Genocid po diktatu Beča

Okružni trebinjski paroh Vladimir J. Popović dopunio epohalno delo Vladimira Ćorovića o masovnom ubijanju, progonu i vešanju Srba u Bosni i Hercegovini u Velikom ratu (1)

Piše: Predrag Savić, advokat i pisac 

O stradanjima srpskog naroda i ratnim zločinima nad srpskim narodom u Velikom ratu u Brozovo vreme nisu nas učili u školama, valjda zarad očuvanja bratstva i jedinstva. Otuda se malo zna o jedinstvenom genocidom, zločinačkom poduhvatu austrijskih vlasti u Bosni i Hercegovini koje su i bez ratnih operacija ustanovile preke sudove i krvoločno istrebljivale sopstvene „zemaljske podanike“–Srbe, podstičući masovne progone, ubistva, pljačke, silovanja, paljenja celih tela, interniranja, uzimanje talaca… I za sva ta zverstva i zločine izostale su adekvatne kazne. To je bio odistinski genocid koji se potom proširio na Mačvu, Jadar, Podrinje … Bilo to i svojersni predznak , nesto poput „zagrejavanja“ i najava , koju nismo adekvatno cenili, da će  genocidni ataci  na srpski i pravoslavni živalj dogadati još dva puta u prošlom veku!

To bolno i neshvatljivo zabašurivanje istine iz ideoloških razloga, kome smo očigledno mi Srbi više nego skloni, donekle su ispravljali kroz lične podvige i zapise pojedini ljudi kojima to nije bilo prvenstveno profesionalno zanimanje. Jedan od takvih je i Vladimir J. Popović, okružni protojerej i paroh trebinjski. On je napisao kratku ali, preciznu, stilski doteranu, prepunu dokaza studiju „Patnje i žrtve Srba sreza trebinjskoga 1914.-1918“.

Ovim delom prota Popović je zadužio za sva vremena pripadnike srpske nacije i poput Hadži Ruvima koji je na marginama crkvenih knjiga u 18. veku beležio podatke o turskom genocidu nad hrišćanskim življem i svetinjama, što je bitno doprinelo da se sačuvaju dokazi i sećanje na srpske mučenike i stradalnike. Današnja pokoljenja zahvaljujući takvim pisanim podvizima mogu saznati šta je sve srpski narod izdržao, kroz kakve je Golgote prošao i koliko je skupo sloboda plaćena. Bitne pouke  ipak, kao nisu izvučene već se  olako dozvolilo da u Drugom svetskom ratu srpski  narod pretrpi još strašniji genocid.  Da su ove pouke i krvava iskustva nisu valjano vrednovali i dokaz je, to  što su krajem prošlog veka Srbi sa porostora Krajine i Zapadneslavonije, i uopšte iz Hrvatske etnički su počišćeni!

Prota Popović je pomenuto delo objavio u Trebinju, na Vidovdan 1929. godine. U originalnom izdanju „Patnji i žrtva Srba sreza trebinjskoga 1914.-1918“ (potpisnik ovih redova kupio ga je na buvljaku pre 35 godina) koje ima 68 stranica ne navodi se izdavač. Ovo protino delo predstavlja pravu dopunu i potporu velikoj studiji briljantnog i neprevaziđenog Vladimira Ćorovića. Objavljenoj još 1920. godine pod naslovom „Crna knjiga, Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rada 1914-1918 godine“.

Prota Popović je, verovatno, inspiraciju za naslov svoje knjige našao u podnaslovu Ćorovićevog dela. Crna knjiga Vladimira Ćorovića, jednog od najpouzdanijih i najvećih istoričara koje je imao srpski narod, koje neminovno kao i ostvarenje prote Popovića pokreće razne asocijacije i budi potrebe za određivanjem prema događajima i akterima koji čine njenu osnovnu sadržinu. U svakom slučaju oba ostvarenja nastala su iz duboke emotivnosti, saosećajnosti i proživljenosti iz potrebe da se zanavek zapamte strašni događaji i krvoločno istrebljivanje sopstvenih državljana, od strane države za koju se ranije mislio i pisalo da je dostigla visok stepen vladavine prava i pravne sigurnosti. Oba dela su trebala da budu opomena i pouka čitavom stradalačkom srpskom pokoljenju na koje se sručio Veliki rat.

