Брат Чех – прича из 1914. године
Пише: Мирослава Којић Библиотекарка
Током повлачења српске војске са обронака Маљена крајем новембра забележена је лепа прича у паклу леденог фронта, када је један од ђака каплара наишао на повређеног непријатељског војника.
„Брат Чех! Чех! Чех брат!“ – понављао је на Маљену аустроугарски војник непрестано те речи дрхтећим, плачним гласом испред ђака каплара. „Пошто ја јурим према њему“, сећао се касније каплар, „он унезверено мотри сваки покрет мог дугог бајонета и стресајући се заклапа очи. Болно ме дира његов безразложни страх. Пожурим к њему да га уверим у своју добронамерност“.
Из Чехових груди се извио „очајнички крик“, потом се с болом напрегнуо, окренуо на трбух, забио лице на снег, а рукама покрио главу. „Бацам пушку! Несрећник! Не разуме ме, а не диже главу. Ако мој бајонет није могао, чуди ме да му мој благ, саосетљив поглед није улио нимало поверења.
‚Не бој се!‘ – притрчим му хитро. Он и даље јечи. Од ране или страха? Рањена нога му трепери, здрава се трза. Свакако не сме да подигне главу, већ је јаче забија у снег.
‚Не плаши се, брате!‘ Он ни то, ваљда не разуме.“ Каплар се сагао, прихватио га за руку и покушао да га усправи. Наједном је Чех снажно тргао Србинову руку, зграбио је и принео свом лицу.
„Његов топао дах ми пријатно загрева прозеблу шаку, а топле сузе разливају се низ прсте. Стеже шаку, љуби. И тако плаче да и мени почињу да навиру сузе. Грешни дечко! … Онда се трзам: зар и ја нисам исто што и он? Двадесетогодишњак.
Сасвим је вероватно, без обзира на његову младоликост, да и он има толико, или, можда, само једну годину мање. Али, зашто се он толико плаши и понижава? Бар преда мном! Говори ли из њега страх или осећање братске крви? Ослобађајући моју руку, Чех се окреће к мени. Кроз тежак уздах хвата ме обема рукама око врата, наслања главу на моје раме, па зајеца немоћно.“
Кад се Чех мало смирио, извадио је погужвану фотографију на којој су се виделе лепа кућица и његова мајка на отвореном прозору. Док су около одјекивале експлозије и његов спасилац га предавао болничарима, Чех му је преплашено довикивао:
„Не иди тамо!… Не!… Погинућеш. Напред су одреди шицера… Тамо добри гину… Највише они који имају срце и душу као ти… Имаш ли ти мајку, браћу, сестре? Ја… ја сам јединац… Срећу … ти жели брат Чех! – виче ми он на растанку.“
Спасилац овога Чеха имао је среће. Дочекао је крај Великог рата и својим изгинулим друговима посветио књигу. Био је то Миодраг Верговић, учитељ из Ужица, који је својим друговима, ђацима капларима посветио књигу „И ђаци ратују“. Међу 1300 ђака каплара било је око 100 Ужичана, студената и ђака.
Фото: Споменик ђацима капларима, откривен у мају прошле године испред ужичке Гимназије и књига о ђацима капларима, на корицaма су ђаци каплари Ужичани.
