Srpski kulturni kod u 10 reči
Pre skoro dve decenije u ruke mi je došla knjiga “Kulturni kod” od Klotara Rapaja (Cultural Code – Clotaire Rapaille). Sećam se tog trenutka vrlo jasno. To nije bilo obično čitanje. Bila je to iskra koja mi je otvorila potpuno novi ugao gledanja.
Počeo sam da razmišljam…ako svaka nacija ima svoj dubinski kod, ako postoje obrasci ponašanja koji nisu racionalni, već emocionalni, instinktivni i često nesvesni, onda se prirodno nameće pitanje…koji bi onda bio srpski kulturni kod?
Mesecima sam tragao, zapisivao, povezivao. Tako je nastala jedna od mojih najboljih prezentacija, pod nazivom „Srpski kulturni kod“.
Godinama kasnije, predstavljao sam je mnogim klijentima, biznis liderima i timovima.
Govorio sam o nama, otvoreno, bez ulepšavanja, sa željom da prvo ja razumem, pa onda da to podelim s drugima. I moram priznati, svaki put kad sam je prezentovao, iskreno sam uživao.
Ali vremenom sam zaboravio na nju.
Sve dok mi, posle jednog javnog nastupa neposredno pre korone, nije prišao čovek iz jedne od naših najvećih kompanija. Nije komentarisao predavanje koje je upravo slušao.
Samo je rekao: „Znaš, ja i dalje čuvam tvoju prezentaciju o srpskom kulturnom kodu na desktopu. I svaki put kada ne razumem postupke ljudi oko sebe, vratim se njoj. A prošlo je više od deset godina.“
Ne pamtim tačno šta sam mu odgovorio, ali znam da me je to zaista dotaklo. Osetio sam da je ono što sam tada pokušavao da prenesem neko zaista primio. I da ono što dolazi iz dubine, ostavlja i dubok trag.
Godine su prolazile. Posao, putovanja, projekti… život je nosio dalje. I priznajem, nisam se vraćao toj prezentaciji.
Sve do sada.
Živeći u Dubaiju, sa vremenske i emocionalne distance, osetio sam snažan poriv da joj se vratim, da je ponovo pogledam, da je osvežim, da je podelim… i to možda još dublje i iskrenije nego ranije.
Ali danas ipak neću ulaziti u njene detalje.
Danas bih da podelim nešto sasvim drugo. Ne pričamo o ozbiljnoj analizi, ni o teoriji. Više o jednoj maloj igri.
Odabrao sam deset reči i izraza koji mi, iz ovog ugla, deluju posebno blisko. Pojmovi kroz koje, možda, možemo da uhvatimo ono što nas opisuje i spaja kao ljude, i kao narod.
To su reči koje svakodnevno koristimo, a retko zastanemo da ih zaista čujemo. Osećamo ih, ali retko osvestimo šta zapravo nose.
U njima su naši obrisi. Naš način da volimo…da izdržimo…da se snadjemo…da izgovorimo ono što ne staje u definicije.
I u svakoj od njih, ponešto što nas razlikuje, ali i ono što nas vezuje.
1. INAT
Srpski inat nije tvrdoglavost. I nije identitet. Inat je odbrambeni mehanizam.
On nastaje onda kada čovek dugo nema moć, ali ima dostojanstvo. Kada ne može da utiče na ishod, ali odbija da se povuče. Inat je način da se kaže da možda ne možemo da pobedimo, ali nećemo nestati.
Inat je nastajao u vremenima pritiska, nepravde i potčinjenosti. Bio je poslednja linija samopoštovanja. Štit kada ništa drugo nije ostalo.
U tome je njegova vrednost. Inat nas je održao uspravnim onda kada je bilo lakše, pa i isplativije, saviti se.
Ali svaki odbrambeni mehanizam koji predugo ostane podignut, pre ili kasnije počne da radi protiv onoga koga štiti. Inat tada prestaje da bude odbrana i postaje kazna. Postaje otpor i onda kada je potrebna saradnja. Postaje poricanje i onda kada je promena jedini izlaz.
Zato je inat dobar dok čuva dostojanstvo, ali opasan kada počne da ga zamenjuje.