Može se zaključiti da delo prote Popovića je autorsko izdanje, a ta činjenica bila je, navodno, razlog da potpisniku ovih redova urednici u „Večernjim novostima“ 1986. godine kažu da je to jedan od povoda što novinarska priča o zapisima prote Popovića nije podobnija za objavljivanje. Nekako u to doba objavio sam u nedeljnom izdanju priču o problemima Srba u Preševu, koji su govorili da je Skenderbeg Poturica. U kompletu sa idejom da pišem o mračnoj temi o stradanju u trebinjskom srezu izazvao sam bes pojedinih urednika. Od ozbiljnije kazne spasio me je legendarni urednik fotografije „Novosti“ Branko Bosić i to jednim neuobičajenim govorom na Redakcijskom sastanku, punim pretnji i psovki, ideološki nastrojenim kritičarima. Ohrabreni Brankovim nastupom na moju stranu stadoše i tadašnji pomoćnici urednika u dopisnom odeljenju Andrej Dornik i Milan Mićović. Neko od njih mi potpuno potištenom i uplašenom dao savet:

„Čuvaj tu vrednu knjižicu, promeniće se vremena, biće ona uvek aktuelna. Tako nešto se mora čuvati od zaborava.“

Priču o proti Vladimiru J. Pavloviću, koji je ukazom kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića dobio orden Svetog Save, poslao mi je neko od saradnika „Novosti“ iz Hercegovine. Problem je bio što ti biografski podaci nisu imali adekvatan izvor. Nije se znalo od koga su dobijeni, koji je njihov novinarski i istorijski izvor. Da li su prepisani iz nekog dokumenta ili ih je neko usmeno saopštio. Praksa u „Novostima“ nije bila da se citiraju dopisnici i saradnici, niti se da se piše „ja“ u prvom licu. Tek nedavno u „Biografijama Srbi zapadno od Dunava i Drine“ autora Jovana S. Radojičića  u izdanju „Prometeja“ iz 2009. godine, pronađoh priču koja se u potpunosti podudara sa podacima koje sa dobio pre 35. godina.

Prota Vladimir Popović je sin sveštenika Jovana i majke Anđe, rođene Kostić. Rođen je selu Mesari 13.jula 1883. godine. Školovao se u manastiru Duži, kod Trebinja. Bogosloviju je završio u Reljevu kod Sarajeva. U sveštenički čin rukopoložen 1908. godine kada je dobio parohiju u rodnim Mesarima  (obuhvatala je devet sela, sa oko 1600 parohijana ). Za vreme Balkanskih ratova je bio poverenik Crvenog krsta za Crnu goru i Srbiju. Posle Sarajevskog atentata proti Popoviću je među prvima određena kazna konfiniranja (jedna vrsta kužnog pritvora).

I početkom Drugog svetskog rata prota Popović se našao u smrtnoj opasnosti. Od ustaških kama, kojima su želeli da ostvare HDH program pogroma Srba, ovaj sveštenih spasio se posle hapšenja i boravka u logoru Capragu, dolaskom u Srbiju. Umro je 1950. godine u Trebinju! Pored pomenute studije napisao je još dve knjige: „Istorijski pregled manastira Tvrdoša i Duži“ i „Krsno ime – slava“.

Popovićevo svedočenje o zločinima u trebinjskom srezu je njegovo životno delo a povod za njegovo pisanje opisao je sledećim događanjima i rečima:

„Evakuacija, internacija, taoštvo, palež sela, otimanje blaga (stoke), pljačka i haračluk, vješanja, ubistva i silovanja ponovo se zacariše.“

Da su ove konstatacije prote Popovića apsolutno tačne dokazuje jedan kratak ali politički vrlo važan u memorandumu bosanskih političara, koji je podnesen grofu Stevanu Tisi u Sarajevu 20. septembra 1918., kad je došao da se informiše o prilikama u Bosni i Hercegovini i da provede izvesnu agitaciju za rešenje bosanskog pitanja u ugarskom smislu. Memorandum u kojem se upozorava na gaženje minimuma ljudskih i ustavom zagarantovanih prava u borbi austrijske države protiv svojih državljana u BiH, koji je započeo tako što je uhapšeno nekoliko hiljada Srba i strpano po raznim tamnicama i kazamatima bez sudske i bez administrativne istrage ili presude. U proglasu dalje navodi delovanje prekih sudova i presude koje nemaju veza sa pravom i pravdom i ustavom zagarantovanim pravima i pravnom državom. U proglasu opisano je i zašto se slovenski živalj u BIH oseća kao roblje. U tekstu ovog vrlo politički i pravno značajnog dokumenta stoji i sledeće:

„Prije rata imali smo bar neku sjenu ustavnosti i to malo sudelovanja u državnoj upravi počelo je stvarati užu vezu između naroda i države. Došao je rat. Kod nas se pokazao ne samo kao strahota borbe države protiv države, nego kao strahota borbe države protiv vlastitih državljana. Relativna većina naših sugrađana, t. j. svi Srbi pravoslavni bili su izraženi najstrašnijim progonima. Izgledalo je tako, kao da svakog pravoslavnog Srbina smatraju atentatorom. Srbima je bio u monarhiji navešten rat već strašnim, poduzetim pod zaštitom javnih vlasti, progonima. Na početku rata uhapšeno je nekoliko hiljada Srba i strpano po raznim tamnicama i kazamatima bez sudske i bez administrativne istrage ili presude. Usljed lošeg i nečovječnog postupka znatan dio tih ljudi je obolio i podlegao. U svakom selu u svakom gradiću uzet je veći broj taoca. To je institucija, koju ne poznaje pravo nijedne kulturne i pravne države ovog veka. Po toj instituciji bivaju građani vlastite države uhapšeni i predani vojnicima s tom napomenom, da ih ti vojnici imaju pravo odmah ubiti, čim se makar što desi, čime bi bili ugroženi interesi vojske, sigurnost mostova i željeznica. Po toj instituciji imali su dakle građani da plate glavom za tuđa dela, koja su često bila plod podmetnute lične osvete. Mnogi od njih ubijen je bez krivnje, a mnogi bez ikakva razloga.To znači povredu najprimitivnijih prava čovječijih, to znači gaženje velikog načela pravnog, postavljenog još u srednjem veku, a koje glasi: poena teneat actoris.“

