Сећање на Небојшу Павловића јунака из Радовања

Тридесет и једна је година како је млади Небојша Павловић (21) из Радовања, добровољац, нестао на ратишту код Сребренице и како његови најближи узалуд чекају да се пронађу његови посмртни остаци.

У сећање на тог младог патриоту и ратника, објављујемо причу која је пре деценију објављена о њему у књизи „Рано истргнути божури“.

Љубомир Павловић из Радовања, пензионисани радник Електромораве у Великој Плани, пре две деценије изгубио је сина Небојшу, добровољца у Војсци Републике Српске, а још увек није пронашао и сахранио његове посмртне остатке.

Нада да ће се то догодити је мала, јер по ономе што је несрећни отац чуо од људи у Подрињу, муслимани су Небојшу после убиства запалили.

-Мештани Подравања, села код Милића, где ми је син погинуо или нестао, кажу да су војници Насера Орића седморицу Срба убацили у једну зграду и запалили – казује Љубомир док у његовој кући испијамо ракију за покој душе његовог сина и свих српских јунака који су погинули ратујући за свој народ. – Био сам тамо четири пута. Видeо сам и ту зграду. Све је изгорело и срушено, само још један ћошак стоји усправно. Ако је мој син ту изгорео, ветрови су одавно његов пепео развејали по босанским планинама.

У септембру 1990. године Небојша је отишао на одслужење војног рока у Дервенту. Распоређен је у интедантску службу. Следеће јесени, после повратка кући, од 10. до 17. октобра 1991. године,  учествовао је на вежби резервиста из смедеревског краја на Пасуљанским ливадама.

Убрзо се, за  родитеље потпуно неочекивано, обрео на ратишту у Источној Славонији. Отишао је добровољно. Неутешни отац сматра да кривицу за то сносе рођаци који су га наговорили, али Небојшини поступци и каснији догађаји показују да га је на ратиште одвело јуначко срце и жеља да брани свој народ у Хрватској и Босни и Херцеговини.

– Није говорио да ће ићи да ратује – каже Љубомир. – Међутим, онда је отишао код мог брата, свог стрица, Драгомира у Смедеревску Паланку. Мој брат је ожењен из Славоније. Његов син Баја већ је био на ратишту, колико знам у Аркановој јединици. Баја је Небојшу упознао са неким добровољцем из Удовица код Смедерева и тако је мој син отишао код Аркана.

Након ослобођења Вуковара, а касније и потписивања Венсовог мировног плана, у Источној Славонији је било мирно а Небојшина млада крв и патриотски занос тражили су нове изазове.

Због тога се у августу 1992. године пријављује у добровољце Српске радикалне странке. Шешељ и његов ратни штаб га упућују у Подриње, по којем су тих месеци харале банде Насера Орића, упадајући у српска села, палећи и убијајући све редом.

-Нисмо знали ни где је, ни шта је – наставља Љубомир. – Мислим да је био јануар 1993. године када ми је поштар донео писмо. У писму је било пола листа папира, а на том папиру откуцана потврда, коју је потписао капетан прве класе Миленко Петковић, да је мој син нестао 24. септембра 1992. године у Подравању код Милића.

На потврди пише да је издата 16. децембра 1992. године, међутим због погрешне адресе писмо је дуго путовало. Пошиљалац је као Љубомирову адресу навео Плану код Прокупља. Неко у Прокупљу је адресу преправио на Смедеревску Плану, па је писмо ипак некако стигло у овај крај и коме је намењено.

Три године касније у тугом завијени дом Павловића стигло је још једно писмо, са још једном потврдом, написаном 28. марта 1995. године, у којој пише да је Небојша био ангажован у војној пошти 75115 у Шековићима, од 3. септембра до 24. септембра 1992. године, када је нестао. Писмо је потписао командант те ратне јединице пуковник Светозар Андрић.

-У међувремену, између та два писма, звао ме је Малиша Стичић из војног одсека у Милићима или Шековићима, не знам тачно. Знам само да је у том крају пре рата радио као учитељ и да је пореклом од Прокупља. Он ми је потврдио да мог сина нема.

Пре кобног 24. септембра 1992. године, једног од најцрњих у ратној хроници Подриња, скоро да није било дана а да из Сребренице, Милића, Власенице, Скелана и Зворника нису стизале вести о покољима српског становништва, о десетинама и стотинама убијених.

Муслимани су на српска села најжешће ударали на највеће православне празнике, па ће стотинама породица у Подрињу, бар у неколико следећих генерација, Ивањдан, Петровдан, Илиндан, Божић…. уместо дан светковања бити дан туговања.

