Nečasne igre Engleza sa sudbinom Srba
Mason Vinston Čerčil dovodio je masona Josipa Broza u poseti kraljici Elizabeti, ali i vašingtonskim vladarima. U SAD je Tito postao tajni kurir predsednika Džimija Kartera. Istoričari o tome ćute ?
Piše: Marko Lopušina
Kako se dogodilo da britanski ratni premijer donese odluku da se više približi komunisti Titu, a odmakne se od monarhiste Draže, odgovara engleska istoričarka Heder Vilijams. Ona u svojoj knjizi “Padobranci, patrioti i partizani. Uprava za specijalne operacije u Jugoslaviji 1941–1945”, navodi da su britanski obaveštajci sa prostora Jugoslavije, locirani u Kairu, slali premijeru infomarcije o dominantoj ulozi partizana i komunista u obračunu sa nacistima.
Ta obaveštajna prevara je bila, po meni, istorijska izmišljotina za javnost i zalog providnog prijateljstva Londona i Beograda u ratnim danima. Tito da bi bolje vladao i ratovao je uz saglasnost zvaničnog Londona izbacio iz Jugoslavije sve članove kraljevske porodice Karađorđević. koja je, inače, preko kraljice Marije bila rod sa britanskom krunom. Kralj Petar Drugi i knez Pavle Karađorđević su uostalom 1941. emigrirali u London.
Kralj Petar Drugi Karađorđević (na fotografiji iznad) je tražio pomoć kod britanskog premijera Vinstona Čerčila, koji ga je držao u zatvoru i prisiljavao da prizna komunistu Josipa Broza Tita kao vladara nove treće Jugoslavije. Srpski monrah se javno preko radija odrekao generala Draže Mihailovića, komandanta njegove Jugoslovenske kraljevske vojske, čije je pripadnike unutar Jugoslavije preko engleskog radija iz Londona nagovarao da se predaju maršalu Titu.
Tito je nastavio da se druži sa Čerčilom. O sličnosti Tita i Čerčila, sem debelih cigara koje su pušili, dr Neven Cvetićanin vidi dublju vezu:
– Čerčil i Tito su se očigledno mnogo više razumeli po mentalitetu, karakteru i temperamentu, pošto je jedan bio fleksibilni monarhistički konzervativac, koji je već od mladosti koketirao sa liberalizmom i radikalizmom, dok je drugi bio komunista, ali i budući jugoslovenski socijalistički „monarh“, koji je preuzeo onaj oblik koji smo nazvali spojem restauracije i revolucije. Najbolje svedočenje njihove bliskosti biće u činjenici da je Tito potpuno preuzeo „čerčilovsku estetiku“, ako se tako može reći. Tito je po ugledu na Čerčila zapamćen po imidžu čoveka u belim mornaričkim uniformama sa kubanskom cigarom i čašom dobrog pića. Pojavljivao se u elegantnim odelima i obilazio svoja imanja, vile po Jugoslaviji, poput nekog britanskog aristokrate.
Čerčil i Tito nisu bili savšeni politički prijatelji, jer su ih razdvajali njihovi interesi. Čerčil je još bio premijer Ujedinjenog kraljevstva u Londonu, kada je Srbija napadanuta od Britanaca i kada je „ u savezničkom“ bombardovanju na Uskrs 1945. godine stradalo daleko više Beograđana nego prilikom nemačkog napada 6. aprila 1941. godine. Englezi su sa Amerikancima bombardovali Srbe da bi “ugušili nacističku i monarhističku falangu u srpskim gradovima”.
Gašenje Karađorđevića
Tito je u isto vreme, kada je već imao svoju državu u šaci, radio tajno na stvaranju nove partizanske i komunističke vlasti u Grčkoj. Pomagao je generala Markosa, koji je hteo da preotme vlast od odbačenih grčkih monarhista. Tito i Markos su zaboravili da su kraljevski Grci bili u jakom srodstvu sa britanskom krunom. I partizanski pokret u Grčkoj je ugašen snagom vojske Velike Britanije.
Ipak, kada je britanski ratni premijer Viston Čerčil odlučio da ugasi srpsku monarhiju i kralja Petra Drugog Karađorđevića za vladara je izabrao Josipa Broza. Čerčil se na to opredelio i pored upozorenje svog izaslanika kod maršala Ficroja Meklina da je Tito komunista. Meklin je svoja sećanja iz Drugog svetskog rata sa područja bivše Jugoslavije, u kojima ne krije oduševljenje J.B.Titom i partizanima, objavio je u knjizi “Rat na Balkanu”.
Opisao je i čuveno referisanje Čerčilu u kome je britanskom premijeru rekao „da su Tito i druge vođe pokreta otvoreni i zakleti komunisti, ta da će poredak koji oni budu uspostavili biti svakako izgrađen po sovjetskom uzoru i, po svoj prilici, veoma orijentiran prema Sovjetskom Savezu.“
Odgovor premijera oslobodio me svih mojih sumnji.
-Nameravate li živeti u Jugoslaviji posle rata?- zapitao ga Čerčil.
