Ona je najpopularnija srpska pevačica u Evropi

Olivera Petrović Vučo je kao glumica i pevačica, jedina sa Balkana nastupala 72 puta u najpoznatijoj koncertnoj dvorani pariskoj “Olimpiji”.

Piše: Marko Lopušina

Olivera Vučo, beogradska školovana glumica i pevačica, prirodna lepotica vinula se u vrhove svetske kulture namerno, a ne slučajno.  Krajem šezdesetih godina prošlog veka je u Južnom Banatu režiser Aleksandar Saša Petrović po sopstvenom scenariju snimio film „Skupljači perja“, koji je nominovan za američkog Oskara kao najbolji film na stranom jeziku.

Na evropskom prestižnom Filmskom festivalu u Kanu film „Skupljači perja“ je nominovan za Zlatnu plamu, ali je osvojio Gran pri žirija festivala i Nagradu Međunarodnog udruženja filmskih kritičara. Dve godine kasnije film je nominovan za Zlatni globus, kao najbolji van engleskog govornog područja.

Radnja filma se odvija u okolini Kovačice. Glavni lik, Beli Bora Perjar (Bekim Fehmiju) je Rom koji skuplja i preprodaje perje nabavljeno širom Vojvodine. Film počinje scenom u kojoj Bora, kojeg vozi taksi, kupi Tisu (Gordana Jovanović), čiji je očuh Mirta Klaser(Bata Živojinović) glavni Borin konkurent u perjarskom poslu. Mirta i Bora imaju sporazum o podjeli rejona iz kojih nabavljaju perje, ali problem nastaje kad se ispostavi da se Mirta nije pridržavao dogovora. Sukob se naizgled smiruje za stolom u lokalnoj kafani.

    Lenče očarala Kan

Olivera Vučo igra sporednu ulogu, kafanske pevačice Lenče, koja sanja da bude pevaljka u Beogradu. U lokalnoj kafani, slično scenama u drami “Koštana”, Olivera Vučo peva dve romske pesme “Đelem, đelem” i „Kerda Mile bari škoda“, kojima glavnog junaka Boru baca u trans da pijan i besan golim šakama razbija staklene čaše na kafanskom stolu. Ta scena je u sušini bila krajnje realističan prikaz surovog života Roma, Srba, Slovaka i Mađara u tadašnjoj Jugoslaviji, što je po mišljenju naših filmskih kritičara film svrstalo u “crni talas” jugoslovenske kinematografije. Državni i partijski cenzori su, verujući u snagu ovog dela, takav film pustili da predstavlja našu zemlju na Zapadu.

U filmu „Skupljački perja“ Olivera Vučo je demonstrirala fascinantnu snagu svoje glumačke i pevačke umetnosti, što je, kako je sama jednom priznala, uvelo u svetsku kinematograifju.

-Nisam ja u ovom filmu imala veliku ulogu, ali sam sam preko noći postala poznata po svom glumačkom ostvarenju za koje je tada Njujork tajms napisao: „Rođena je nova Ana Manjani.“ Onda je pesma „Đelem, đelem“ učinila svoje. Ta pesma je oduševila Kan. Pevala sam je četiri puta na završnoj večeri festivala i potom čitavu noć na proslavi naše nagrade.

Na koncertu kojim je Kanski filmski festoval zatvoren 1967. godine pevale su Nana Muskuri, Dajan Vorvik i Olivera Vučo. Na jugoslovenskom slavlju svirao je orkestar „Đelem, đelem“, pevala je Olivera Vučo. A u zanosu veselja čaše su bacali i srču lomili do zore Bekim Fehmiju, Saša Petrović i Ratko Dražević. Olivera je bosa igrala na stolovima punim stakla i bacala slavljenike u trans.

Direktor „Avala filma“ je bio zaslužan za promociju filma “Skupljački perja” u Kanu. Dražević se lično pobrinuo da dva kamiona s našim specijalitetima i rakijom stignu u Kan da bi proslavili uspeh onako kako treba – na srpski način.