Шеснаестог септембра злочинци из Подриња, под командом Насера Орића, са земљом су сравнили Залужје и убили седморо мештана: Милисава (Стојана) Лукића (1942), Рајка (Недељка) Вујадиновића (1971), Крсту (Цвијетина) Јовановића (1955), Драгана (Бошка) Ковачевића (1959), Томислава (Милоша) Стојановића (1966), Даницу Стојановић (1931) и Радојку (Симе) Вучетић (1946).

У следећих седам дана муслимани су убили још осморо Срба у Вукшићима, Факовићима, Лозничкој Ријеци, Бјеловцу и Братунцу, да би осмог дана, 24. септембра, извршили општи напад на Подравање.

Село је нападано и неколико пута раније, али су мештани територијалци, уз помоћ добровољаца који су стигли из Србије, успешно одбијали нападе.

Тог дана Орић је, епским речником речено, на Подравање покренуо силу и ордију, са циљем да и у њему, као и у десетинама села која је до тада опустошио, затре сваки траг живота.

Да би свој злочиначки наум извршио темељно, село је пре напада опколио са свих страна, у обруч из којег се тешко било пробити.

Већина мештана је тог дана била на њиви, обављајући пољске радове. Углавном су вадили кромпир.

Неколико часова касније већина њих, око шездесет мушкараца, жена и стараца била је мртва.

Само у засеоку Маринковићи убијени су Раде Лазаревић (62), Дикосава (Жарка) Маринковић (1938), Милош (Драге) Маринковић (1935), Милован (Милоша) Маринковић (1955), Раде (Милоша) Маринковић (1961), Радован (Анђелка) Маринковић (1938), Милева (Василија) Шарац (1964), Митар (Цвијетина) Шарац (1963), Милан (Манојла) Шарац (1929) и Мирјана Шарац (1943).

-Ми мештани смо се скупили и покушали бранити, међутим како је усташа било много, били смо принуђени да се повлачимо према школи – сећа се тог трагичног дана Милојка (Милоша) Маринковић. – Ја сам се поново повратила да би извукла брата. Кад сам дошла до њега, видела сам да му је тело измасакрирано, глава разбијена неким тупим предметом, практично растављена на два дела, обе руке поломљене и таквог смо га донели у школу.

У међувремену су нам усташе убиле још двоје мештана и обоје масакрирали.

Како је напад и даље трајао, ту ми је рањен и други брат Раде и наша тетка Мирјана. Тетку Мирјану смо довукли до школе, а брат Раде, иако је био рањен у обе ноге, успео је некако да се сам довуче. Напад на село трајао је све до осамнаест часова. Кад им је стигло јако појачање, почели су палити село са свих страна. Међу нама је дошло до панике и почели смо бежати куд је ко стигао, да спасе себе. Тако су усташе стигле и до школе и запалиле је.. Заједно са школом изгорела су и четири цивила. Када смо ми способни били приморани да се повлачимо, рањеници су усташама остали на милост и немилост. Све су их побили. Пре тога су их страшно мучили, измасакрирали. Свима су одсекли главе, ломили кичму, руке и ноге, секли прсте и друге делове тела – каже Милојка.

Двоје мештана, Душанка Петровић, старица од седамдесет година и педесетчетворогодишњи Веселин Шарац, је након заробљивања поштеђено и одведено у заробљеништво.

Када је изашла на слободу Душанка ми је испричала да је моју мајку Дикосаву видела заклану. И она је пре рањена, па није могла да бежи. Заклали су ми и брата Рада и тетку Миру. Њихова тела су касније пронађена са одсеченим главама и траговима зверског иживљавања. Успели смо да тек након четрдесет и седам дана покупимо наше мртве. Мог другог брата Милована, којег сам видела измасакрираног, нашли смо спаљеног.

