Словенци о српској династији с љубављу!

Она понекад више говоре о друштву и његовим веровањима него обимне монографије, јер у неколико десетина страница сажимају идеологију, политичке наде и државне снове. Таква је и књижица Карађорђевићи, објављена у Љубљани 1938. године, која на први поглед делује као једноставна популарна публикација, а у суштини отвара причу о монархистичкој традицији у Словенији, Плавој гарди и савременом  и најбољем на свету музеју посвећеном српској династији у Рогашкој Слатини.

У руци је једна мала, али врло знаковита књижица из предвечерја Другог светског рата: Карађорђевићи, објављена у Љубљани 1938. године, „k dvajsetletnici Jugoslavije (1918–1938)”, дакле као јубиларно издање поводом двадесетогодишњице заједничке државе. На насловној страни стоји потпис „J. Orožen”, а библиографски записи је воде пуним именом Јанко Орожен.

Орожен (1891–1989) био је  дуговечни словеначки историчар и професор, човек „школске“ ерудиције који је велики део каријере провео у настави и локалној историографији, посебно везан за Цеље и долине Савиње и Саве. Његова биографија је типична за образоване Словенце тог доба: учитељска школа, студије које прекида сиромаштво, ратна мобилизација 1915, заробљеништво на руском фронту, потом добровољачки ангажман 1918, завршетак студија у Љубљани и педагошки рад између два рата.

У међуратном периоду пише уџбенике и приручнике (историја, географија, руски, чешки), а после 1946. поново ради у Цељу и у архивистици. У његовој послератној биографији тешко ћети наћи да је аутор поменуте књиге.

Аутор није дворски хроничар, него историчар-педагог који је умео да велике државне теме „преведе” на народни, готово пропагадни језик.

Управо таква је и ова књига: сажета, прегледна, наративна, намењена широкој публици. Садржај (казало) показује да Орожен династију Карађорђевић представља као континуитет државотворног пројекта: од вожда Карађорђа, преко кнеза Александра, затим „Великог Ослободиоца” Петра I и „Ујединитеља” Александра I, до тада младог краља Петра II, уз додатке о роду Карађорђевића и „главној литератури“.

То није критичка монографија, него политичко-историјски портрет у складу с јубиларно-државним тоном 1938. године, када се у Краљевини Југославији инсистира на симболима јединства и лојалности круни. Као што се види и на фотографисаним страницама, завршне формуле типа „Живел краљ!” додатно потврђују да је књижица део тадашњег патриотско-монархистичког дискурса, а не академске расправе.

Посебно је занимљиво ко стоји иза издања. Водникова дружба (Љубљана) била је активан издавач између два рата и у ратним годинама, са препознатљивом продукцијом популарних књига и периодике. Њихова Водникова пратика излазила је годинама управо под импринтом „V Ljubljani: Vodnikova družba”, што потврђују каталошки записи у континуитету од 1920-их до 1940-их. То је важан траг: издавач није „једнократни” приређивач јубилеја, већ кућа са развијеним издавачким програмом и широким досегом у словеначком читалачком простору.

Као библиографски податак важан колекционарима, књига се у каталозима води као  тврдо броширано издање са око деведесетак страница (аутор овог текста купио примерак штампан у меком повезу), илустровано портретима чланова династије. Ти црно-бели портрети, са наглашеним контрастима и достојанственим држањем, графички су врхунски и делују попут малог иконографског пантеона једне државотворне лозе, што додатно појачава политичку и симболичку поруку књиге.

За данашњег читаоца у Србији, можда је најинтригантније што је ово издање настало у Љубљани, на словеначком језику, у тренутку када се југословенска идеја већ ломи под притиском унутрашњих криза и европског таласа ауторитаризама. Зато ова књижица може да се чита двоструко: као „кратка историја династије” за народ и омладину, али и као документ политичке педагогије — покушај да се заједничка држава учврсти кроз наратив о династији као симболу ослобођења, уједињења и континуитета. У том смислу, Карађорђевићи Јанка Орожена нису само прича о једној породици, него и огледало једне епохе која је 1938. славила јубилеје, а већ 1941. улазила у катастрофу.

Истовремено, и ова скромна књижица представља својеврсни доказ зашто се данас најбогатија музејска збирка о Карађорђевићима налази управо у Словенији, у Рогашкој Слатини, у Људском музеју колекционара и уметника Нанија Пољанца. Она сведочи да је идеја династије као симбола државног јединства била дубоко присутна и у словеначком културном простору, па не чуди што су се у том подручју развијали снажни монархистички кругови и што је током Другог светског рата постојала и Плава гарда, верна краљу Петру II и југословенској влади у избеглиштву.

У њеним редовима нашли су се бројни словеначки официри, интелектуалци и добровољци који су монархију доживљавали као симбол законитог поретка и државног континуитета. Од школских и популарних издања попут ове књижице из 1938, преко ратних монархистичких покрета, па до савременог музеја у Рогашкој Слатини, може се пратити јасан континуитет једне историјске привржености, због чега данас највећа збирка о српској краљевској династији стоји управо у словеначком бањском месту, као необичан, али логичан споменик заједничкој југословенској прошлости.

То је уједно и доказ да многи у Словенији, памте речи њиховог највећег ратника и националног хероја генерала Рудолфа Мајстера: „Ми Словенци и Хрвати морамо бити најзахвалнији краљу Александру што одустао од стварања Велике Србије“. И заиста краљ Александар је са данашњег аспекта српских  националних интереса направио судбоносну грешку када је Словенце и Хрвате превео  међ победнике.