Olivera Vučo je svojom glumačkom pojavom u Kani 1967. godine načinila čudo, opčinila je čitav filmski svet. Francuzi su u njenoj „otmenoj lepoti i spontanom temperametu začinjenom tajnom“ videli jedinu dostojnu naslednicu Marlen Ditrih. Tvrdili su da Olivera nema na čemu da zavidi ni Brižit Bardo. Za ruskog pesnika Andreja Voznesenskog bila je „prava grofica, rođena da igra Anastasiju Filipovnu“. Džon Bajford joj se divio tvrdeći da „Engleska nema takvu pojavu koja je legenda kao Greta Garbo“.

„Njujork tajms“ je pisano o Oliverinoj „nestvarnoj lepoti“, o njenom glasu „koji se rađa iz zlatnih struna“. U filmskom svetu su je nazivali “Nemirno dete jugoslovenske kinematografije” ili „socijalistička Elizabet Tejlor“.  Olivera Vučo glumica i pevačica iz Beograda imala je pre šest decenija čitav svet na svom dlanu.

-Producenti su nudili scenarija, agenti su nudili ugovore, sve je delovalo kao san. Dobijala sam ponude od velikih imena kao što su Alberto Latuada, švedski oskarovac Arne Metson, čuveni nemački reditelj Šamoni. Žan Lik Godar, jedan od najvažnijih francuskih režisera novog talasa me zvao da snimam za njega. Odbila sam ga, jer sam imala ugovorene filmske obaveze prema preduzeću “Avala film” – nabrajala je Olivera Vučo.

Janika Balaž i Žilbet Beko

Birajući strane filmske projekte, u kojima bi tumačila uglavnom tragične heroine, Olivera je posle uspeha u Kanu prihvatala samo dve uloge. Igrala je u istorijskoj drami „Znak đavola“ iz 1970, u režiji Majkla Armstronga. Bila je to uloga Vanese Benedikt, neustrašive žene koju je španska inkvizicija optužila za veštičarenje.
I naredna uloga Olivere Vučo u svetskoj kinematografiji bila je iz epohe brutalne španske inkvizicije. U biografskom filmu „Goja“ (1971.) autora Konrada Vulfa imala je ulogu famozne vojvotkinje od Albe. Olivera je odigrala maestralno, tako da je sa glavnim protagonistom Donatasom Banionisom film „Goja“ osvojio nagrade na filmskim festivalima u Veneciji i Moskvi.

U međuvremenu se Olivera Vučo pojavila u epizodama dva strana filma (“Ann och Eve – de erotiska”, “Ein Großer graublauer Vogel”). U Kanu je Olivera Vuko bila poslednji put 2017, godine kada je povodom pola veka od filmskog festivala na kome je ovenčana slavom opet pevala pesmu “Đelem, đelem”. Zašto ova pesma?

-Pesma iz filma „Đelem, đelem“ lansirala me u svetsku diskografiju tako brzo i tako munjevito, da sam bila iznenađena. „Đelem, đelem“ je moldavska pesma, koja govori o ratnom stradanju Roma u logorima. Duško Radetić, tadašnji urednik Radio Beograda, doneo iz Moldavije i dao je Saši Petroviću i meni za film. Pesma je nežna, tužna i zahteva emociju prilikom izvođenja. Ja sam je lansirala u Jugoslaviji i u svetu, ja sam od nje napravila himnu svih Roma sveta, a ona je od mene napravila internacionalnu muzičku zvezdu. U Kanu sam otvorila Internacionalni festival diskografskih kuća, na kome su nastupale francuske najveće muzičke i pevačke zvezde. Prve večeri održala sam svoj samostalni koncert pred 2000 ljudi. Durektior Kanskog festivala direktor me pozove da pesmom “Đelem, đelem” i svojim koncertom zatvorim sledeći festival, što se ponovilo i naredne 1968. godine – otkrivala je Olivera Vučo priče o svom planetarnom uspehu.

Gospodin Bruno Kokatriks, vlasnik tada najpoznatije svetske koncertne dvorane “Olimpija” u Parizu došao je u Beograd da je angažuje. Prihvatila je ponudu da bi se okrenula drugom svetskom izazovu, međunarodnoj diskografskoj karijeri. Nastupala je 72 puta u “Olimpiji”. Mogla je da ima još toliko koncerata da se njeni muzičari nisu umorili, zamolili je da stanu i da se vrate kući.