Тог дана када је Милојки Маринковић побијено пола породице, на ширем простору Подравања (село Прибојевићи, засеоци Јовановићи, Митровићи и Лазаревићи) убијени су и следећи мученици: Димитрије Алемпић, Миле (Миливоја) Борић (1946), Драгољуб Деурић, Радомир Деурић, Чедомир Дошић, Душан Ђурић, Ђураћ Ђорђевић (1962), Миодраг Глигоревић (1956), Славко (Митра) Гордић (1958), Драган Јаћимовић, Светозар (Милоја) Јовановић (1933), Војин (Милоја) Јовановић (1922), Љубомир Јурошевић, Миланко Ковачевић, Зоран (Неђе) Лаловић (1961), Лука Мајсторовић, Велимир Мајсторовић, Милан Мијић, Миладин Минић, Борица Митић (1947), Мићо Митровић, Раде Мудринић (1961), Видан Нинић (1961), Рајко Пантић (1935), Небојша Павловић (1971), Спасенија (Богдана) Перендић (1932), Миладин (Милисава) Перендић (1924), Марко Проданић, Миломир Проданић, Жарко Продановић, Зоран Равњаковић, Рајко Ребић, Неђо Станишић, Миле Станишић, Миливоје (Тодора) Сушић (1958), Славко          ( Божидара)  Шалипуревић (1971), Видоје (Милорада) Шалипуревић (1960), Јадранка Шевкушић, Боро Тешић, Раденко Тешић, Томислав Тешић, Зоран Тешић, Гојко (Марка) Томић (1930), Михајло (Марка) Томић (1941), Милијан (Милоша) Васић (1955), Милан Вујичић, Михајло (Јове) Митровић (1932), Ружа Митровић (1927), Драго (Марка) Митровић (1925), Славиша (Радомира) Николић (1960), Драган (Чедомира) Николић (1960), Ђурађ Богдановић и Драгутин Кукић (1954).

Према налазима специјалиста који су вршили обдукцију тела убијених само мањи број несрећника усмрћен је из ватреног оружја. Осталим жртвама прво је пуцано у ноге, а онда су масакриране. Највећи број убијен је ножем и секиром. Скоро свима поломљена је кичма, руке и ноге, одсечени прсти или целе шаке.

Великом броју несрећника било је извађено једно или оба ока. Многима је глава била одвојена од тела. Једни мушкарци су осунећени, а други потпуно кастрирани. Више лешева је запаљено, а двојица мушкараца су набијена на колац и испечена на ражњу. Сведоци који су видели те сцене тврде да након тога и при самој помисли на месо са ражња добију нагон за повраћање.

Са свих лешева скинути су сатови, извађени златни зуби, однета обућа и одећа. Напросто, као да су јадни људи били жртве дивљака који пре тога нису имали никакав додир са цивилизацијом и њеним токовима, а не са дојучерашњим комшијама, поисламљеним Србима, који су се само годину дана раније бусали у прса као највећи заговорници очувања Југославије и „братства и јединства“ њених народа.

Преживели сведоци, али и касније заробљени муслимани, тврде да су клање у Подравању починили муслимани из комшијских села Кутузер, Бјело Поље, Сућеска, Бучје и Ђила, а да су монструме предводили Насер Орић Зулфо Турсуновић, Ибрахим Манџић из Поточара, Хамед Малагић из Кутузера, Нурија Мемишевић из Брезовица, Неџад Бектић, Авдо Палић са групом војника из Жепе и други.

-Све су то млађи људи и сви су били у цивилу – сведочи Веселин Шарац. – Један је имао зелену мараму свезану преко чела. Заробили су ме. Свезали су ми руке. Траже новац, брашно, оружје … Из куће су износили све што им је запало за око. Терали су ме испред себе до школе а онда убацили у камион и одвезли до Сребренице.

-Након што сам рањен, подигао сам се некако и кренуо напред – изјавио је у сведочењу пред истражним органима Републике Српске Недељко Радић. – Кад тамо у рову према коме сам ишао муслимани. Њих двојица. Притајили се. Једног сам познавао. Био је то Зулфо Турсуновић. Пре десет година поклао је неке муслимане, осућен је и упућен на робију у Фочу, али Алија Изетбеговић је крвника пустио на слободу. Да поново коље. Кажу да је стар око шездесет година, али мени је тако изгледао много млађи. Препознао је и он мене, али се правио да ме не познаје.

Пришао ми је и без речи ми нож забио испод леве сисе. Када је поново замахнуо, потурио сам руке. Он је ударао, а ја сам се рукама бранио. Руке су ми биле крваве, избодене. А крвник је изнова замахивао… Пришао је један њихов и рекао му: „Не кољи, треба нам жив“. .

Онда су са мене скинули сву одећу и обућу а око врата ми обесили своју радио станицу и потерали ме према Сребреници. Касније су довели још двојицу наших, не знам им имена, повезали нас једне за друге. Туку нас све време пута. Час ногама, час кундацима. Кад паднемо туку нас још више, све док се не подигнемо и наставимо пут. Крв липти из нас, али они се не обазиру. У једном тренутку, исцрпљени, затражили смо воде. Уместо ње добили смо жестоке батине. У Вијагору мештани се окупили око нас. Вређају нас, псују и крвнички бију. Запамтио сам једну девојчицу која је носила торбицу са првом помоћи. Молила је да ме превије, али крвници нису дозволили.

