Кад је Карађорђе плакао

Плакао је, сирома, сво му се лице сузама облило. И сви калуђери, и проте, нису издржали. Ни манастир, неми сведок, не остаде нем. Звона сама ударише.
Овако је прота Матеја Ненадовић, духовни саборац вожда Карађорђа, у својим “Записима” забележио драматичне тренутке Карађорђевог сазнања да је и коначно угушен његов устанак. И да повратка нема. У манастиру Фенек, надомак Београда, у коме калуђери вековима чувају протина сећања, уточиште је нашао и Карађорђе. Не знајући оно што он зна, калуђери су му наздравили:
„У здравље врховног вожда, господара Ђорђа Петровића, команданта серпскога! Још калуђер није ни чашу спустио, бележи прота Матеја, а Карађорђе заплака.
Као дете рони сузе. А ја се питам: Дај ми сада онога јунака, да се држи. Да не заплаче камено срце. Али, сва се вечера у трену у плачевно позорје обрати. Прота Матеја Ненадовић, потом, уписује:
„Од плача и његовог разочарења, и сам сам једва проговорио. Покушао је вождов духовни саборац да га утеши:
„Господару, није фајде плакати. Но узми пасош. Иди у Брисел, гди се чује Александар (руски) и кажи му овако:
“Ја сам черни Георгије Петровић који је подигао свој народ да се од турског зулума избави. И десет година држали смо се… А сада дође 20 Турака на једног Србина и освојише нас…
” Зато, реци у Бриселу: “Дошао сам … мени пресудите како хоћете, али избавите мој народ.”
У разговор се укључио и прота земунски, ондашњи Јевтимије Ивановић. Обратио се вожду:
„Господару, овај савет брата Матеје је врло добар. Нико други ти дати бољи не може…
Настала је мучна тишина. Вожд ју је прекинуо: „Тако је, којекуде… Искао сам тај пасош. Али ми га Немци не даду.
Преузето: Саша Адамовић, историчар (Фејсбук)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.