Dvorana “Olimpija” se nalazi u Devetom arondismanu Pariza. Izgrađena koncertna dvorana 1889. godine, a otvorena 1893. godine. Ima kapacitet za 1996 posetilaca. Tokom 20. veka u “Olimpiji” su od jugoslovenskih umetnika nastupali Tereza Kesovija, koja je ukrala pesmu “Đelem, delem” i snimila je u Parizu na francuskom, Zdravko Čolić, Oliver Dragojević, Goran Bregović i orgestar tamburaša Janike Balaže.

Olivera Vučo je u “Olimpiji” držala koncerte, u trajanju od po sat vremena, uz pratnju orgestra Janike Balaža 32 puta i orkestra “Đelem đelem”. Njen stalni domaćin i gost na koncertima u Parizu bio je šansonjer i kompozitor Žilber Beko.

-Voleo me i verovao u mene. Svojevremeno je rekao „Jugoslavija nije mogla da ima boljeg ambasadora od Olivere.“ To su bili najlepši dani moga života. Francuzi su tada voleli jednu Srpkinju – kaže Olivera.

Napravila je čudo u Parizu, pravi muzički požar u “Olimpiji”, tako snažan da joj je slavni slikar Salvador Dali prilikom posete u garedorbi pokazivao svoje vrele dlanove od aplaudiranja. Šarl Dimon, koji je pisao hitove za Edit Pjaf pozvao je u svoj studio i govorio da ima temperament i ludilo Edit Pjaf. Čuveni američki reditelj Nikolas Rej joj je rekao da je „prva bela žena koja kao pevačica ima tu strast i duboku emociju koju imaju crnkinje“.

Olivera Vučo je u to vreme dobro govorila francuski, što joj je omogućilo da uspešno ragovara sa Adamom, Linom Renad, Katarinom Valente i Žilberom Bekoom. Posle nastupa velika Katarina Valente joj je rekla:

-Imate pravo srce za muziku! Odavno nism čula ovako nešto lepo. Nemojte stati na ovome, upornošću ćete osvojiti svet!

Čuveni menadžer Fliks Maurani, koji je zastupa sve fransuke i evropske velikane šlagera, šansona i kancona, postao je menadžer Olivere Vučo. Uz njegovu pomoć snimila je za čuveni „Filips“ nekoliko ploča ciganske muzike za evropski tržište.

Titova tiha patnja

Mnogi su Srbi i onda i danas uspeh lepe Olivere ripisivali njenoj bliskosti sa doživotnim jugoslovenskim predsednikom Josipom BrozomTitom. Još za njegovog života pričalo se da je Olivera njehova tiha patnja, da je platonski Tito zaljubljen u nju i da je to Brozova žena Jovanka znala.

-Evo ti je !

Ovim rečima bi Jovanka Broz, supruga doživotnog jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita, gurajući ga laktom u rebra, najavila ulazak Olivere Vučo u Skupštinu grada Beograda. Mlada glumica i pevačica, najpopularnija beogradska umetnica krajem šezdesetih godina, došla je da peva maršalu Titu.

-To sam čula kad je rekla. Možda je Jovanaka bila ljubomorna. Uvek je maršal lepo reagovao kad bih pevala i svidela sam mu se kao pojava. Tito se činio kao ženskaroš. Bio je pravi muškarac, to sigurno – zapisala je u svojim memoarima Olivera Vučo.

U tom periodu Olivera Petrović Vučo je bila raspuštenica sa prezimenom bivšeg muža književnika Vuka Vuča. Sa divnim izduženim licem, belim obrazima i krupnim crnim očima, dugom kosom, koja je nemirna odavala njen prkosni karakter, ličila je na filmsku boginju, što je i bila. Njen zvonki glas, oštar kao hladan nož, probadao je i najtvrđa srca. Predsednik Tito je voleo da mu peva temperamentnu  “Nišku banju” i tužnu pesmu “Đelem, đelem”.

-Upoznala sam Tita, prvi put kad sam snimala ‘Nišku banju‘. Odjednom sam čula da je Tito u tv studiju. On je seo za kameru i gledao me. Otpustio je kamermana da me sam snima – seća se Olivera Vučo.

