Кроз ирачку пустињу под оружаном пратњом

Краљевчанин Драган Шибалић, путописац, авантуриста, наставља своје путовање на два точка од Истамбула до Монт Евереста, које је симболично назвао „Путевима свиле“. Портал „Тамо далеко“ прати његова путовања, која из дана у дан подробно описије и поткрепљује фотографијама, а данас преносомо његово узбуљиво сведочанство из ирачке пустиње.

Пише: Драган Шибалић 

Још пре седам сати војник је провирио кроз врата џамије, где сам заночио, проверавајући да ли сам устао. А ја сам био будан од давно. Махнуо сам му да стижем.

Спаковао сам све и отишао до контролног пункта. И опет чекање. Док не стигне дозвола да кренем даље. Искористио сам прилику и отишао до продавнице да купим сок, али нашао сам и нову столичицу. Не могу да опишем колико је захвална за једно овакво путовање.

Када су војнику јавили, вратио ми је пасош и кренуо сам даље. Добро је. Нема пратње. Време хладно, дува ветар, а ја сам све јаче окретао педале да се загрејем. Али сваки час би неко стао. Било камион или ауто… Питали су одакле сам, где идем, тапшали ме по рамену, поздрављали… давали воду, сокове, слаткише. Више не могу да запамтим колико ме је људи зауставило. Толико су срећни кад ме виде, као да сам им најрођенији.

Неко зна по коју реч енглеског, неко и не зна, али битно је да се разумемо погледима и осмесима који говоре више од хиљаду речи.

На једном контролном пункту ме заустављају. Показују ми да седнем, опет нешто чекам… После провере, две флаше воде у руку уз речи: „Срећан пут!“

 

На другом контролном пункту, видевши ме, војници истрчавају на пут, не да би ме проверавали, већ да питају да се сликамо. И они ми дају воду, питају да ли сам гладан.

После тога, уморне камионџије поред пута зову ме на чај.

Оклопна возила патролирају, увек су ту негде у близини. Једни су се зауставили да ме провере, а командант је имао и питање: „Моји војници желе да се сликају са тобом.“ Од њега сам сазнао да је надлежан за реон од десет километара. Рекао ми је и то да до сада нису виђали бициклисте, само су им мотори пролазили…

И најсмешније од свега ми је било када ме неко заустави, а наиђе војска. Одмах питају:

„Има ли проблема?“

А онима из утврђења, која се налазе на сваких километар, ништа не промачиње оку. Све надгледају двогледима. И чим се зауставим, чујем их како вичу из свег гласа:

„Јел’ све у реду!“

Пустиња у недоглед и данас, нигде ништа, али ето, захваљујући људима, ипак је жива. Ипак се нешто дешава. Сакупљачи секундарних сировина би се обогатили у овој пустињи. Изгорелих возила је имало на сваком кораку.

Цео дан дува хладан ветар, углавном са бочне стране. Отежавао ми је кретање, али ипак сам добро напредовао. До поднева сам направио већ скоро 50 километара.

Од поднева сам добио пратњу. На сваких десет километара су се смењивали у наредних 40 километара. Од једног војника на поклон добијам фантомку и рукавице. Много је хладно било. Стижемо на раскршће, на огроман контролни пункт. Као да смо на граници. Сваког проверавају, било је баш живо и прометно, мада ту се укључивала и једна саобраћајница из Саудијске Арабије. Задржао сам се добрих пола сата ту. Добродошло ми је да одморим.

Онда су ме предали полицајцима око 15 сати.

Већ сам био на измаку снаге. Планирао сам да возим још неких десетак километара, поготово што је ветар појачавао, али ови су мислили да сам ја супермен.

Два полицајца, права намћора, узели су пасош код њих, и у електричном лексусу возили за мном. Колико ја брзо, толико и они. А ја милим, попут мрава. Ветар ме је немилосрдно шибао. За два сата без стајања једва сам прешао 17 километара. Ови ни у једном тренутку да ме питају јесам ли жедан, уморан… Да бар торбе ставе у ауто, па би ми лакше било. У пет сати стајем и кажем им:

„Ја до мрака возим и спавам у пустињи… Уморан сам, спава ми се!“

А и глад ме је мучила. Више ми је било преко главе кекса и сличних ствари.

„Не може. Морам да те предам другој полицији!“

„Колико још километара?“

„Тридесет!“

Мајко моја. Није ми било добро. То је значило још најмање три сата вожње. Размишљао сам да им контрирам, па да гурам бицикл, да још више успорим. Али ништа не бих добио. Продужио бих себи агонију, а они су у топлом ауту. Брига њих. Испрограмирани су да изврше задатак и тако како су зацртали тако ће и бити. Због тога нисам више негодовао.

Стегао сам зубе и још јаче притегао педале. Није било лако, али километри и минути су пролазили. Мрак је пао. Ови су укључили ротациона светла и само ми трепере пред очима. Душа само што ми није изашла на нос. На сву муку притисле ме и неке подмукле узбрдице. Овако све изгледа равно, али ипак возим благо узбрдо.

У седам сати заустављају се да би ми на Гугл преводиоцу написали: „Драги пријатељу, имамо још 10 километара.“

Само сам се насмешио и рекао: „Идемо!“

И негде, напокон, после 8 сати, моја вожња се завршила. Дугих 137 километара. Гладан, промрзао, исцрпљен… али стајао сам још на ногама.

Дочекала су ме два полицајца, сушта супротност у односу на ове што су ме довели. Шаљивџије праве. Одмах ајде да се сликамо, а један прво одлази до ретровизора аута намештајући капу и шал око врата. Да на слици изгледа уредно.

Позвали су колеге који су дошли по мене и одвели ме до касарне. Дочекала ме маса расположених полицајаца и војника. Сви са брковима. Сви би да нешто питају, да нешто кажу. Облећу око мене и питају: треба ли ти ово, треба ли ти оно… Као да им је председник дошао у посету. Један:

„Једеш ли пилетину?“

„Наравно.“

У овој ситуацији и вола бих појео, колико сам био гладан.

Туш, па пилетина — вратили су ме у живот. А онда и топао кревет.

Какав дан, невероватан дан… Шта ли ме тек чека по селима и градовима кад је овако у пустињи???