Ovaj memorandum potpisali su: Risto Hadži-Damjanović, Mato Bekavac, Pero Todorović, Đuro Džamonja, Jovo Pešut, Gavro Gašić, Đorđe Pejanović, dr fra Julijan Jelinić, Karlo Cankar, dr Ljubo Simić, Gligorije Jeftanović, Vojislav Šola, Dr. Jozo Sunarić, Pero Stokanović, dr Milan Jojkić, Danilo Dimović, Fra Ljubo Galić, dr Savo Ljubibratić, dr Luka Čabrajić, dr Vlado Andrić, Vjekoslav Jelavić, Stjeran Subašić, dr Marko Alaupović, dr fra Karlo Ikić. U memorandumu se dalje navodi i „to su došli kazneni progoni pred vojnim i građanskim sudovima“ i posebno upozorava na sledeće:

„Mi moramo da istaknemo da je to pravosuđe preterano strogo sudilo ne samo u pogledu kazne, nego i u pogledu kvalifikacije čina. Sudilo se na smrt, gde za to predpostava zakonskih nije bilo. Samo blagost, čovječnost i milost mladog vladara izbavila je veći broj osuđenika, koje su sudovi ne samo osudili na smrt, nego i predložili, da se smrtna kazna i ovrši. Kao poseban i karakterističan slučaj navodimo to, da je jedan narodni poslanik, umirovljeni profesor, otac šestero dece, lišen penzije i osuđen na tešku tamnicu mada je uživao imunitet – za to, što u saborskoj sednici 1. nije ustao, kad je predsednik javio kraljevu zahvalu na čestitci za ozdravljenje, 2. što je došao u običnom odelu na žalobnu sednicu za pokojnim prestolonaslednikom [slučaj Šćepana Grđića].

Osim sudskih progona i justifikacija, mnoštvo je naših Srba ubijeno, zapaljeno i obešeno bez istrage suda, i to ne samo muškaraca, nego žena i dece. To su većinom činile uz redovitu vojsku one čete, što ih je uz plaću svakakvih elemenata osnovao general Potijorek. Od tih elemenata, koji su organizovani i komandovani bili, pretrpio je naš narod najužasnije patnje.

I ako se po veri razlikujemo, mi smo sinovi jednog naroda, mi smo krv iste krvi. Ideja narodnog jedinstva Hrvata, Srba i Slovenaca prodrla je u sve narodne slojeve. Ona je postala političkom verom i dogmom našeg narodnog bića. Zato muke i patnje, što ih je morao srpski deo jedinstvenog našeg naroda trpiti, odjeknule su duboko u srcu i duši Hrvata i Slovenaca.“

U sledećem nastavku: Planirano istrebljenje Srba

Briljantna karijera prekinuta avio-nesrećeom

Nakon atentata Gavrila Principa, 28.6. 1914. u Sarajevu, Vladimira Ćorovića (na slici desno) su uhapsile austrougarske vlasti. Na poznatom banjalučkom „veleizdajničkom“ procesu, čiji je prvo optuženi bio Vasilj Grđić. Ćorović je najpre osuđen na pet, ali mu je Vrhovni sud povisio kaznu na osam godina robije zbog intenzivnog rada u „Prosvjeti“. Novi austrougarski car i kralj Karlo IV izvršio je 1917. godine zamašnu amnestiju političkih zatvorenika pa je Ćorović pušten iz zatvora u Zenici gde je uglavnom izdržavao kaznu.

U ulozi delegata u privremenom narodnom predstavništvu Ćorović je bio prisutan 1.12, 1918. godine u Beogradu na svečanom proglašenju ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu.

Od 1919. godine, kada je izabran za vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu Ćorović je neprestano živeo u Beogradu. Velikim ličnim radom i izvanrednim naučnim rezultatima stvorio je redak ugled i uticaj i izuzetnu karijeru. 1921. postao je redovni profesor na Filozofskom fakultetu, za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1922, a za redovnog 1934. godine. Više godina bio je i rektor Beogradskog univerziteta. Posle napada Nemaca na Jugoslaviju napustio je Beograd i krenuo u emigraciju zajedno sa više tadašnjih istaknutih jugoslovenskih političara, ali je avion kojim su putovali oboren 12. aprila 1941. godine iznad Grčke. U toj nesreći poginuo je i Vladimir Ćorović.

Vladimir Ćorović se našao na spisku studije „Sto najznamenitijih Srba“ (Beograd – Novi Sad, 1993, str. 529-534).