Četiri slike danskog zeta Jefta Perića vraćene Srbiji

Ambasada Srbije u Kopenhagenu uspela je da obezbedi uslove da se četiri vredne slike poznatog srpskog koloritnog realiste i profesora Jefta Perića (1895 – 1967) nađu na zidu Galerije Spomen zbirke Pavle Beljanski u Novom Sadu.

Darodavac Bjarn Nilsen, čija je tetka Sesil Nilsen Perić bila supruga Jefta Perića, ponudio je da četiri rada, koja su mu ostala kao deo porodičnog nasleđa, pokloni Spomen zbirci njegovog najboljeg prijatelja Pavla Beljanskog.

Nilsen je, sa suprugom bio gost Ambasade, gde mu je za donaciju dodeljena zahvalnica.

Ambasador Srbije u Kopenhagenu Jasmina Mitrović Marić kaže za Tanjug da je nakon dijaloga sa danskim autoritetima uspela da izuzetna umetnička dela usmeri ka Srbiji. Ona dodaje da je povratak vrednih artefakata u Srbiju od velike važnosti za naše društvo i kulturu.

„Sa izuzetnim osećanjem važnosti da nacionalno kulturno blago sabiramo u Srbiji, pristupili smo ostvarenju izazovnog zadatka koji je podrazumevao neprestani dijalog sa danskim autoritetima – procene, sertifikaciju, odobrenja, silu različitih papira kojima država, u dijalogu sa nama, zastupa svoje interese – kako bi i trebalo da bude kada su u pitanju vrhunska umetnička dela. Uspeli smo i na kraju preuzeli slike od darodavca Bjarna Nilsena”, kazala je Mitrović Marić  i dodala:

„Odužili smo se zahvalnicom koju je darodavac Nilsen prihvatio vidno ganut pažnjom i načinom na koji smo mu se posvetili. Za mene, i verujem sve nas u diplomatskoj službi Srbije, ova priča isijava posebnom porukom. Ne znam koliko sam i da li uopšte, kao diplomata, dostojna da nekog poput Beljanskog nazovem kolegom iz prethodnih vremena”.

Ona je podsetila na blistavu karijeru Pavla Beljanskog, koji je u Veliki rat stupio kao student, član Đačkog bataljona.

„Junak… Njegovu diplomatsku uniformu Kraljevine Jugoslavije, pa sve do SFRJ, krasila su zaslužena odličja poput Ordena Legije časti, Ordena Belog orla, Ordena Svetog Save, Ordena Jugoslovenske zastave, belgijskog Ordena Leopolda IV stepena, Ordena Italijanske krune… Sve što ima ostavio je svome narodu – slike, dela primenjene umetnosti, biblioteku, arhiv, ordenja…”, ukazala je Jasmina Mitrović Marić.

Darodavac, Bjarn Nilsen, poklonio je vredna dela iz svoje porodične kolekcije, u želji da se slike „sretnu” sa zaveštanjem najboljeg prijatelja. Naime, Jefto i Pavle Beljanski zajedno su ispisivali značajna istorijska poglavlja srpskog i jugoslovenskog slikarstva, kolekcionarstva, zadužbinarstva.

Po sredi je lepa ljubavna priča: tetka darodavca Bjarna Nilsena, Sesil Nilsen Perić je bila najveća ljubav našeg slikara, supruga sa kojom je delio život.

Tako je deo slika kao nasleđe pripao gospodinu Nilsenu koji je ponudio da četiri rada danskog zeta Jefta Perića pokloni Spomen zbirci njegovog najboljeg prijatelja Pavla Beljanskog.

Rad Jefta Perića

Nakon sticanja zvanja fotografskog pomoćnika u zagrebačkom ateljeu Mihaila Merčepa, Jefto Perić se odlučio za slikarsko školovanje: prvo na Višoj školi za umjetnost i umjetni obrt, a zatim na akademijama u Zagrebu (prof. Lj. Babić, M. Kl. Crnčić i drugi) i Minhenu (prof. Beker Gindal i H. Hofman). Kao zreo umetnik konačno se formirao na Ècole Nationale Superieure des Beaux-Arts, gde mu je jedan od mentora bio Pol Sinjak.

Upornim kopiranjem velikih majstora u Luvru, stekao je zavidno tehničko umeće. U Parizu je redovno izlagao s „Nezavisnima” i na Jesenjem salonu od 1923. godine. Samostalno se prvi put predstavio publici u Zagrebu izlažući kopije (1927).

Sa prijema u ambasadi Srbije u Kopenhagenu

Krajem dvadesetih godina u Parizu je upoznao Pavla Beljanskog. Veliko prijateljstvo i međusobno poštovanje trajalo je sve do smrti kolekcionara (1965), a bilo je naročito intenzivno od 1935. godine – tada se Perić preselio u Beograd i dobio ovlašćenje Beljanskog da bira i kupuje slike jugoslovenskih umetnika za njegovu zbirku.

Od 1937. godine bio je član „Lade” (predsednik od 1962) i Ulusa; redovno je učestvovao na njihovim kolektivnim izložbama. Bio je jedan od osnivača Fonda „Đura Jakšić”. Dugogodišnju pedagošku delatnost započeo je posle rata (1947) u Umetničkoj školi Ulusa, a nastavio na novoosnovanoj Akademiji primenjenih umetnosti, prvo kao vanredni, a zatim redovni profesor crtanja.

Još kao student u Parizu, Perić je prihvatio postupak slikanja brzim, isprekidanim potezima kojeg se čvrsto pridržavao do kraja svoje slikarske karijere. Beležeći isključivo ono što vidi, umetnik je gradio čvrstu kompoziciju koja se u početku odlikovala jasnim efektima svetlo-tamnog, ali je vrlo brzo zamenjena neutralnijim tonovima i blažom harmonijom boja. Pod uticajem intimizma, Perićeva paleta je postala vedrija, s većim površinama jarkih boja. Najviše je slikao pejzaže, gradske predele, intimističke enterijere s figurom, mrtve prirode i cveće, portrete i aktove, u kojima se ogleda njegovo naglašeno realističko ubeđenje.

Izvor: Politika

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.