Zaborav je srpski lek protiv tragedija

Srpski narod je u 20. veku imao devet ratova, devet puta je ginuo za slobodu, za budućnost i bolji život, devet puta je proživljavao nacionalne tragedije sa milionima mrtvih i sve je to zaboravljeno

Piše: Marko Lopušina

Nesreća u Novom Sadu je mnogo puta ponovljena tragedija srpske nemarnosti, lenjosti, korupcije i bahatosti vlasti. Nama su se već događale ovakve masovne nesreće i tragedije u Aleksincu, Beogradu, mladenovačkim selima, na drumovima Srbije. Poslednjih godina na javnim mestima u Beogradu, Novom Sadu, mladenovačkim selima, rudniku u Aleksincu ubijeno je 40 nedužnih odraslih osoba i dece. Da ne pominjem smrt dece u saobraćaju, po čemu je u odnosu na broj stanovnika Srbija na drugom mestu u Evropi.
Ubijaju nas nemar, neznanje, nesposobnost da se radi stručno i pošteno, ubija nas pijana, drogirana i bahata armija činovnika, kao i vozača automobila i kamiona – i sve se to naziva nesrećom. Nestručno ubistvo osmoro rudara u Aleksincu, 14 osoba u Novom Sadu, 20 mladih ljudi u školi i u selima i preko 50 dece na ulicama nisu nesreće – to su surova ubistva.

Železnička stanica Novi Sad se rekonstruiše godinama. Niko više nije znao šta se na njoj i u njoj radi. Sada kada je poginulo 14 i ranjeno mnogo ljudi – svi su pametni. Vlast kaže – da će neko da odgovara politički i krivično. Prvo treba gradonačelnik Novog Sada da podnese ostavku, pa premijerka Vojvodine, jer je narušena politička stabilnost i bezbednost zemlje i naroda, pa da izvođači budu uhapšeni.

Ali to vlast kod nas ne radi, jer čuva sebe i svoje podanike. Umesto odgovornosti za smrt u Novom Sadu, nude se ostavke o kojima tek treba da s eodlučuje, šire se priče preko medija i straučnjaka za zaborav, da je novosadska nastranica loše urađena pre 60 godina. I da je, dakle, Josip Broz Tito tadašnji predsednik države Jugoslavioje kriv za ubistvo 14 ljudi i dece u Novom Sadu.

Uvek je u Srbiji neko drugi kriv, a ne sam krivac. Na primer. Mesecima mangupi kradu bakarnu instalaciju sa pruge i voz “SOKO” od prestonice ka Novom Sadu ne vozi. Poslednji put ukradeno je 150 kg bakarnih žica i instalacije, a voz nije radio tri cela dana. A mogao bi voz “Soko” bez te bakarne instalacije i da se prevrne i da nastane nova tragedija zbog surovog terorizma kriminalaca. Vlast ćuti o kradljivcima i napadačima na voz, ćuti o ovim teroristima, ćuti o njihovim suačesnicima, o onima koji otkupljuju taj skupoceni bakar – jer to su njeni glasači.
Niko se, ni tužilaštvo, ni sud, ni političari, nije oglasio sa punim imenima i prezimenima napadača na skupi brzi voz, na simobol srpske budućnosti, koju šaka kradljivaca zbog 150 kg bakra, može da otera u propast. To prećutkivanje vlasti, taj javni lopovluk i saradnja sa otpadima, to se zove sistemska korupcija, koja je i u Novom Sadu načinila zlo.

U međuvremenu Beograd se gradi da bi postao Čikago, Sindej ili Dubaji. U srpsku prestonicu se godišnje doseli najmanje 40.000 ljudi. Napuštaju srpska sela  i provinciju da bi došli u centar. Srbija se prazni, a Beograd se puni. U Beogradu je novac, neprestano se gradi jer mu nedostaje 10.000 stanova. U Beogradu su kokainka, automobilska, prosjačka, lopovaska mafija. U prestonici se dešava 70 odsto kriminala u čitavoj Srbiji.

U poslednje vreme divni Novi Sad sve više liči na kriminogeni Beograd. Ljudi se doseljavaju u vojvođansku prestonicu, donose sa sobom provincijske i delinkvente manire, a gradi se i “Novi Sad na vodi”. Rekonstruiše se Železnička stanica, a nova Austobuska stanica je zaboravljene i gurnuta u propast.

Ogromna šteta je napravljena u Novom Sadu. Ljudi su fizički likvidirani, 14 njih je ubijeno. Novosađani su ubijeni u pojam, Vojvodina je zavijena u crno, a Srbiaj je uplašena. Narodna žalost je mala uteha, zatvor je mala uteha, teška robija je lek za tvorce ovakvih tragedija.

Nažalost ništa bitno se posle nesreće nije dogodilo, niti se život promenio na bolje. Krenuli smo svi u zaborav, misleći da je upaljena sveća na trotoarima Novog Sada (a ne u crkvi, jer mi koristimo američke stil života, a ne pravoslavni) dovoljna da ožalimo mrtve i da okajamo naše grehe što ih nismo zaštitili od te smrti ili od budućnih tragedija.

Naši političari i njihovi mediji zamajavaju narod za poterom za ubicom iz Crne Gore. Što nas u Srbiji briga za ubicu iz druge države, iz Crne Gore koja ne priznaje Srbiju, ali priznaje nezavisno Kosovo kao državu. Ubica Alija Bilijagić je kriminalac, a naši političari i njihovi mediji vole da se bave kriminalcima.