Ona je imala 28 godina, a on 76. Bila je Titova tiha patnja. Svesna Brozove platonske ljubavi prema njoj, nije koketirala sa njim. Nudila mu je samo da uživa u njenoj vatrenoj mladosti i božanstvenoj lepoti. Olivera je još tada znala da je čitava Jugoslavija i pola sveta krajem šezdesetih godina prošlog veka bilo zaljubljeno u nju. Olivera Vučo je tih godina bila planetarna diva. I jako poželjna žena.

-Svi su hteli da me svuku – izjavila je jednom prilikom.

Rođena je 5. marta 1940. godine kako su otkrili hrvatski novinari u Dobanovcima kao Olivera Petrović, gde su se njeni roditelji, otac Budimir Petrović i majka Katarina predosećajući rat povukli iz Beograda. Odrastala je potom u Beogradu u Pop Lukinoj ulici, blizu mosta Kralja Aleksandra, danas Brankovogo mosta na Savi. Sa odličnim je završila osnovnu školu i veliku maturu. Otac je svirao usnu harmoniku i pevao, a majka ga je pratila. Nasledila je talenat za muziku i pevanje od roditelja. Jedno vreme učila je balet. Kao učenica Pete beogradske gimnazije glumila je na školskim priredbama i pevala.

Kako je rasla u Savamali i na Savi družila se sa momcima, pa se jedan od njih, vaterpolista Milan Muškatirović Gale (1934-1993.), zaljubio u Oliveru Petrović.

-Bila sam jako upadljiva zbog svoje lepote i držanja, a to je bilo vrlo opasno. Ljudi su stalno nasrtali na mene. Ozbiljno mi se udvarao jedan riđokosi monarh, čije ime ne mogu da otkrijem jer je i danas kralj jedne države, ali odbila sam ga jer sam bila zaljubljena u Milana Galeta Muškatirovića, čuvenog vaterpolo golmana, svoju prvu veliku ljubav – pričala je Olivera.

Njen otac Budimir i momak Gale Muškatirović nagovorili su je da upiše studije prava u Beogradu. Kada je shvatila da Pravni fakultet nije za nju otišla je kod rođaka u Pariz i tamo provela godinu dana. Vratila se i upisala Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, u klasi profesorke Ognjenke Milićević, u kojoj su bili Milena Dravić, Stanislava Pešić, Petar Kralj i drugi beogradski glumci. Bila je odličan student i najbolji diplomac u generaciji.

Zaposlila se 1962. godine u Narodnom pozorištu i nastupila u naslovnoj ulozi muzičke drame „Koštana“. Njeno prvo pojavljivanje u pozorištu bilo je neuspešno, jer je režiser Maričić pogrešno postavio ovu dramu Bore Stankovića. Kritičar Vuk Vučo je napao režisera, ali i mladu glumicu, koju je vređao. Olivera Petrović mu je odgovorila:

-Šta želite da učinim da prestanete sa uvredama? Ulogu sam dobro odigrala i ne interesuju me rediteljske koncepcije. Ja sam glumica, bolje rečeno umetnica, i šta ja sam vama ima da se objašnjavam.

I uvek vatrena u duelima udarila je šamar mladom Vuku Vučo. On ga je otrpeo stojećki. Raspavu su nastavili u stanu punom prijatelja i poznaika, gde je pred zoru Vuk zamolio Oliveru da se uda za njega. Bila je iznenađena i radosna. Prihvatila je njegovu bračnu ponudu.

Brak je sklopljen 1962. godine, u devet sati ujutro u Opštini Čukarice, bez ikakvih dokumenata mladenaca i sa tek nađenim kumovima iz tog društva. Tako je Olivera Petrović postala Olivera Vučo. Otac se odrekao zbog ovog venčanje bez njegovog blagoslova.

-Brak sa Vukom je bio lep. Kada je nestalo ljubavi prestala je i naša bračna zajednica – izjavila je vrlo realno i iskreno, koja se razvela od Vuka dve godine kasnije.

