Hadži Gaja čuvar srpske reči u tuđini
Borivoje Gajić je počasni predsednik crkvene opštine u Malmeu, srpski aktivista, vlasnik biblioteke sa 6000 srpskih knjiga, koje želi da pokloni unuci, srpskom hramu u ovom švedskom gradu i Gradskoj biblioteci
Piše: Marko Lopušina
Ovih dana svoj rodni grad Beograd posetio je Borivoje Bora Gajić, švedski penzioner i srpski aktivista iz Lunda u Kraljevini Švedskoj. Došao je, kaže da vidi Srbiju i da kupi knjige za kojima traga. Jedna od njih je ispovest vladike Nikolaja Velimirovića.
Gajić je čitač i sakupljač knjiga, čuvar srpske reči i srpske vere u tuđini. Nove knjige koje je kupio u Beogradu nosi u svoju biblioteku, koja broji oko 6000 naslova.
-Napunio sam 80 godina, ali sam i dalje spreman da učim srpsku istoriju i da otkrivan istine o srpskom narodu, za koje nisam znao. Sve moje knjige sam pročitao i shvatio da smo mi Srbi mali veliki narod. Mali po broju žitelja u otadžbinskim zemljama i rasejanju, a veliki po delima koja smo ostavili potmcima i čovečanstvu. Imamo dvojicu nobelovaca, na desetine svetskih pronalazača i naučnika, umetnike i sportiste svetskog glasa. U ovim godinama počeo sam da razmišljam šta ja mogu da ostavim potomcima kada krenem Bogu na istinu – smeška se Borivoje, kog svi u Srbiji u u Švedskoj jednostavno zovu Gaja.
U Ludnu živi sa suprugom Ljiljanom, divnom Beograđankom, sinom Milanom, snajom i unucima Emiliom i Filipom, sa drugim sinom Ivanom i ćerkom Aleksandrom. Srećen je kaže, što unuci govore srpski i što ga je unuka Emilia Gajić, koja je postala brucoš pitala:
-Deda, mogu li tvoje knjige jednog dana da postanu moje ?
Od tada je počeo da razmišlja o tome šta će da bude snjigovom kućnom bibliotekom, u skromnom švedskom stanu, kada njega više ne bude.
-Rekao sam Emilii da joj pokalanjam sve moje knjige. To je njeno nasledstvo od dede. Shvatio sam da je 6000 knjiga mnogo za čuvanje i održavanje, pa sam počeo da razmišljam da sa Emiliom moju biblioteku damo na korišćenje našem hramu Svetih Ćirila i Metodija u Malmeu, u kome postoji Srpska biblioteka ili Gradskoj biblioteci Malmea, u kojoj može da se otvori Biblioteka srpskih knjiga – rekao mi je Borivoje Gajić.
Nas dvojica se znamo skoro četiri decenije. U tom periodu uspeo sam da čujem životnu ispovest Hadži Borivoja Gajića, predsednika crkvene opštine u Malmeu i srpskog patriote i aktiviste, koju sam pretočio u priču o pravom Srbinu u dijaspori.
Gaja je jedan od ranih srpskih dosljenika u Švedsku. Rođen je 10. novembra 1945. godine u Niškoj ulici u Beogradu. Njegov otac Mihajlo, žandar iz sela Svodno kod Prijedora, bio je u prestonici na službi kao pratilac vozova, kada je upoznao majku Dušanku iz Svodne. Ona je bila udovica sa dvoje dece, a sin Bora im je bio jedinac. U porodici je još bio i usvojenik Dragan Cvijić iz Prištine, kog su zvali Šiptar, sa kojim je Bora odrastao.
– Do 19 godine završio sam srednu školu „Nikola Tesla“, a potom Višu mašinsku i poželeo da krenem u avanturu. Odrastao sam na Vračaru. Kao dete „družio“ sam se sa Batom Živojinovićem i Draganom Nikolićem. Oni su bili momci, glumci početnici, mangupi velegradski, ali su me primali da sedim pored njih i slušam njihove dogodovštine. Odlučio sam 1965. godine da odem u svet, jer su se u to vreme narodu delili pasoši. Kako nisam služio vojsku, moj pobratim Dragan mi je, preko ljudi u Vojnom odseku, sredio da dobijem pasoš da bih „išao kod tetke u Švajcarsku“. To je bila neutralna zemlja, čije pominjanje u komunističkoj Jugoslaviji nije bilo opasno. Znao sam za Švedsku, ali je ona bila daleko i opasna, a u Nemačku se išlo samo na rad. Pasoš sam dobio 8. novembra 1965. i sa prijateljom i kasnijim kumom Ratkom Kneževićem krenuo vozom „Panonija ekspres“ za Istočni Berlin – seća se Gajić.
Odlazak u opasnu Švedsku
Njegova ideja je bila da, ipak, ode do „opasne Švedske“, da zaradi neku paru i da se vrati u Beograd. Kada je došao na železničku stanicu mladi Gajić je shvatio da takvu ideju ima još na stotine ljudi, jer je gužva za ulazak u taj stokholmski voz bila ogromna.