-Ne, gospodine – odgovorio je Meklin.
-Ni ja – potvrdio je Vinston Čerčil.
Time je britanski premijer javno rekao da ga je baš briga kako će i u kakvom sistemu da žive Srbi i Jugosloveni. Britanski premijer je slagao svog izaslanika, jer Ficroju Mekinu nije rekao da je u razgovorima sa Staljinom, koga je, takođe, dobro naoružavao, ostvario saglasnost vođe SSSR-a da pomaže Tita, njegove komuniste i partizane. Uz uslov, da Crvena armija uđe u Titovu Jugoslaviju, kako bi je Staljin potom držao u svojim rukama.
Tako su Vlada Velike Britanije i Vinston Čerčil, premijer Ujedinjenog kraljevstva omogućili komunisiti Josipu Brozu, maršalu i komandantu partizanskih jedinica da od Kraljevine Jugoslavije napravi Demokratsku Federativnu Jugoslaviju, pa potom FNRJ i SFRJ. Time su Englezi i Čerčil izrazili zahvalnost Titu što je spasao Ostrvo od vojne okupacije Nemačke. A istovremeno Englezi su gurnuli Tita i Jugoslaviju u komunistički lager SSSR-a.
Miljenik kraljice Elizabete
Ima ozbiljnih ljudi koji i dnas tvrde da je Josip Broz bio »engleski čovek«. I da ga je Vinston Čečila doveo još 1953. u zvaničnu posetu kod mlade kraljice Elizabete Druge. Josip Broz je bio prvi komunistički predsednik u poseti britanskom dvoru i Njenom veličanstvu.
Tito je radio sa Čerčilom sve do njegove smrti 1964. godine. Broz je potom ostao »britanski saradnik u komunističkom svetu«, kog su Englezi angažovali da Jugoslavija bude prva zemlja iza Gvozdene zavesa na izboru »Lepotice sveta« u Londonu.
Onda su Britanci 1972. godine ukazali veliku čast Titu. Britanska kraljica Elizabeta II i njen suprug princ Filip posetili su Beograd 1972. godine, zajedno sa svojom ćerkom princezom Anom. Tito i njegova supruga Jovanka dočekali su kraljevsku delegaciju na aerodromu. Za britanski kraljevski par je bio organizovan obilazak Avale i spomenika Neznanom junaku.
Tito je očigledni bio miljenik kraljice Elizabete, jer je posetila Jugoslaviju kao prvu komunističku zemlju. Kraljica Elizabeta, princ Filip i princeza Ana su dva dana proveli u Beogradu. Između predstavnika dinastičke kuće Vinzor i porodice Broz postojala je u to vreme tajna i diskretna veza. Izgnani kralj Petar Drugi Karađorđević živeo je sa porodicom u Londonu. Britanska kraljica (majka) Elizabeta Prva krstila je u Londonu njegovog sina Aleksandra.
Tito i Jovanka živeli su u Belom dvoru porodice Karađorđević na Dedinju, koji je sagradio kralj Aleksandar Prvi Karađorđević. Kraljica Elizabeta sa porodicom je spavala u tom dvoru. Broz je naredio da se uklone sve žabe, koje su kreketale, da bi Njeno veličanstvo moglo mirno da spava. Elizabeta je pri odlasku zamolila Tita da vrati žabe, što je maršal i uradio.
U međuvremenu Englezi su otvorili Titu vrata Bele kuće i on je sa Jovankom bio 1963. godin predsednika Džona Kenedija. Bio je prvi komunistički vladar u gostima i poslednji strani državnik koji je video Kenedija živog.
Kasnije su Josipa Broza primali i drugi predsednici SAD, koji su mu nudili da transformišu komunističku SFRJ tako što će da privatizuju njena velika preduzeća. Tito je to odbio. Džimi Karter mu je dao drugu ponudu – da Tito bude njegov tajni kurir i da Leondu Brežnjevu nosi poruke o sklapanju Ugovora SAD i SSSR o nuklearnom razoružanju. Broz, bivši agent Kominterne je ovaj posao uspešno obavio.
Na sahrani Josipa Broza Tita ispred Ujedinjenog Kraljevstva bio je princ Filip, suprug kraljice Elizabete, što je bio izraz visokog poštovanja jugoslovenskog predsednika. Posle te 1980. godine zvanični London menja svoju politiku prema Beogradu i Srbiji.
Britanci su nas ubijali NATO bombama 1999. godine. Njihov tajni agent odveo je Slobodana Miloševića na robiju i u smrt. Zajedno sa Amerikancima oduzeli su nam Kosmet i dali ga Albancima. Po Balkanu su Englezi jurili da uhvate Radovana Karadžića i Ratka Mladića.
Potom su Englezi došapnuli Crnogorcima da treba da odvoje Crnu Goru od Srbije i stvore nezavisnu državu. Britanski predlog Rezolucije o Srebrenici i srpskom navodnom genocidu bio je 2015. godine izraz te londonske antisrpske politike.