Bila je državni projekat

Olivera Vučo je bila jako svesna lepote svog lica, tela i svog glasa. Bila je prsata i grlata. Za razliku od umiljatih mladih Beograđanki iz sveta pozorišta, filma i muzike, Olivera je bila kočoperna kao ličnost. Od trenutka kada je sa 22 godine igrala u Narodnom pozorištu prelepu Koštanu upotrebljavala je svoju egzotičnu lepotu i ličnost na najbolji način da predstavi svoju umetnost i izgradi svoju karijeru. U tome joj je pomagao državni i Titov funkcioner, direktor filmske kuće i njen ljubavnik Ratko Dražević.

Doveden je na čelo preduzeća “Avala film” u trenutku kada je državna vlast shvatila da, osim što može da bude centralni filmski studio, može da bude i preduzeće preko koga će država da dođe do deviza radeći sa strancima. Po direktivi Josipa Broza Tita, njegov zadatak bio je da otvori kanale prema Zapadu.

Bio je sa njom kao njen umetnički i lični guru punih sedam godina.

Zahvaljujući Ratku ova jako mlada žena postala je član kulturne i političke elite Beograda. Olivera Vučo ga je ovako opisala:

– Uz mene je tada bio Ratko Dražević, ozbiljan srpski obaveštajac, žestoki patriota, koji, je, istovremeno, bio prvi čovek srpske filmske industrije. Živeli smo u vanbračnoj zajednici u Rimu, Parizu, Beogradu. Bila je to velika dramatična ljubav. Na milion jedan način pokazivao je veliku ljubav prema meni. Snažna ličnost, eruptivna, duhovita, jaka. On je bio grub čovek, markantan, sa jakim obrvama, krupan, visok, a bio je nežan kao svila prema meni.

Danas se može reći da je Olivera Vučo sredinom šezdesetih godina u Beogradu bila državni projekat u umetnosti i industriji zabave. Za nju i sa njom su radili filmska kuća »Avala film« i slavni režiseri RTV Beograd, urednici PGP RTB i druge diskografske kuće, svi u državnom vlasništvu i pod partijskom upravom.

Od 1964. godine, kada je snimila svoj prvi film »Dobra kob«, režisera Milutina Kosovca, pa do 1974. Olivera Vučo je snimila 25 igranih filmova. Uz velikane jugoslovenskog glumišta, Fabijana Šovagovića i Pavla Vuisića glumila je u sjajnoj psihološkoj drami Vatroslava Mimice „Ponedeljak ili utorak“ (1966). Film je bio pobednik Pulskog festivala. Te 1966. Olivera se pojavila i u istorijskoj drami „Roj“ u režiji Miće Popovića. U za epohu socijalizma atipičnoj filmskoj priči, smeštenoj u vreme Prvog srpskog ustanka, još uvek nedovoljno iskusna pred kamerama, demonstrirala je upadljivu ekspresivnost, glumeći pored Mire Stupice, Radeta Markovića i Bekima Fehmiua.

Dobila je otkaz u Narodnom pozorištu, ali je osvojila svet filma. Njene filmske uloge bile su karakteristične po izuzetnom, do tada neviđenom senzibilitetu. Kritika i gledaoci su je doživljavali kao ženu nesvakidašnje unutrašnje snage i užasne umetničke harizme. Njena divlja lepota, prkosni pogled bili su prvi znaci seksualnosti u jugoslovenskoj kinematografiji.

Sa sedam filmova u kojima je glumila učestvovala je od 1966. do 1974. godine na Filmskom festivalu u Puli, potom u Kanu, Veneciji i Moskvi. Uradila je četiri televizijske emisije i serije »One i on«, »Akcije inspektora Rukavine«, »Sedam plus sedam« i »Partizani«.

Posle prvih kompozicija »Šošana« i »Hajde da igramo« uradila je za tih deset godina čak 16 sing albuma. PGP RTB joj je 1974. objavio dugo svirajuće L.P. albume »Olivera« i »Alaj mi je večeras po volji«.