– Tešila me pomisao da ne idem sam u svet. I neprestano sam govorio sebi i kumu: »Ma, snaćićemo se!« U Berlinu smo presedali u voz za Malme. Grad je bio porušen kao da je 1945. a ne 1965. godina. Vozom smo stigli u Sasnice, a odatle brodom do Teleborga u Švedskoj, a opet vozom do Malmea. To je bio pravac kojim je Hitler tokom rata dovozio čelik i tenkove iz Švedske u Nemačku. U Malmeu na stanici nastala je nova gužva, jer je većina naših ljudi pojurila u voz za Stokholm. Kondukter se čudu čudio, jer je naredni voz išao za sat vremena, ali naši ljudi to nisu znali. Ušao sam i ja u taj voz. Kondukter mi je odmah uzeo 5 kruna za rezervaciju. Dao sam mu 100 kruna, to je bila jedna krupna kockasta novčanica, neugodna za držanje – priča Borivoje Gajić.
Trideset i šest sati truckanja do Stokholma ga je izmorilo. Stigao je u Stokholm uveče u 21 sat, sa koferom i torbom u ruci i nikakvim znanjem švedskog jezika.
– Opet sam sebe ubeđivao da ćemo se nekako snaći. Moj nemački je bio loš, kao i kumov francuski. Čuli smo da se okolo na železničkoj stanici muva neki naš narod, pa smo pitali ljude, kuda da idemo. »Idite na brod »Af čapman«. To je jedrenjak sa tri jarbola, pa na njemu možete da spavate 5 dana!« – rekao nam je jedan čovek – Ostavili smo kofere i torbe u garderobu, sišli do luke i našli jedrenjak, koji i danas postoji, ali je deo Muzeja morepolovstva. U njemu nas je dočekala krupna Šveđanka, koja je stajala na recepciji, a iza nje u trpezariji, sedeli su naši ljudi, razvukli harmoniku, potegli rakiju, nasekli slaninu i meso, i goste se. Brod je ličio na neku srpsku birtiju kraj pijace u Šapcu – šali se Gajić.
Šveđanka se smilovala kada je videla dvojicu mladih Srba i dala im kabinu sa šest ležajeva. Kako nisu imali stvari kod sebe, Gajić i Knežević se nisu brijali tri dana. A već u ponedeljak je trebalo da se jave u Biro rada da dobiju posao.
– Kumova tetka iz Beograda je pisala jugoslovenskom konzulu da nam sredi posao. Ali, on je našao Kneževiću odmah posao u telefonskom pogonu fabrike »Erikson«. Meni nije, jer tetka o tome nije ništa pisala. Otišao sam na berzu rada, na kojoj sam zatekao haos, jer su naši ljudi, i pored toga što su imali redne brojeve, odlučili da jurišaju na kancelariju. Naime, jedan Srbin je portiru uzeo blok i brojeve podelio prvo svojim ljudima, a potom ostalima, koji su se pobunili. I nastala je gužva – kaže Gajić.
Kada je došao na red, ispričao je službeniku Biroa za zapošljavanje da je završio Višu mašinsku školu, da je učio telefonski posao,i da zna da je fabrika »Erikson« najbolja na svetu. Šveđani mu nisu tražili diplomu, ali su ga proverili koliko poznaje telefonske stručne izraze i delove. Kako se Gajić dobro pokazao, službenik mu je rekao da uzme metro i ide u fabriku, u naselje Telefonplan.
– Ja sam bio šokiran od sreće da sam došao u Švedsku i odmah dobio posao. Zbog toga što sam tako napredovao, nisam se stideo što ništa ne znam. Toliko sam bio nepismen da sam seo u metro i otišao u suprotni pravac, pa me je mašinovođa vratio natrag do fabrike. Bila je to velika zgrada, na kojoj je pisalo »LM Erikson« – otkriva Borivoje Gajić.
Portir na ulazu je shvatio da Gajić ne zna švedski, a poslovođa da je mladi Srbin gladan, pa ga je prvo odveo u menzu na ručak. Društvo mu je pravio Anton Čehov, radnik iz Srbije, Slovak koji je dobro znao švedski i ujedno bio prevodilac.
– Jeo sam neku slatku kajzericu i pio mleko. Imao sam ja slaninu i kobasice u koferu, ali ga nisam podigao iz garderobe, jer nisam imao pare da platim ležarinu. I dok sam ručao, meni čovek kaže da skinem kaput, a mene sramota, jer sam se na stanici naslinio na neki tek ofarbani prozor, pa mi je sako bio beo od kreča i prljav. Skinem sako, a Šveđanin ga trese da očisti onu belu farbu– postideo se Gajić.
Novi poslovđa je primio Gajića i testirao ga. Pokazivao mu deleove telefonske centrale, a Gajić je govorio kako se ti delovi stručno zovu. Ni tada Gajić nije morao da pokazuje svoju diplomu iz Jugoslavije. Primljen je na reč.
– Od sutra radite. Ja ću Vas sačekati i odvesti na radno mesto – rekao je Šveđanin novom radniku Gajiću.
