E ovo je pesma „Ide Mile lajkovačkom prugom“

Uvek kad bih začuo pesmu: „Ide Mile lajkovačkom prugom/ Ide Mile, sa još jednim drugom/Ide Mile, gori mu cigara/on pozdavlja najboljeg drugara“, obuzimao me je stid kao pesnika.

Kakav smo mi to narod koji stvara takvu poeziju. Ni slutio nisam koliko bolnih sećanja se krije iza te pesme koju su komunisti unakazili.

Unakazati pesmu je isto tako strašno kao i ubiti bilo koje živo biće. Pesma je duh naroda. Naroda koji im je služio za podsmeh. Srpski narod je za njih bio poražen narod. Svi koji nisu pripadali njima, bili su poraženi. Poražene su i njihove pesme. Njihovi oslobodilački ratovi. Njihova samorodna kraljevska loza.

A komunistička partija Srbije je formirana četrdesetpete. Znam tačno kako je izgledao ulazak komunista u Beograd. Da prostite, gledao sam to svojim očima u ratu. Ovom poslednjem. Znam kako izgleda kad vojska u grad uđe. Predposlednji skidaju šuko utičnice, WC šolje, poslednji crep. Sve valja.

Pisac u trapericama se sprdao sa ovom pesmom i prevodio na engleski svojim njujorškim prijateljima. Ko da ustane u odbranu pesme čiju su izvornu verziju znali samo najstariji.

Pesma je duh naroda. Naroda kojem treba ubiti duh i dušu.Nedavno mi je jedan „milokliz“ mozgonja, Srbin iz Zagreba, rekao da treba izvršiti denacionalizaciju Srbije. Ako nam uzmu duh i dušu, šta nam onda ostaje. Prazna čaura maka da od nje kuvamio čaj. Čaj koji se kuva po najbednijim džanki štenarama.

A onda sam pronašao njenu izvornu verziju i suze su mi, krvave suze na oči krenule. Znate, za pesnike su pesme živa bića.

Nema sile da te izda Mile.”