Кристоф Мергели: Херојски српски народ

Швајцарски политичар Кристоф Мергели написао је ауторски текст под насловом „Херојски српски народ“ (Heldenvolk der Serben) за недељник „Die Weltwoche“ о историји Срба и свим подвизима и проблемима који су их годинама сустизали. У свом тексту наводи и подухвате и умећа српског народа због којих цео свет има користи, а посебно европске земље. Текст објављен у швајцарском недељнику објављујемо интегрално:

Пише: Кристоф Мергели

„Ретко који је други европски народ био критикован тако брутално у Западној Европи у последње три деценије као што је српски. Вечина међународних изјава након распада Југославије била је негативна и често праћена страшним незнањем. За скоро све коментаторе главни кривац за последње балканске ратове и злочине у вези са њима био је јасан од самог почетка. Када је аустријски писац и нобеловац Петер Хандке позвао на „Правду за Србију” 1996. године, захватио га је прави цунами огорчења, а посебно је стизао из Немачке и Француске.

Многи Срби се с правом осећају несхваћенима и напуштенима. Они пате због ужаса који су други ширили о њима. Чак и пре избијања Првог светског рата, чак и озбиљне новине у Дунавској монархији и у Немачкој империји вређале су Србе да су варварски, одвратни народ, третирали су их као гомилу разбојника и краљевских убица. Сваком ко би им као заробљеник пао у руке ископане би биле очи, а поврх тога и нос, уши и гениталије. „Србија мора да умре“, тако је писало на памфлетима сила Осовине.

Солидарност Швајцараца

Швајцарци су Србију видели сасвим другачије. Болничарка Црвеног крста Луиза Пробст, која је три месеца бринула о рањеним војницима у Београду 1913. године, писала је о Србима: „Схватали смо њихову борбу за слободу и радовали се њиховим победоносним биткама“. Други балкански рат против Бугарске био је заиста успешан и долично је прослављен у болници. Сестра Пробст је све време доживљавала људе у „потпуно страној земљи” као „уљудне и љубазне” и била је потпуно уверена у швајцарску мисију да „помаже Србима у невољи”.

Родолф Арчибалд Рајс, професор криминалистичких студија у Лозани, на почетку Првог светског рата са неутралне тачке гледишта извештавао је о неописивим ратним злочинима које су аустроугарске трупе починиле над Србима: „Моћна Аустроугарска је одлучила давно да уништи демократски и слободарски српски народ.“ Швајцарски стручњак је документовао да су коришћени забрањени експлозивни пројектили који су изазивали страховите повреде, да су убијани затвореници и цивили – деца, жене и стари људи, било је силовања, намерних сакаћења, али и отмица, пљачки и намерних подметања пожара. Сва ова плански смишљана окрутна дела над Србима била су у супротности са правилима међународног ратовања, а долазило је и до сравњавања неутврђених градова. Кривица за такав „масовни садизам“, закључак је швајцарског криминалисте Рајса, јесте на вођама који су наређивали такво уништавање.

Војници Дунавске монархије брутално су били бесни након што су им Срби нанели разарајући пораз код Јадра и Цера између 16. и 24. августа 1914. Била је то срамота за војску Хабзбуршког царства, која је била надмоћнија по броју и опреми од српске, а тај пораз је држан што је било више могуће у тајности. После 1916. године храбри српски војници, углавном прости земљорадници и пастири, борили су се за циљеве победничке Антанте.

Узорна администрација

Српски народ је вековима живео у ратној напетости у расцепу између истока и запада. Словени досељени у римски Илирик у раном средњем веку постепено су преведени у хришћанство под утицајем Византије. Од 1171. владала је династија Немањића, а два века дуга владавина кулминацију је доживела крунисањем српско-грчког цара Стефана Душана 1346 године. Српска православна црква била је верни слуга државне идеје, али је истовремено уживала задивљујућу аутономију. Цар Душан је приредио закон којим су се ограничавала права и привилегије владајућих класа у односу на народне масе, обезбедио узорну управу и утврдио независност самих судова од царске власти.