– Vratio sam se na brod, i pohvalio se da sam dobio posao. Naši ljudi su mi odmah rekli da treba da častim. I bilo je razloga, jer sam posle samo 4 dana provedana u Stokholmu dobio dobar posao. Većina Srba, naročito, oni neškolovani, dobijali su teške i praljave poslove da peru sudove po restoranima i da čiste ulice. Srbima je bilo teško, a Šveđanima milo, jer su im takvi radnici nedostajali. Uz to, naši radnici su dobijali 500 kruna platu i besplatnu hranu u restoranima gde su radili, a to je šezdesetih godina bila dobra poslovna pogodba i velika premija – kaže Gajić.
On je i dalje sa prijateljem spavao na lađi. Pripremao se za odlazak na posao, ali je bio neobrijan. Kofer je i dalje ležao u garderobi, a u njemu i mašinica za brijanje. I dok se jedan od stanara lađe kupao, Gajić mu je uzeo mašiniu i obrijao se na brzinu. Kad je čovek izašao iz kupatila, zagledao je mašinicu i čudio se kada je on pokvasio.
Noći bez sna
– Moj prijatelj Ratko i ja smo, međutim, dobili otkaz na lađi. Isteklo je naših pet dana spavanja, pa smo noću kružili po Stokholmu i dremuckali, gde smo stigli. Uđemo u neki ulaz, siđemo do podruma i tu odremamo. Izmolili smo nekako portirku da nas primi još pet dana. Smilovala se kada je videla kako smo mladi i kako se mučimo. Zbog udobrnog kreveta na lađi smo prvi dan na poslu zakasnili 20 minuta. Nije bilo nikog da nas probudi, jer mi nismo imali sat. Očekivali smo otkaz, ali se u fabrici ništa nije dogodilo. Postavili su me za traku i ja sam kao i drugi radnici pakovao telefonske delove u kutije. Moj radnički broj je bio 007 – seća se Borivoje Gajić tih dana.
U fabrici »Erikson« radilo se 10 sati dnevno, od 7 ujutru do 17 uveče. Zbog pipavog i napornog posla sa selekcijom i brojenjem pera od releja za telefonske centrale i pakovanje, dobijali su pauzu od 20 minuta na svaka dva sata. Tako se na posao odlazilo u mraku i vraćalo po mraku. A uveče je umeo da padne i sitan, a gust sneg, što je otežavalo povratak na lađu.
– Imao sam 19 godina, bio sam siromašan i želeo sam da nešto napravim u Švedskoj. Zato sve to meni nije bilo teško. Kada sam dobio prvu platu od 400 kruna nisam bio baš zadovoljan, jer sam je brzo potrošio. Podigao sam kofer sa garderobe, uzeo hranu i stvari, ali nisam imao za stanarinu. Odlučio sam da poboljšam normu. Video sam, naime, kako jedan Portugalac brzo pakuje releje, koji je mesečno imao i 800 kruna. Za mesec dana ja sam skinuo taj njegov sistem, a kako sam imao bržu ruku, pakovao sam po 278 kutija u smeni. Već narednog meseca primio sam 900 kruna, a potom čak i 1.750 kruna, što je bio ogorman novac. I dalje sam, međutim, bio uličar – priča Borivoje Gajić.
Kada su on i prijatelj Ratko dobili otkaz na lađi drugi put, povratka nije bilo, pa su 47 dana proveli na ulicama Stokholma, bez krova nad glavom. Spavali su po kamionima, automobilima, metroima i starim zgradama. Čak i u telefonskoj govornici. Bilo je to pravo mučenje.
– Napolju minus 30 stepeni Celzijusovih, okolo veliki smetovi snega, a noću led. Uđemo u telefonsku govornicu, koja nije bila potpuno zatvorena, a nama se noge i butine mrznu, jer sam ja skratio moj dugi kaput. Smestim se u jedan kamion i zaspim, kad vozač pošte otvori vrata od kabine, a ja ispadnem napolje, pravo njemu na ruke. Samo što nije umro od straha. Uđemo u neki napušteni stan, zaspimo, kad za nama uđe policija. Policijska racija za narkomanima se dobro završila, jer su shvatili da smo mi strani radnici, a ne dileri droge. A i po nas je bila dobra, jer su nas u tom napuštenom stanu napale buve, ali su pobegle od nas kada smo izašli na mraz – priča Borivoje Gajić.
I objašanjava svoje sledeće avanture u Švedskoj šezdesetih godina:
– Odemo na železničku stanicu, dremamo, ali nas u ponoć gospodin u crnoj uniformi sa belom lentom, na kojoj piše »informacije«, izbaci na ulicu, jer se tada stanica zaključava. Otvara se tek u 7 sati ujutro. I tako 47 dana. Zato smo, u pauzi fabričkih poslova, na časovima švedskog spavali u klupama, što je profesoricu strašno naljutilo – opisuje nam te trenutke Gajić.
Ta ljutnja mlade Hrvatice, međutim, brzo je splasnula, kada su joj radnici objasnili da Gajić i Knežević nemaju krevet, nego spavaju na betonu. Ona je otrčala kod poslovođe i zatražila za »svoje radnike«, kako ih je nazvala, jedan dobar stan.