Inat je snaga koja je nastala iz slabosti. A zrelost počinje onog trenutka kada snaga više ne mora da se dokazuje prkosom.
2. MERAK
Balkanski merak nije lenjost, niti bekstvo. To je onaj trenutak kada ne juriš ništa, jer znaš da ti ništa ne fali.
Merak ne dolazi iz bogatstva, već iz oskudice. Iz života u kojem si naučio da uživaš u onome što je tu, jer nikada nisi bio siguran da će biti više.
Zato se kod nas merak ne uči. On se nasledjuje. Prenosi se sa kolena na koleno.
U meraku ima radosti, ali ima i mira. On ne traži pažnju, ne traži publiku. Dovoljna mu je kafa na terasi, hlad u dvorištu dok neko ćuti pored tebe, ili pesma koja te pogodi.
To je ona životna pauza koju ne meriš satom, već osećajem da ti, baš tada, ništa ne nedostaje.
Merak ne menja svet. Ali te podseća zašto si u njemu.
3. SNALAŽLJIVOST
Na jednoj tribini pre skoro dve decenije rekao sam da je snalažljivost srpska reč za kreativnost.
I danas to mislim, možda još više nego tada. Jer je kreativnost kod nas najizraženija u trenucima pritiska i nestašice. U okolnostima koje te nateraju da pronadješ rešenje čak i onda kada ga, naizgled, nema. Zato je naša reč za kreativnost sposobnost da napravimo nešto ni iz čega. Da se izvučemo kada bi većina odustala.
Snalažljivost ne počiva na znanju, već na sposobnosti da se u trenutku snadješ i da se prilagodiš i izmisliš nešto novo, onda kada staro više ne funkcioniše. To nije teorijska sposobnost, već životna veština. I upravo je ta vrsta inteligencije često bila ono što nas je spašavalo.
Ali snalažljivost lako sklizne u pogrešan pravac. Ako je ne prate etika i odgovornost, brzo može da se pretvori u prečicu. U korupciju. U ono čuveno „snašao se“, bez pitanja kako.
Najopasnija je onda kada postane pamet bez odgovornosti.
Zato je snalažljivost vrednost samo kada ide uz poštenje. Kada rešava, a ne zaobilazi. Kada ne traži rupu u sistemu, već način da ga unapredi.
Jer snalažljivost sama po sebi nije vrlina. Ona je veština. A sve zavisi ko je ima i za šta je koristi.
4. SRCE
Kod nas srce često ima prednost nad razumom. Ne zato što ne znamo da mislimo, već zato što verujemo u ono što osećamo.
Odluke se često donose iz emocije. Iznutra. Brzo. Instinktivno.
Zato često kažemo: „Nije najpametnije, ali je iz srca.“
Kao da nas to opravdava. I ponekad zaista to i radi, jer nas čini toplim, otvorenim i povezanim. Ljudima koji se daju, koji reaguju, koji vole snažno i bez zadrške.
Ali to isto srce zna da bude i impulsivno. Prelako da plane. Prebrzo da odluči. Preglasno da kaže. U tim trenucima srce ne sluša. Ide ispred svega i tek se kasnije osvrne da vidi posledice.
Zato verujem da je kod nas srce snaga, ali samo kada ga prati i malo razuma.
Ne da bi ga ukrotio, već da bi mu pomogao da ne izgori pre nego što stigne.
Lepo je kada nešto krene iz srca. Ali je dragoceno kada ga srce i razum zajedno iznesu do kraja.
5. KOMŠIJA
U mnogim zemljama ljudi ne znaju ni ime komšije.
Kod nas?
Komšija je svedok, saputnik, a ponekad, sasvim neplanirano i član porodice. On ti čuva dete, zaliva cveće, primi pošiljku kada nisi kod kuće. Zna kada si bolestan i pojavi se sa limunom pre nego što si stigao da zatražiš.
I, naravno, uvek je tu za „kaficu i po jednu čašicu“. Za prepričavanje. Za ogovaranje. Za ćutanje. Za sve ono što možda ne deliš ni sa najbližima, ali nekako uvek isklizne kroz prozor ili preko ograde.