Država ne procesuira estradne barabe koje su pevala na Dan žalosti u Srbiji, da bi iskamčile od naroda još koji evro za svoj novi stan, kuću ili novi auto.  Kazne su 200.000 dinara, malo za sramotu i ponižavanje 14 mrtvih i desetak ranjenih na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Estrada je u Srbiji jača od države. Za neke pevaljke i pevače ne važe državne odluke i  zakoni oni rade po svome, jer su ovlašćeni od vlasti da zabavljaju unesrećeni narod.

U tom paketu zabave za narod je i nova tv serija “Sablja” o Zemunskom klanu koji je ubio srpskog premijera Zorana Đinđića 2003. godine. Prošlo je dve decenije od tog zločina na javnom mestu, naredbodavci i pravi organizatori ubistva Đinđića nikada nisu pronađeni. Umesto spomenika, koji je obaćen da će biti podignut Zoranu Đinđiću, prvom demokratskom premijeru moderne Srbije, vlast pušta narodu tv seriju o mafiji, o državnoj korpuciji, o nemoći države da se suprostavi kriminalnim teroristima iz policijskih i stranačkih redova.

U poslednje tri decenije dogodilo se toliko teških tragedija srpskom narodu da ih je strašno i pobrojati – građanski rat u SFRJ, raspad Jugoslavije kao zemlje svih Srba na Balkanu, zlostavljanje i ubijanje civila, zarobljenika i logoraša, proterivanje Srba sa zavičajne zemlje i kućnog ognjišta, pjačke narodne imovine, bomabrdovanje naroda snagama NATO, sejanje osiromašenog uranijuma i kancera po zemlji srpskoj, rađanje mafije koja je otela državu, ubistva viđenijih ljudi i atentati na premijera i ministre, širenje narkomanije, povećan broj saobraćajnih nesreća, gaženje dece na ulicama automobilima, povećana smrtnost stanovništva, smanjen natalitet i nestanak srpske nacije.

Umesto da nađe spasonosni lek za narod i zemlju, umesto da leči narod i njegove teške rane, vlast širi zabavu u svim varijantama. Plaća estradnu curu da za 40.000 evra peva po trgovima i halama. Finansira snimanje lakih i besmislenih filmova o junacima ulice i delinkventima kao novim idolima mladih. U medijima vlast prosipa priče iz prošlosti, izbegava atuelne teme o stradanju ljudi. Srbi se mnogo više bave prošlošću nego li svojom svojom budućmošću.

Cilj ovakve političke kampanje je zaborav. Srpski narod je u 20. veku imao devet ratova, devet puta je ginuo za slobodu, za budućnost i bolji život. Devet puta je proživljavao nacionalne tragedije sa milionima mrtvih. I sve je to zaboravljeno. Iz nijedne tragedije nismo kao narod izvukli pouke, već smo ih zaboravili i u nove tragedije ulazili bez iskustava i pouka iz prethodnih. Smrt nacije u tim ratovima i stradanjima nas ničim nije naučila. Stalno opet ginemo, jer su ljudska glava i ljudski životi u Srbiji najjeftiniji na svetu.

Svega toga ne bi bilo da nismo postali narod zaborava. Umesto da analiziramo zašto smo dozovljavali da naše narodne vođe odu u smrt (kralj Aleksandar, predsednik Milošević, premijer Đinđić), a narod u propast, umesto da učimo na svojim greškama, mi neprestano ponavljamo nove greške.

Mi Srbi ne želimo da razmišljaamo zašto stradamo, zašto nes je sve manje, zašto zaostajemo u nacionalnom i državnom razvoju. Mi ne želimo da se menjamo na bolje. Mi sve probleme, prošle i sadanje zaboravljemo, jer  želimo da živimo odmah i sada bez problema.

Zaborav je najbolji lek Srba protiv tragedija. Zaborav je narodni bensedin, opijat koji nacionalne probleme, potrebu da se krene u borbu za nacionalni opstanak, briše osećanjem radosti, veselja, lažnog blagostanja i bogatstva, lažnog veličanja i uzdizanja države na rang svetskih sila. Mi mali Srbi sa svega 6,8 miliona žitelja merimo se sa SAD 330 miliona, sa Rusijom 193 miliona, sa Nemačkom 88 miliona – i čak smo u nekim slučajevima bolji, bogatiji i moćniji od ovih svetskih sila – kažu naši političari.

Političkom praznom retorikom, medijskim besmislenim vestima o tuđim nesrećama i guranjem zabave u prvi plan skriva se odgovornost, politička i krivična za smrt u Novom Sadu. Tragedija se već sada gura u zaborav da se narod ne bi masovno probudio i pobunio protiv vlasti.

Moje pitanje glasi – dokle ćemo tako da se  skrivamo od pravog i surovog života?

Moje drugo pitanje glasi – KOLIKO NEDUŽNIH LJUDI, GRAĐANA I DECE treba u Srbiji da bude ubijeno, možda 30 – pa da se narod masovno pobuni protiv vlasti zbog zločina na javnim mestima?
Vlast će da ponudi neku ostavku nekog ministra, koji će opet d apostane ministar. Daće država novac penzionerima i omladini, pa će sa po 200 evra podmititi javnost, a narod će da ćuti dok ljudi nedužni stradaju i umiru. Zaborav će da izbriše odogovornost, političku i krivičnu odgovornih lica za tragediju u Novom Sadu. Tako su izbrisani odgovori na nesreće u školi, selima, u rudniku, na srpskim drumovima. I onda će se, ne dao Bog, dogoditi novo zlo.

Ej, Srbijo bre!