У одлучујућој бици 15. јуна 1389. на Косову пољу, о чијем се исходу може расправљати, пали су и турски султан Мурат и касније освешћени српски владар Лазар. Од тада, у химничким стиховима, Срби су певали о јунаку Милошу Обилићу, витезу без страха и кривице који је убио султана и тако спречио зулум. У српској народној поезији посебно су били запажени епови о Марку Краљевићу (1335–1394 / 95), попут оних љубавних песама задивљујуће лепоте којима се дивио Јохан Волфганг Гете: „Он је највиши и најнеукротивији од свих српских јунака, безграничне снаге, безусловних жеља и циљева.

Било би погрешно мислити да је српско царство пропало на Косову Пољу, пошто је после те битке опстало још седам деценија у економском и културном процвату. Ипак, антички историчар Хајнрих Гелцер из Базела говорио је о светко-историјској беди тог несрећног дана 1389. године који је отео власт од Срба који описује као „сјајни народ, најплеменитији од свих словенских племена”. Србија је све до 1459. пружала упорни отпор Турцима који су напредовали, али је на крају подлегла њиховом налету.

Турска владавина

Ниједан народ се није борио против османске власти дуже од Срба, који су први пришли Турцима, а последњи протерани. Чак и да је српска држава нестала са мапе за 350 година, захваљујући непрекидном раду православне цркве, израженом осећају за традицију и живом сећању на раније херојске епохе, Срби никада нису успели да се помире са својим окупаторима. Подржавали су Аустријанце, Русе и Млечане у борби против Турака.

Али независност су освојили само сопственим напорима, од 1804. до 1814. године. Ђорђе Петровић, „Црни Ђорђе“ (Карађорђе), више пута је поразио Турке. После првог устанка, Милош Обреновић је организовао Други српски устанак 1815. године и борио се за самосталну кнежевину. Угледни немачки историчар Леополд фон Ранке је 1829. године својим делом „Српска револуција” ретематизовао прошлост Србије у европској историографији и оповргао предрасуде о непостојању историје словенских балканских народа, као и њиховој неспособности да формирају државу.

Деветнаести век донео је неколико промена на престолу између породица Обреновић и Карађорђевић, али и постепену политичку, економску и културну модернизацију.

Русија је пропагирала политичко и културно уједињење свих Словена (панславизам) и данас је својеврсна заштитна сила. Србија је 1882. године проглашена краљевином. Трагични догађаји су били неизбежни, као што је убиство краљевског пара 1903. и 1934. године. Под краљем Петром Првим Карађорђем, Србија је у Другом балканском рату 1913. могла скоро удвостручити своју територију, поред тога ту су били Санџак, Косово и Северна Македонија. После Првог светског рата основана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) под називом Југославија од 1929. године, која се изричито прогласила неутралном.

Нацистичка Немачка је 1941. године напала Југославију без објаве рата, али уз масовно бомбардовање Београда. Земља је морала да се преда, при чему су Хрвати често помагали Немцима, што објашњава касније тензије. Ипак, Срби су остварили две мале победе: у јесен 1941. „Ужичка република” је била прво ослобођење једног нацистички окупираног подручја у Европи, а 12. фебруара 1942. године 105 затвореника је успело да побегне из нишког концентрационог логора. Са 1,7 милиона мртвих, односно више од десет одсто становништва, Југославија је платила један од највец́их данака у крви од свих земаља током Другог светског рата.

Сумњиво НАТО бомбардовање

У новембру 1945. харизматични борац отпора Јосип Броз Тито је прогласио комунистичку републику Југославију коју су чиниле Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија. Хрватски диктатор Тито се убрзо окренуо од совјетског модела социјализма и пришао Западу. Почетком 90-их година прошлог века дошло је до распада југословенске државе и избијања крвавих ратова у Југославији. Слободан Милошевић, пореклом из Црне Горе, покушао је, као националистички комуниста, да војно спречи отцепљење појединих држава.