Ta bliskost nije uvek lagodna, ali je stvarna. Komšija je tu i kada ga ne zoveš.
Ponekad zna više o nama nego što bismo želeli. Pomaže ti, ali i meri. Ne zaboravlja ništa. I ponekad te gleda kroz zavesu kao kroz sudski prozor.
Ali uprkos svemu, komšija je deo našeg malog sveta. Ne moraš ga voleti, ali znaš da je tu. I da će, kada zagusti, verovatno prvi zakucati na vrata.
A to, u današnjem svetu, nije mala stvar.
6. ĆUTI, MOŽE I GORE
Postoji jedna rečenica koju smo svi čuli od roditelja, od prijatelja, u kafani, na poslu, u prolazu…
Ne izgovara se glasno i ne viče se. Kaže se tiho, gotovo brižno, kao savet i kao opomena…”Ćuti, može i gore”.
U toj rečenici sabrana je čitava istorija preživljavanja uključujući traumu, iskustvo i višegodišnji umor.
To ne mora da znači da je kukavičluk. To je mehanizam kontrole u svetu koji često ne možemo da kontrolišemo. Način da sebi kažeš da nema smisla talasati. Da treba izdržati. Da će, nekako, proći.
Zahvaljujući toj rečenici, preživeli smo mnogo toga. Ratove, krize, slomove sistema.
Ćutali smo i (pre)ostali.
Nekad je to možda bilo neophodno za preživljavanje a danas nas sprečava da krenemo napred i živimo. Jer „ćuti, može gore“ često znači i…ne traži više…ne postavljaj pitanje…ne očekuj promenu.
To je rečenica koja umiruje strah, ali ubija nadu.
Zato je kroz istoriju bila savršen alat za one koji su želeli mir bez pravde. Stabilnost bez kretanja. Tišinu umesto odgovora. U društvu koje je često bilo iscrpljeno, obećanje da „bar neće biti gore“ zvučalo je kao uteha. A često je bilo samo produžetak iste tišine. Danas, ta rečenica više nema isto opravdanje.
Jer nekada zaista ne može gore. Nekada može bolje.
A da bismo do toga stigli mora neko i da progovori.
7. SVOJ NA SVOME
Postoji jedna potreba koja se ne uči, već je duboko u nama. To je želja da budeš svoj na svome.
Da imaš svoju zemlju, svoju kuću, svoj mir. To je više od posedovanja. To je emocionalna suverenost. Stav koji kaže…meni je dovoljno što je ovo moje.
Ta potreba meni lično nikada nije bila jača nego onda kada sam bio daleko.
Proveo sam više od osam godina u inostranstvu. U svetovima koji su mi otvorili oči, ali mi istovremeno pokazali šta znači želeti svoj prag.
Nekada, bez posebnog povoda, javljao se taj tihi unutrašnji zov. Ne nostalgija. Ne bol. Već potreba da budeš tamo gde te sve poznaje i gde ti sve poznaješ.
Kako lepa reč…domovina. U jednoj reči i dom i otadžbina.
Zato „svoj na svome“ u našem narodu ne znači privilegiju. To je osnov dostojanstva.
Ali kao i sve što nas čuva, ova potreba ume i da nas ometa da napredujemo i širimo vidike. Jer želja da budemo „svoj na svome“ lako postane sidro koje nas veže za obalu, čak i onda kada nas nešto iznutra zove da podignemo jedra.
I tada ostajemo u poznatom i sigurnom. U sopstvenom dvorištu koje volimo, ali koje nas ponekad ne pušta dalje, jer verujemo da nas sunce tudjeg neba neće grejati kao što ovo greje.
Ostajemo tamo gde mislimo da pripadamo, ali to nekad znači i zaglavljeni u mestu.
Verujem da je biti „svoj na svome“ blagoslov. Ali biti svoj i kada si daleko, i kada si među nepoznatima a znaš ko si i odakle si…to je prava sloboda.
Jer koren ne postoji da bi te vezao. Postoji da bi te držao dok ideš više.
8. TUGA
Kod nas tuga nije izuzetak. Ona je pozadinska emocija naroda koji je mnogo video, mnogo izgubio i naučio da ne očekuje previše.
