Piše: Mihailo Ješić

Vraćamo se Zdravko Čolić i ja davnih osamdesetih sa nekog gostovanja u Srbiji i pred zoru stizemo u beogradsko naselje Žarkovo. Prolazimo.pored pijace na Banovom brdu i Zdravko kaze Dimčetu iz Dečjih novina, koji nas je vozio:

-Stani, jedu mi se lubenice, moramo. pojesti jednu.

Ja izađem, puna pijaca bostana ali nigde prodavca. Uzmem jednu, donesem do kola, Zdravko uzima i daje mi pare da platim, ja kažem da nema prodavaca. On ćuti pa reče:

-Ok, poješćemo, ali obećaj da ćes kad se naspavaš doći da platiš.

U toku dana me zvao da proveri.

Početkom ovog veka, kod kupovine sadašnjeg stana, dopadnem ja u bolnicu. Para nikad dosta za stan, ja u bolnici….muka živa.

Kad jednog dana eto ti meni poseta. Došao mi Adis Gojak, Čolin menadžer i doneo mi veću sumu novca. Kaže, rekao Čola, ne jede Ješa čokolade i keks, znam ja šta treba kad se kupuje stan.

Pre desetak godina dolazi Zdravko u Novosti kod tadašnjeg urednika Manojla Vukotića. Ja ga sačekam i, kad su završili, ispratim. U povratku ga upoznam sa jednom koleginicom i ona ga zamoli za najnoviju kasetu. On obeća, ali ispred „Borbe“ se zapričamo i zaboravimo na obećanje. Vratim se na peti sprat, kad posle pet minuta eto ti Čole zadihan doneo kasetu. Dojurio je peške na peti sprat i samo rekao „obećanje je obećanje“.

Znao sam mu roditelje, Stanu i Vlada, na jednoj promociji ploče u Hajatu. Mnoštvo mladih ljudi i njih dvoje. Ja i koleginica Katarina Konc koja je radila za Radio Novosti, sednemo baš za njihov sto i pitam ih da li baš toliko vole Zdravka kad su došli.

-Pa sin nam je, moramo ga voleti  nasmejaše se oni. Ja im se predstavim, a Stana će:

-A , vi ste Ješa, pričao je Zdravko o vama. Jednom, dok smo živeli još u Sarajevu vi ste gostovali na TV Sarajevo, a ja spremala urmašice. Kazem Zdravku, eno ti Ješe na TV, zovi ga na ručak. On je odjurio u Televiziju, ali vi ste već bili otišli.

I Zdravko je bio kod mojih roditelja u Godoviku kod Požege. Išli smo na neki humanitarni koncert u Užice sa mnogo izvodjača i svratili kod mojih roditelja na ručak. Otac je sa dvojicpm komšija ležao u hladovini ispred kuće, pili su rakiju i jeli sir i paradajz.

-Ješa, ja ovde danas držim koncert, ti idi u Užice, i leže pored njih. Otac je voleo bosanske sevdalinke, pa kad su on i Čola zapevali, bilo mi žao sto moram da idem u Užice. Ipak, pred kraj koncerta došao je i Zdravko.

Bio je prvi pevač koji je posle demonstracija Albanaca na Kosovu 1981. godine otišao u Prištinu. Hiljade mladih oduševljeno ga je dočekalo, nije bilo problema. Uveče na prijemu u hotelu „Grand“ koji je priredio prvi političar Kosova Azem Vlasi, uz dobru lozovaču i roštilj veselo se ćaskalo, a Vlasijevoj zeni Nadiri (rodom iz Bijeljine) u jednom trenu izlete:

-Zemljak, kada ćemo mi Bosanci da se otcepimo od Juge, Šiptari su prvi krenuli.

Kao da je nesto predosećala.