У озлоглашеним Балканским ратовима крајем 20. века сви умешани чинили су зверства и ратне злочине. Узрок и последицу, жртву и починиоца тешко је клинички разликовати с обзиром на године етничког насиља, свађе и протеривања. За Запад је, међутим, српска страна од почетка успостављена као ратни хушкач и агресор. Недеље тешког бомбардовања српских градова од стране НАТО-а (са немачким учешц́ем под црвено-зеленом владом) 1999. године и даље су веома контроверзне, поготово што су спроведене без мандата УН. У сваком случају, Срби нису заборавили речи садашњег америчког председника Џоа Бајдена: „Предложио сам да пошаљемо америчке пилоте и дигнемо у ваздух све мостове на Дрини. . .] Предложио сам и да бомбардујемо Београд.“

У међувремену, Република Србија одавно је парламентарна демократија којој више није потребно спољно подучавање. Председник је Александар Вучић из Српске напредне странке, док је премијерка Ана Брнабић, која отворено живи у хомосексуалној заједници. Срби су и у свету и у својој земљи познати као професионалци, посебно у области трговине и услуга, али и науке. Они нису ништа мање модерни и отвореног ума од било ког другог народа. А митови о њеној херојској прошлости важни су за њен живот, као што су легенде о Тел и Рутлијевој заклетви за нас Швајцарце. Срби су одавно од хероја историје постали хероји свакодневице.

Како нам је Тесла, српски геније, променио живот

Визионар и самоуверени инжењер електротехнике Никола Тесла не би био превише изненађен што већина електричних аутомобила данас носи његово име. Познавао је писца Марка Твена као и банкара Ј. Пиерпонта Моргана и велике предузетнике Џорџа Вестингхауса и Џона Џејкоба Астера четвртог. Теслини популарни електрични експерименти фасцинирали су његове савременике, тако да је брзо постао чудо од детета високог друштва Менхетна. Такве сценске представе, међутим, изнервирале су Михајла Пупина, такође српског професора физике на Универзитету Колумбија.

Висок, мршав и елегантни Никола Тесла густе црне косе и импресивних плавих очију убрзо је постао позната личност у САД. Говорио је амерички енглески и неколико других језика без акцента. Тесла је патио од опсесивно-компулсивног поремећаја и плашио се бактерија. Био је нежења и током живота је избегаво склапање блиских женских познанстава како га не би ометала у ревносним истраживањима.

Муње, светлуцаве лабораторије

Проналазач је рођен као четврто од петоро деце у Хрватској, у то време још увек у саставу Аустро-Угарске. Био је син православног свештеника и припадао је тамошњој српској мањини, која је придавала велики значај њиховим јуначким песмама, игри, музици и славама. Тесла је читавог живота био убеђен да је свој инвентивни таленат и фотографско памц́ење наследио од мајке. После дугих борби, веома интелигентан дечак је успео да добије очеву дозволу да постане инжењер.

После рада у Грацу, Прагу и Будимпешти, Тесла се запослио у компанији Континентал Едисон у Паризу, где је 1883. као трговачки представник направио први мотор са наизменичном струјом. Годину дана касније, Србин се без новца преселио у Њујорк и нашао посао код Томаса Алве Едисона. Међутим, посао се односио на једносмерну струју, тако да је убрзо дошло до пословног мимоилажења. Коначно, уз помоћ Џорџа Вестингхауса, Тесла је победио у „тренутном рату“ против Едисона, јер је његова двофазна наизменична струја могла да се преноси много даље са далеко мањим губицима.

Од 1891. године Тесла је постао амерички држављанин и својим сународницима и њиховим потомцима подарио на стотине патената и пионирских изума. Ово укључује радио преносе, као и електричне и механичке осцилаторе. Својим високофреквентним наизменичним струјама Тесла је апсолутно желео да омогући бежични пренос енергије. Направио је уређај за коришћење сунчеве енергије и развио даљински управљач за возила.

Како су његове блиставе, светлуцаве лабораторије на Бродвеју биле превише опасне, преселио се у Колорадо Спрингс 1899. године где је са својим предајником за појачавање могао да генерише напон до 12 милиона волти. Тесла је 1902. године саградио торањ Ворденклиф на Лонг Ајленду са циљем да изгради светску радио станицу, али је тај пројекат морао да прекине 1906. због недостатка новца. Тесла је 1917. описао основне карактеристике радара, а 1921. пријавио се за свој први патент за мини летелицу са принципом вертикалног полетања.

Тридесетих година прошлог века објавио је планове за геотермалну електрану и радио на оружју снопа честица за електронску националну одбрану. Пет година пре смрти у 86. години, осиромашени истраживач је од југословенске државе добио доживотну пензију од 7200 долара. Никола Тесла се можда и пре тениске звезде Новака Ђоковића сматра највећим сином модерне Србије. Аеродром Београд носи његово име од 2006. године“.

Извор: Србија данас