-У Сребреници су ме затворили у станицу милиције – наставља своје мучно сећање Веселин Шарац. – Испитују нас и туку. Ко зна колико пута сам падао у несвест. Посипају ме водом. Када то не помаже, онда ми по ранама и очима сипају ракију. Највише туку после поноћи, у глуво доба. Од хране, два пута дневно добијемо по парче проје. Терају ме да чистим клозет, али не дају да после тога оперем руке. Руке ми се загнојиле, искочили пликови. Они их буше тако што на мојим рукама, где су пликови, гасе опушке од цигарета. Био сам сигуран да ће нас убити, али њима то није био циљ – циљ им је био да останемо живи а мртви. Живи лешеви, руине од људи.

-У затвор је улазио ко је хтео и тукао нас док му не досади- каже Недељко Радић. – Често су долазили и кроз решетке пишали по нама. Увече 25 септембра извели су ме у једну просторију. Унутра је био још један затвореник, Србин, презиме му је било Кукић. Наредили су нам да скинемо гаће. Кажу, хоће да нас осунете. Један је пришао Кукићу, једном руком га ухватио за пенис и онда му га ножем одсекао. Овај је јаукнуо и опсовао му усташку мајку. После тога Кемал Мехмедовић, из села Пале, узео је цепаницу и несрећног човека ударао све док овај није издахнуо.

-Из просторија нисмо никако излазили напоље, осим кад би нам дозволили да одемо до клозета – сведочио је по изласку на слободу Млађен (Симеуна) Суботић. – Само једном дневно давали су нам да једемо. Углавном парче хлеба са џемом, једно јаје… Били смо живи костури. Главни за саслушавање био је Зулфо Турсуновић из Сућеске. Свакодневно је долазио, зверски нас тукао и претио да ће нас све поклати. Највише је злостављао Љубицу Гагић. Њу је десет дана изводио из затвора и негде одводио, малтретирао је, тукао, а онда поново враћао назад. Кад више није могла да издржи, а била је сва унакажена, узела је живу есенцију, коју је имала у торби, не знам одакле јој, и сву је попила. На искап. Умрла је у највећим мукама.

-Најчешће су нас колективно тукли, али су појединце одводили и негде изван собе – пише у писменој изјави Ратка Николића (1945) из Оправдића, који је и сам искусио пакао затвора у полицијској станици у Сребреници и затвора који се налазио у згради иза сребреничког општинског суда. – Враћали су се несрећници тотално испребијани и полусвесни. Најгоре је прошао Којо Поповић, којег су редовно крвнички пребијали. Несрећник, умро је од батина, почетком фебруара 1933 године. Неколико дана касније од тешких премлаћивања подлегли су и Мићо Миловановић из Сасе и један шездесетогодишњак из Скелана, не знам му име.

Ратко Николић размењен је 26. фебруара 1993. године. О стању у којем је изашао на слободу сведочи његов син Горан: „Иако је у затвору провео само 45 дана изгледао је као леш. Изгубио је 25 килограма на тежини. Био је зарастао у браду. На себи је имао прљав џемпер, испод којег није било ничега, тело му је било буквално прекривено модрицама. На ногама рударске чизме без чарапа. Стопала у пликовима. Није могао да хода, носили смо га. Био је у полусвестном стању, ни чај није могао да попије. Лекари су констатовали да је на тело имао више ломова, посебно ребара.

Дан након описаног масакра у Подравању муслимани су убили још четворо, а два дана касније још шеснаесторо Срба. Тог 26. септембра Орићева алаша напала је на Рогосију и Неђељиште. Убијени су Димитрије (Радисава) Алемпић (1959), Жарко (Милисава) Продановић (1970), његов брат Миломир (1966), њихов полубрат Мирко (Милана) Продановић (1960), Ненад (Цвијана) Станишић (1964), Миле (Станка) Станишић (1960), Рајко (Неђе) Бебић (1958), Зоран (Милорада) Равњаковић (1960), Томисла (Рајка) Тешић (1971) и Мићо (Љубомира) Митровић из Богосије, Драгољуб (Милке) Деурић (1964) из Неђељишта и његов четири године млађи брат Радомир, њихов комшија Љубомир (Љубинка) Јурошевић (1962), затим Деспот (Јовице) Симић (1921) из Прибинића и Миломир (Бранка) Шалипуревић (1953) из Рашковића.