U Parizu 2002. godine Čolić je pevao u čuvenoj dvorani „Bataklan“. Mala sala, oko 2000 mesta, ali u centru grada i mesto gde sviraju Rolingstonsi, Tina Tarner i velikani. Pre koncerta idemo kod našeg ambasadora Radomira Diklića na prijem. Tu nas čeka i moj kolega Goran Čvorovic, dopisnik Novosti, i odmah mi se požali da je zbog nekog teksta u jako lošim odnosima sa ambasadorom . Ja to kažem Zdravku, a on se na tren izdvoji sa Diklićem, pa zove mene i Čvorovića. Slavni pevač je uspešno obavio „mirovnu misiju“.

Uveče na koncertu, na ulazu vidim osam gorostasnih crnaca koji održavaju red. Napravim se naivan i pitam šta se tu dogadja. Oni kažu da nastupa „neki pevač iz Srbije“ i da ga oni čuvaju. Ja pitam kako poznat, a ne znaju mu ni ime.

-Mi smo najbolji u Parizu, mi obezbedjujemo Klintona, Rokfelera, a ako su nas angažovali da čuvamo srpskog pevača znači da je on najbolji i mi ćemo biti na visini zadatka.

U bezbroj razgovora koje sam imao sa Zdravkom, ispričao mi je jednu tužnu, političku, priču.

-Ratne godine sam proveo u Beogradu, bolelo me sto se Srbi i Bosanci ubijaju. Kad se sve završilo otišao sam u rodno Sarajevo. Dočekali su me različito. Udjem u kafanu gde sam uvek odlazio, raja sagne glavu, svi se prave da me ne vide. U drugoj me oduševljeno dočekaju. Ne možeš narodu ugoditi. Kao da ne bi bilo rata da sam bio u Sarajevu. Mogli smo Bregović, Kusturica i ja stati u centar grada, opet bi budale pucale i ubijale.

Jednom sam, znajući da obojica vole jaretinu, poveo Čolu i mog urednika Vukotića na „jare u mleku“ u Krnjaću kod mog druga Urketa u njegovu kafanu „Pola-pola“. Ali, umesto jareta on je na sto prvo izneo tortu. Čolić vaspitan, je ćutao, a Vukotić je počeo da viče. Zamolii sam ih da, iz pristojnosti, probaju i da će jare odmah po tom stići. Probali su po mrvicu, a zatim navalili na tortu – bila je to torta od paprika i majoneza – jare nisu ni pominjali.

I kada je Zdravko dobio, sa suprugom Sandrom, prvu ćerku napravio je zabavu za svega desetak ljudi, medju njima smo bili Vukotić i ja. Pre početka Vukotić mi pripretio da se ne napijem, medjutim, njega je sutradan ceo dan bolela glava.

Gotovo pet decenija karijere nisu ostavile trag na poznatom pevaču. I dalje izgleda kao mladic, malo stariji, redovno džogira Košutnjakom, leti sa kraja na kraj sveta na koncerte. Čim prodje korona čeka ga more obaveza, pre svega put za Ameriku, pa onda redom. A za koji mesec će napuniti 70 godina.

Svaka mu čast!

Najveća Čolina obožavateljka

Zdravka je Katarina upoznala pre 42 godine na koncertu u Dubrovniku. Klinkica od 13-14 godina pošla je na koncert sa drugaricama Brankom i Stankom. Sjajno su se provele, ali su htele i autograme od pevača. Čekale su, sa stotinama drugih klinki, ali je Kaća imala sreće. Zapazila ju je Jelena Tinska iz Lokicine baletske grupe i uvela u svlačionicu. Tu je od zvezde dobila poster, autogram i – poljubac.

Od tada ide na sve koncerte Zdravka Čolića, iako je odavno udata i majka odraslih siniva. Bila je u Zagrebu, Čačku, Osijeku, Skoplju i ići će gde god bude pevao. Zelja joj je da ga još jednom sretne uživo i pokloni mu kolače koje izvrsno pravi.

Katarinu sam i ja upoznao pre 42 godine, preko Zdravka. Za koncert 5. septembra 1978. godine Novosti su delile 100 karata, a malena zemunska klinka je htela da upozna mene koji sam uručivao karte. To divno druženje još traje.

Naslovna fotografija: Potpisnik ovih redova i Zdravko Čolić