Čije je pravo na istinu o Nikoli Tesli?

Piše: Nikola Lončar

Već godinama, a posebno tokom ovog jula, svedoci smo sve intenzivnijih pokušaja da se promeni istorijska istina o Nikoli Tesli. Društvene mreže, televizijske emisije i brojni internet portali puni su tekstova i rasprava u kojima se nastoji dokazati da je Nikola Tesla bio Hrvat. Iz dana u dan pojavljuju se novi „dokazi“, nova tumačenja i novi pokušaji da se činjenice zamene političkim narativima.

Ne pišem ovo zato što nekome želim da osporim pravo da se ponosi Teslom. Naprotiv. Nikola Tesla svojim naučnim delom pripada celom čovečanstvu. Njegovi pronalasci promenili su svet i prevazišli granice država, naroda i ideologija.

Ali jedno je diviti se Tesli, a sasvim drugo prisvajati njegov identitet.

Ova tema me posebno pogađa jer sam rođen na prostoru današnje Hrvatske. Ako je, kako neki tvrde, mesto rođenja jedini kriterijum za određivanje nečije nacionalne pripadnosti, onda bi po istoj logici i mene mogli proglasiti Hrvatom. Međutim, svi znamo da nacionalni identitet nije određen geografijom, već poreklom, kulturom, jezikom, tradicijom i, pre svega, ličnim opredeljenjem.

Nikola Tesla nikada nije ostavio dilemu o tome ko je. Njegove izjave su javno dostupne i dobro poznate. Zato se danas ne vodi rasprava o istoriji, već pokušaj da se istorija prilagodi savremenim političkim potrebama.

Istovremeno, postavljam pitanje koje retko ko želi da čuje.

Šta je sa desetinama hiljada Srba čija su tela završila u jamama? Šta je sa žrtvama Jasenovca? Šta je sa ljudima koji su tokom Drugog svetskog rata ubijani samo zato što su bili Srbi? Šta je sa stotinama hiljada prognanih tokom ratova devedesetih? Šta je sa kolonama žena, dece i staraca koje su početkom avgusta 1995. godine napuštale svoje domove i koje su stradale tokom egzodusa?

Jesu li i oni, po istoj logici, Hrvati samo zato što su rođeni na teritoriji današnje Hrvatske?

Ako se mesto rođenja koristi kao jedini argument kada je Nikola Tesla u pitanju, onda bi taj isti kriterijum morao da važi za sve. A očigledno ne važi.

Još jedno pitanje zaslužuje odgovor.

Godinama smo slušali da ne treba poistovećivati hrvatski narod sa ustaškim režimom. Mnogi od nas su tu poruku prihvatili, jer verujemo da nijedan narod ne sme biti kolektivno optužen za zločine pojedinaca ili režima.

Zato danas pitam one koji iskreno veruju u pomirenje i istorijsku istinu:

Da li bi Republika Hrvatska dozvolila da se u rodnoj kući vojvode Momčila Đujića osnuje muzej posvećen njegovom životu i ulozi u spasavanju desetina hiljada srpskih civila od ustaških zločina? Ako ne bi, zbog čega? Zar istorijsko nasleđe ne zaslužuje jednaku zaštitu bez obzira na to kome pripada?

Ukoliko za to ne postoji spremnost, smatram da bi kroz institucije u Sjedinjenim Američkim Državama i međunarodne organizacije trebalo pokrenuti inicijativu da se pronađe način da se to istorijsko nasleđe sačuva za buduće generacije.

Ovaj tekst nije poziv na sukob. Nije ni izraz mržnje prema bilo kome. Naprotiv.

Ovo je poziv da se istorija poštuje, da se žrtve ne zaboravljaju i da se identitet velikih ljudi ne menja prema trenutnim političkim interesima.

Nikola Tesla ne pripada samo jednom narodu po svom naučnom delu – on pripada čovečanstvu. Ali njegovo srpsko poreklo, njegova porodica, njegov jezik i njegovo sopstveno izjašnjavanje pripadaju istoriji i činjenicama. To nije pitanje mišljenja, već dokumentovane istine.

Narodi mogu biti prijatelji. Države mogu sarađivati. Istoričari mogu raspravljati o mnogim temama. Ali postoje činjenice koje ne bi smele biti predmet političkog nadmetanja.

Poštovanje Nikole Tesle počinje poštovanjem istine o Nikoli Tesli.