-U vreme kada je društveno-politički radnik Zdravko Vuković bio direktor RTV Beograd od 1962., a potom društveno-politički radnik Milan Vukos direktor RTV Beograd i PGP RTB od 1972. godine, Olivera Vučo je preko njega dobijala i ispunjavala zahteve političke elite Beograda. Ona je u Teleziziju Beograd ulazila kao carica, komanodavala je režiserima i snimateljima. A sa majkom Katarinom je odlučivala o visini honorara koji joj je plaćan za njen umentički nastup. Bila je moćna i vladala je moćno – rekla mi je jednom prilikom beogradska novinarka Mila Savić.

Filmski tandem Dražević-Olivera ispunio je 1967. godine u potpunosti Titovo naređenje da jugoslovenskom kinematografijom osvoje Zapad.

Žena političara

Krećući se u političkim krugovima Beograda umetnica Olivera Vučo je upoznala Miladina Šakića, potpredsednika grada Beograda, koji je davao sve od sebe da osvoji njeno srce.

-Bio je zgodan čovek. Dopadao se mnogim ženama. Mene je punih deset godina osvajao mangupskim trikovima, ali to mu je napokon pošlo za rukom kada mi je rekao kako želi da sa mnom ima sina – rekla je jednom prilikom sveže udata Olivera Šakić.

Već posle godina dana od venčanja dobili su sina, kome su dali ime Mane. Sama Olivera je priznala da je od tada kao majka bila sasvim druga žena, okrenuta sinu, mužu, porodici, toliko da je “sebi bila nebitna”.

Udajom za političara Olivera Šakić se našla u nezavidnoj situaciji. Politička elita je tiho bojkotovala i osuđivala jer je bila “pevačica udata za državnog funkcionera”. Ljudi oko predsednika Josipa Broza, koji je i daje obožavao i želeo da mu peva, počeli su da je maltretiraju. O tome mi je govorila Olivera Šakić kada sam sa njom pravio razgovor za novine u nejnom stanu u centru Beograda:

-Poziv da se susretnemo sa Titom dobila sam kad sam bila sa suprugom Miladinom Šakićem da čekamo Novu godinu. Prišao nam je Milan Vukos i rekao da Tito želi da mu pevam. Tu se nije moglo reći ‘ne”. Potom su me pozvali da mu pevam na Tari 1978. godine. I to bih odbila da nisam bila udata, ali ovako nisam mužu htela da pravim probleme. Tamo je počelo neviđeno šikaniranje. Nema ko me nije preslušavao, razne službe: hrvatska, savezni SUP, republička, vojna i svako vuče na svoju stranu. Rekli su mi da moram da mu pevam kad krene u šetnju. Od ranog sam jutra vežbala s trubačima dok nisam promukla. Odjednom, Tito dolazi, a nema orkestra. U onoj gužvi, prilaze mi ljudi u civilu i kažu da odem iza. Tu nije bilo govora o ljubaznosti, bili su jako bezobrazni.

A onda mi prilaze ovi otpozadi i deru se na mene da izađem i pevam pred Tita, ali prošlo je to nekako – objasnila mi je Olivera Šakić.

A onda je iznenada dodala:

-Rečeno mi je da ću na Tari pevati šest dana. Bili su tu srpski, hrvatski i slovenački rukovodioci, a najviše je bilo policije u uniformi i civilu. Sve je bilo ozvučeno i sve se snimalo, neverovatna napetost se osećala, svi su bili u strahu da neko nešto ne pogreši i ne izgubi službu.

I pojasnila:

-Prvi put mi je život bio ugrožen kada sam na Tari pevala Titu. Prvo su me pozvali na informativni razgovor u Dom armije, gde mi je jedan oficir saopštio da bi trebalo da se uključim u program, ali da nije siguran da li sam podobna za to. Bila sam zbunjena i bilo mi je neprijatno. Da nisam bila supruga Miladina Šakića, našla bih izgovor da se izvučem i ne odem, ali pristala sam da ne bih suprugu pravila probleme, kojih je već imao preko glave. Otrovana sam tamo na Tari. Dali su mi nešto da pijem, kafu ili sok, od čega sam dobila rane u ustima. Grlo, usta, sve je to bilo u ranama. Hranili su me kap po kap. Ne znam ko me je tačno otrovao!

