Пролазност живота

ДУХОВНИ ОРИЈЕНТИРИ – Проф. др Јован Јањић

​Када дође до краја земаљског пута, човек схвати да све очима видљиво што је створио остаје иза њега. Са собом носи само оно што је уткано у душу његову

Човек је створен за вечност, па тежи вечности. Хтео би да досегне вечну славу и онда када није спреман за краткотрајну жртву на путу који до ње води. Нема јасних видика испред себе: није довољно духовно узрастао.

И оно највредније људи би на пречац да стекну. Заборављају да се хлеб у зноју лица свог зарађује. Зато што би тако хтели, многи залутају.

У гордости својој човек чини тако као да је све од њега почело и да ће се све с њиме завршити. Кад бисмо могли у времену да се вратимо само коју деценију уназад, видели бисмо много људи који више земљом не ходе; кад бисмо се пребацили само за један век уназад, никог познали не бисмо; а тек ако бисмо дубље ишли у прошлост…

На путу за вечност

Генерација за генерацијом долази и одлази с овог света. А неразумни човек мисли да је овде вечно.

Граби и гради да себе овековечи. Много је оних који не схватају шта чине. (А и то је услед њихове духовне недораслости.) У пролазном свету вечност се не гради, него се стиче.

И човек и свет у покрету опстају. Да није тако, свет би био велика учмала мочвара, где се нестаје, а не одакле се гради. Чамотиња у изумирање води.

Кад око себе погледамо на творевину Божју, сви који имају лепоту у оку своме диве се лепоти природе. Дивили су се и они који су били пре нас. Дивиће се и они који ће доћи после нас. Јер, пролазни смо у овом свету.

У овоземаљски „рајски врт” човек је доведен „да га обрађује и да чува”, а не да буде његов последњи конзумент, његов уништитељ. Управо из разлога пролазности живота на овом свету.

Види човек лепоту творевине Божје, види много шта лепог што су људи створили, а види и оно што је сам скућио. А онда, када дође до краја земаљског пута, схвати да све то остаје иза њега. Са собом носи само оно што је уткано у душу његову. Није човек оно што је очима видљиво сакупио, него је оно што је у души својој сакупио.

Шта и колико чега ће понети, зависи од тога колико се у овоземаљском животу чему посветио и коме је врата душе отворио.

Сваког трена свако од нас је на животном испиту. Сваког дана за 24 сата ближи смо свом овоземаљском крају. Живот је као пешчани сат. Непрестано одмиче. А од сваког човека понаособ зависи шта и колико чега ће у њему учинити.

Сви смо на путу за вечност. А за коју и какву вечност, то сам човек делом и животом својим опредељује. Или вечност која се посвећеношћу и жртвом задобија, или вечност у коју немар одводи.

Као што се дрво по плодовима његовим познаје, тако се и човек делом својим представља.

Ми одлазимо, дела наша остају. Или се уткивају у вечност, или ишчезавају у времену. При том, како год било, остаје – сведочанство. Сведочанство о томе како је човек користио дато му време и дате му таленте.

Није важно шта човек ради, већ како ради. Свако добро дело добре плодове донесе. Пројављује се кроз дело сопствене деце, кроз дело деце којима се помаже у њиховом стасавању, кроз дело других људи којима је потребна каква помоћ или подршка.

Погледајмо на живот светих људи, како су они добрим делима својим стекли вечност блаженства.

Умни одговорни људи, попут наших великих научника и проналазача, какви су Никола Тесла и Михајло Пупин, жртвују себе и штеде на себи само да би добро за народ чинили.

Наш савременик, велики правник, чувени професор Београдског универзитета Радомир Д. Лукићу брзо по рођењу, у данима када је отпочињао Први светски рат, остаје сироче: од тифуса умире му отац, а после две и по године од туберкулозе и мајка. Бригу о њему преузима деда Лука Антонијевић, из поморавског села Милошевац. Иако је желео да га унук јединац наследи на породичном имању, видевши његову надареност за науку, Лука пристаје и чини све што до њега стоји да Радомир заврши највише школе, све до доктората на Сорбони. Радомир, из благодарности, саглашава се да уместо презимена Антонијевић, под којим је рођен, понесе презиме по дедином имену – Лукић. Тако дело деде Луке наставља да живи кроз дело унука Радомира. Док се помиње Радомир, помињаће се и деда Лука, и кроз презиме његово.

Ослушнимо и присетимо се колико душа је спасла нечија испружена рука. Погледајмо на дело великог српског добротвора из Канаде Миломира Главчића, који се за живот борио у немаштини, а кад се изборио и дошао у могућност да другима помогне, хиљадама људи у свом родном крају живот је олакшао.

Упамћени по добрим делима

Свако од нас зна неког од предака који је по каквом добром делу остао упамћен. Добра дела свет одржавају. Неко је остао упамћен као неуморни прегалац у чињењу добрих дела, неко по неком великом подвигу, неко по милосрђу, неко по другим врлинама својим (истинољубивости, правдољубивост…), неко по смерном животу…

Сви смо једни другима – ближњи. А бити са неким савременик јесте посебан вид сродства. Упућени смо једни на друге. Позвани да чинимо колико до нас стоји, да будемо подршка једни другима.

Пролазни јесмо, али трагови остају.