreno Peko Dapčević je voleo Beograd i Beograđane na svoj način.

-Više je voleo da se druži sa piscima u otmenom Klubu književnika, nego li sa Brozovom vojnom elitom. Klub književnika je bio vrhunac socijalističkog raja, za Peka ili za Mošu Pijadu, ona najdemokratskija mogućnost da se „sretnu sa običnim ljudima – seća se njegov drug Ivan Ivanji.

On dodaje da u Klub književnika u Beogradu nije pedesetih godina prošlog veka moglo da se uđe bez propusnice, jer se tu jela hrana iz državnog Diplomatskog magazina, koji su koristili samo političari i generali.

Oženio se običnom građankom, glumicom Milenom Bebom Vrsajkov, koja je bila 17 godina mlađa od njega. Upoznali su se 1952. godine na snimanju filma “Svi na more” u Dubrovniku. Prgavi general i narodni heroj dozvolio je sebi da ga emocije savladaju i da kapitulira pred čarima glumice.

General Peko je tada bio simbol muževnosti, kako su ga opisivali Beograđani:

-Bio je visoki funkcioner, uz to lep, zrele, izrazito muške i snažne lepote. A iznad svega – pratila ga je legenda i slava ratnog komandanta, što je oduvek opijalo živahnu maštu žena.

Kum na njihovom venačenju bio je Milovan Đilas, a medju gostima i Svetozar Vukmanović Tempo. I niko više iz vrha države. Glumica Milena Dapčević je iskreno volela svog generala Peku. Odbila je da pravi umetničku karijeru u Holivudu i ostala sa njim u Beogradu da grade svoju porodicu.

Beogradsku karijeru generalove žene Milene Dapčević obeležila je naslovna uloga u filmu „Anikina vremena“ ( 1954.) potom i “Pesma s Kumbare“, “Gospođa ministarka”…Milena Dapčević vodila je prvu emisiju Televizije Beograd 1958. godine kao prva srpska i jugoslovenska spikerka. Sledeći put kad se pojavila na malom ekranu bilo je to u prvoj televizijskoj drami „Slučaj u tramvaju“.

Pisac Branko Ćopić je objavio “Jeretičku priču” i pomenuo glumicu i Titovog generala, a pisao je loše i o filmu “Svi na more“. Dok je Milovan Đilas u “Anatomiji jednog morala” pominjao slučaj generala i glumice, koji su bili predmet ogovaranja žena vrhunskih političara u Beogradu. Titovi generali i komunisti iz političkog vrha zemlje zamerili su Peku Dapčeviću što se oženio glumicom, a ne nekom “drugaricom partizankom”. Njima je bilo krivo što Peko nije bio kao Tito.

Porodica generala Dapčevića je živela na Dedinju, u kući sa poslugom, baštovanom i vozačem, ali je Dapčević učio decu da poštuju osnovnu disciplinu i red. I da rade i zarade svoj džeparac. Nije dozvolio da njegova deca, sin Vuk, kome je Đilas dao ime, i ćerka Milica Dapčević, budu razmažena mladež iz Titovog okruženja.

Peko Dapčević stanar sa Dedinja nije želeo da ga narod pamti kao privilegovanog generala. Odlazio je sa ženom Milenom na predstave u Narodno pozorište, gde je ona radila, gledao je njene filmove u beogradskim bioskopima.  Kada bi kretao u grad Peko je ponekad obučen u kožni kaput bez oznaka čina vozio džip i izdavao se za šofera generala Dapčevića. Anegdota kazuje da je jednom na Dedinju stao videvši tada čuvenog reditelja, glumca, komičara, Jovana Geca, i ponudio da ga odveze kuda želi.

Kada su stigli na Terazije, Gec je hteo da novcem časti ljubaznog šofera, Peko je to odbijao, ali je čuveni glumac navaljivao. Onda mu je general priznao: `Nemojte čika Gec, ja sam Peko Dapčević!”

-Mnogo ti hvala, ali ja više nikada u životu nikome neću ponuditi bakšiš – odgovorio je Jovan Gec.

Petar Peko Dapčević je bio jedna od utemeljivača društvenog života u poratnom Beogradu. Bio je sa Kočom Popovićem, Omarom Krajačićem i Svetozarom Vukmanovićem Tempom jedan od osnivača beogradskog fudbalskog kluba “Partizan”.

-Većina nas, mladih generala, koja je igrala i volela fudbal, okupili smo se i dogovorili da osnujemo fudbalski klub. Oko imena nije bilo natezanja: bili smo partizani. Bilo je i najprirodnije da se naš klub zove “Partizan“ – priznao je tek 1995. godine kada je ovom fudbalskom klubu čestitao pola veka postojanja.

Posle osnivanja fudbalske sekcije “Partizana”, formirano je i Jugoslovensko sportsko društvo koje je obuhvatalo i druge sportove. Dapčević je jedno vreme bio i predsednik te organizacije. Da se primetiti da je FK “Partizan” osnovan 1955. godine kao elitno društvo generala, koji su pored te privilegije imali i svoje vile po Dedinju i Dubrovniku.

General Peko Dapčević preminuo je pred sam napad NATO na našu zemlju i prestonicu, 10. februara 1999. u Beogradu. Sahranjen je po sopstvenoj želji na običnoj parceli na beogradskom Novom groblju, iako mu je pripadalo mesto u Aleji zaslužnih građana i Aleji narodnih heroja. Kako reče njegov biograf Momčilo Đorgović, čak i mrtav Peko Dapčević je želeo da bude podalje od Titovog elitnog društva.