Nije sumnjala u Tita, svog obožavaoca, već u ljude oko  njega:

– Ubeđena sam da nije Tito, mislim da me je on voleo. Tito je ustao sa stolice, prišao mi i čestitao posle nastupa, i tada sam uvidela koliko je bio intuitivan, jer me je pitao: „Je l’ Vama dobro ovde, jeste li dobro smešteni?“ Kao da je osetio da prolazim kroz pakao, a to što je ustao da mi čestita zaštitilo me je jer nisu smeli da idu dalje, videli su njegove simpatije prema meni. Nisam imala dokaza, ali sumnjala sam da udbaške službe i Stane Dolanc stoje iza toga. Mislili su da mnogo znam, jer sam bila udata za političara, iako moj muž nikada preda mnom nije govorio o politici, baš da bi me zaštitio.­

Velika boginja

Glumac Jovan Janićijević Burduš govorio je da je Olivera Šakić „bila sinteza lepote i umetnosti i da postoji opasnost da doživite sudbinu Merilin Monro“. Slutio je njenu smrt.

– Burduš je bio svestan šta se oko mene plete, a bilo je dramatičnih momenata u mom životu, kada sam za dlaku izbegla smrt.

Život Vam je bio u opasnosti i godinu dana kasnije, zar ne?

-To se dogodilo kada me je Televizija Zagreb pozvala 1979. godine na brod „Nirvana“ da s grupom izvođača plovim iz Splita ka Crnoj Gori, koja je bila pogođena katastrofalnim zemljotresom. Bila je tu hrvatska komičarka Nela Eržišnik, Saša Zelpugin, Oliver Mlakar, grupa „Mirzino jato“. Primetila sam i grupu nepoznatih ljudi vrlo sumnjivog i mračnog izgleda. Osećala sam se nelagodno, posebno kad su me odveli u potpalublje, u malu mračnu, prljavu kabinu s dva kreveta i malim lavaboom. I tada su pokušali da me otruju. Bukvalno sam pobegla s broda i završila na VMA u Herceg Novom. Neverovatna zavist i zloba pratili su me celog života, pa ipak narod se nije dao prevariti. Zavoleo me je i voli me i danas, iako sam čamila u mraku tolike godine

Posle toga jugoslovenska politička elita je, nakon smrti Josipa Broza Tita umetnicu Oliveru Šakić stavila u tihu izolaciju. Zlobnici su je zvali “Gospođa ministarka”.

-Miladin i ja smo, tako su ljudi govorili, bili izrazito lep par, a drugovi nisu mogli da sakriju zavist, mržnju i pakost.

U narednih desetak godina snimila je u Srbiji samo dva igrana filma, pet tv emisija, deset velikih i malih albuma sa ciganskim i narodnim pesmama. Kada joj je muž Miladin Šakić preminuo 1987. godine povukla se u samoću:

-Bila sam kao ptica koja je ostala bez jata: drugo jato me nikad nije prihvatilo, a ono u kom sam bila, isto me je zaboravilo, pa sam ostala sama. To je počinjalo da mi biva jasno kad su filmovi nestali. Nastavilo se sitnim peckanjima, stalnim degradiranjem mojih uspeha po svetu, prećutkivani su napisi u stranoj štampi, jednostavno, dolazila sam sve više u senku….

Devedesetih godina prošlog veka Olivera Šakić uzima ime svoje majke za prezime i postaje Olivera Katarina. Bila je angažovana od sredine devedesetih u demokratskom pokretu na strani studenata i mladih ljudi. Uverila se da je Beograđani i srpski narod nisu zaboravili. Posvetila se pisanju i objavila zbirku pesama “Beli badnjaci” i autobiografski roman “Aristokratsko stopalo”. U međuvremenu je blago reahbilitovana, jer je odlikovana Zlatnim pečatom Jugoslovenske kinoteka i Nušićevom nagradom za životno delo.

Snimila je dva albuma svojih najlepših pesama i film “Čarlston za Ognjenku”. Premijera je održana 2008. godine u Beogradu. Posle ovog uspešnog povratka filmu o Oliveri Katarini je objavljena ozbiljna studija – kako je Lenče postala Velika boginja.

Olivera Katarina danas ima 85 godina i živi u Beogradu. Njen sin slikar Mane Šakić je umetnik u SAD.