Напади на српска села извођени су по већ препознатљивом сценарију, упадом кроз небрањене међупросторе између села, али команда српске војске на располагању није имала довољно људства да затвори све пролазе кроз које су хорде под Орићевом командом излазиле из Сребренице и правиле тешке покоље српских цивила. У напад су ишли и војници, најмање њих неколико стотина, и цивили.

У напад би се кретало уз покличе „Алаху екбер“ који нису престајали све време борбе. Док би војници пуцали, цивили, међу којима су углавном биле жене, су клицањем Алаху, вриштањем и лупањем у лонце, шерпе и сл. подизале морал својим ратницима и утеривали страх у кости територијалцима који су покушавали да одбране српска села. Истог тренутка кад војници заузму прве српске куће, у њих упадају цивили и пљачкају све што је за пљачку. Ствари товаре на коње, тракторе и камионе (зависи од места напада, конфигурације терена и јачине српске одбране ), а затим пале куће или их минирају. И крећу даље. Наравно, на мети пљачкаша налазио се и сточни фонд, све осим свиња. О размерама тих пљачкашких похода може се наслутити на основу пљачке извршене у селима и засеоцима Подравања – само у једном дану напада од Срба је отето преко 2.000 оваца и 800 говеда. У исто време док су муслимански и белосветски медији и политичари ширили лажи о муслиманима из Сребренице који наводно умиру од глади.

По истом сценарију, прво су се на мети напада Орићевих бандита нашли српски засеоци, затим мања села, а на крају и највећа подрињска села са стотинама становника. На тај начин муслимани су постепено ширили своју територију и подизали морал својих војника. А међу српским цивилима ширили страх и неверицу.

Истог дана када је нападнуто Подравање, муслимани из Сребренице починили су и тежак злочин у селу Брачан, на површинском копу Рудника боксита Милићи. Руднику који је имао чуваре, пришли су главним путем, користећи и један тенк. Догодило се управо оно што су и очекивали. Срби су, видећи тенк, помислили да иде њихова војска и изашли пред нападаче. Који су по њима отворили ватру. Убијени су Миливоје (Тодора) Сушић (1958), Славко (Бoжидара) Шалипуровић (1971), Славко (Митра) Гордић (1958), Видоје (Милорада) Шалипуровић (1960), Зоран (Неђе) Лаловић (1961), Миодраг (Мијата) Глигоровић (1956) и Рајко (Радојка) Пантић (1943).

Усмрћени су на тај начин што су поједини од њих прегажени тенком, други заклани или усмрћени неким тупим предметом.

Можда ће неко помислити да се радња удаљила од главне теме ове приче, погибије и судбине Небојше Павловића. Учинио сам то да би се читаоци упознали са размерама ужасних злочина и патњи кроз које су у ратним годинама пролазили Срби у Подрињу. И тако лакше схватили колико је тим људима помоћ била потребна и колико је Небојшина одлука да спокојан живот у Великој Плани добровољно замени одласком на ратиште, браћи у помоћ, узвишен чин. Вредан најдубљег поштовања. И незаборава.

– Кад сам ишао у Подриње да тражим сина, чуо сам да је почетак напада на Подравање Небојшу затекао на њиви – каже Љубомир. – Стражарио је поред групе жена које су копале кромпир. Стајао је поред трактора марке „Томо Винковић“, са пушком у рукама, кад је одјекнуо пуцањ. Једни кажу да је одмах и издахнуо. Други кажу да је био само рањен и да је, несрећник, жив допао у руке тих лудака, којима очигледно није био циљ само да убију, већ да то учине на што монструознији начин.

Да пресудну улогу у Небојшином одласку на ратишта у Хрватској и БиХ нису имали други људи, већ крв и савест, говори и податак да је и његов старији брат Драган, рођен 1968. године, учествовао у ратним операцијама које је тадашња југословенска армија изводила у Источној Славонији. А у пролеће 1999. године, када је НАТО пакт започео напад на Југославију, отишао је да брани отаџбину.

Небојша је рођен другог фебруара 1971. године. Није био ожењен. Три године старији Драган, који живи у Лазаревцу, има сина којем је дао име по покојном брату. Трећи брат Петар, који је од Драгана старији годину дана, има сина и кћерку.

Насловна фотографија: Небојша Павловић имао је само 21 годину и није дочекао да се радује засласку сунца изнад Радовања

Тамо далеко