To nije depresija. Nije ni očaj. To je tuga bez imena. Tuga koja se podrazumeva.
Neki narodi su svojoj tuzi dali ime.
Portugalci imaju saudade – nežnu čežnju za onim što se ne može vratiti.
Španci imaju duende – emotivnu silu koja se budi u dodiru sa umetnošću.
A mi?
Mi imamo duboku tugu.
Neimenovanu. Tugu koja ne izlazi iz tela. Koja živi u narodnim pesmama, u kafanskim refrenima, u pogledu čoveka koji sedi sam, a ne deluje usamljen.
To je tuga koja ne plače. Već kljuca iznutra. Nekad kao težina. Nekad kao pesma. Nekad kao ćutanje u kojem ima više reči nego u govoru.
U toj tuzi ima i lepote. To je tuga koja radja umetnost. Koja zna da voli dublje. Koja te natera da zastaneš, da pogledaš u daljinu i pomisliš…ima nečega u ovom životu ali nije lako.
Ali ta tuga ume i da se zadrži predugo. Da postane navika. Da se pretvori u tihi identitet koji te uči da ne očekuješ previše, kako se ne bi razočarao.
Zato verujem da tuga sama po sebi nije ni dobra ni loša. Ali nije mesto za život.
U njoj ima dubine. Ali nema pokreta.
Treba da znamo da je osetimo. Ali i da znamo kada je vreme da krenemo dalje.
9. GOSTOLJUBIVOST
Ako postoji jedna reč koju niko ne mora da nas uči, to je gostoljubivost.
Kod nas je gost svetinja. Kada dodješ kod nas, ne pitaš, ne moliš, ne ostaješ gladan. Ulaziš u tudji dom, ali ti se sve ponudi kao da je tvoje.
I to ne radimo da bismo se dopali i potrebe da impresioniramo. Radimo to jer smo takvi.
U gostu vidimo priliku da budemo veći nego što jesmo. Da damo više nego što imamo. Da pokažemo lice koje se ne nosi za svakog, ali koje, kada se otvori, ostaje zapamćeno.
Gostoljubivost kod nas nema veze sa standardom. I oni koji imaju mnogo, i oni koji jedva sastavljaju, uvek pronadju nešto da se stavi na sto.
Jer nije stvar u tome šta se nudi, već kako se čovek oseti.
Po tome nas ljudi pamte.
Ponekad to predje u preterivanje. U ono… „sedi, jedi, nema ‘neću’“. U potrebu da pokažemo više nego što treba, čak i kada to više nemamo.
Ali radije biram to preterivanje nego hladnoću.
Zato verujem da gostoljubivost kod nas nije stvar običaja ili lepog ponašanja.
To je naš način da nekome kažemo da je dobrodošao, čak i onda kada ni nama nije lako u sopstvenom životu.
10. ČOVEK
Kod nas reč „čovek“ nije biologija, a još manje formalnost. Nije oznaka vrste, niti definicija identiteta.
Kod nas je „čovek“ najveća moguća pohvala.
Kada za nekoga kažemo: „On je čovek“, to je kraj rečenice. Ne treba ništa više dodati.
To znači da je pošten, pravedan, iskren. Da ima dušu i obraz i da neće okrenuti glavu kada zatreba. Da ume da ćuti kada nema šta da se kaže i da govori kada svi drugi ćute.
To nije čovek kojeg pamti javnost. To je onaj koga pamte ljudi.
Jer kod nas „biti čovek“ znači biti dostojan.
To je vrlina koja ne stoji ni u jednom CV-ju i ne meri se brojkama. Ne traži potvrdu.
Ali se oseća i ne zaboravlja.
I ako me neko jednog dana pita šta bih voleo da o meni ostane to ne bi bile ni brojke, ni priznanja, nego samo…
Bio je čovek.
—-
Ovo je bio samo uvod. Prava prezentacija uživo sledi kad budem ponovo u Beogradu.
A do tada neka svako pronadje bar jednu svoju reč koja opisuje sve nas.
Jer ponekad je i to dovoljno da počnemo bolje da razumemo i sebe, i jedni druge.
