Knjiga „naklapanja“ o bici na Sutjesci

Velika ratna operacija koja se vodila u proleće 1943. godine od Durmitora pa sve do Hercegovine i Podgorice sa jedne, i Igmana, sa druge strane, danas poznata kao „bitka na Sutjesci“ bio je jedan od najvećih mitova nekadašnje Jugoslavije, uz bitku koja joj je prethodila, onu „na Neretvi“. Oba filma, „Neretva“ i „Sutjeska“, kao i narativ koji ih je pratio, ostali su urezani u svesti svakog ko je rastao u vreme 1970-tih godina u jugoslovenskom društvu.

Rušenje mosta i proboj na Tjentištu su bili čvršće isklesani nego ijedna druga priča iz ratne partizanske epopeje, a kada je predanje pomalo počelo da „hlapi“ snimljeni su filmovi i mit je konačno lansiran u večnost.

Prva ozbiljna pukotina javila se jedva vidljivo i brzo i nemilosrdno je bila „prekrečena“, a da javnost tada nije ni znala za nju. Bila je to knjiga Pavla Jakšića, jednog od glavnih partizanskih vojskovođa tokom bitke na Sutjesci. Napisana i objavljena početkom 1960-tih čim je izašla „ispod štamparske prese“ bila je zaplenjena, uništena do poslednjeg primerka, a Jakšić ekspresno smenjen sa svih visokih pozicija koje je imao, penzionisan i bačen u zaborav.

Refleksije iz te knjige pojaviće se, doduše u znatno manjem broju, tek 1989. godine u njegovim memoarima „Nad uspomenama“. Tu će se jasno videti šta je knjiga o Sutjesci mogla da napravi da se pojavila 1963. godine, na 20-godišnjicu bitke, kao što je njen autor planirao.

To delo do danas ostaje najpouzdaniji pokazatelj snažno deformisane, odnosno, lažne slike mita koji je pažljivo građen u SFRJ. U stranoj bibliografiji je takođe moglo da se nađe nekoliko drugačijih pogleda na tu operaciju koju su Nemci nazvali „Schwartz“ (Crno), tu posebno mislim na izdanje američke vojske iz 1945. godine, dakle, neposredno posle rata, koja je unapred izvrnula ono što će Titovi propagandisti da kreiraju znatno kasnije.

Samo, to izdanje nije moglo da se nikako nađe pred jugoslovenskim čitaocima, najpre, jer je bila reč o vojnoj publikaciji koja se koristila samo u američkoj vojsci, a kada je „deklasifikovana“ i objavljena u javnosti, malo ko je mogao da zna za nju.

Od novije domaće istoriografije Sutjeska je imala sporedne „bljeskove“ u delima koja su se najviše bavila sudbinom monarhističke gerile u Drugom svetskom ratu, poput „Istorije ravnogorskog pokreta“ Koste Nikolića i Bojana Dimitrijevića, ali i to je bilo posredno i bez sveobuhvatne slike realnih dešavanja, a posebno bez poređenja sa izmišljotinom građenom decenijama kroz pop kulturu i Titove govore.

Ta praznina ostavila je prostor da se ovom bitkom, sasvim, priznajem, neočekivano za mene, „pozabave“ neki drugačiji autori. Jedan od njih je i lik koji je „napisao“ ovo što sam kupio ovih dana, nakon opsežne reklame koja je išla po mrežama, kao i promocije održane nedavno u Beogradu na koju, nažalost, nisam otišao. Kažem, nažalost, jer da jesam sigurno ne bih sebi dozvolio luksuz ovakvog bacanja novca.

Doduše, da budem iskren, ono što me je najviše privuklo u reklami bilo je to što je tip koji je napisao ovo, aktivan planinar i što je, kao, dao jednu drugačiju perspektivu bitke, odnosno, što je „preslikao“ na današnje terene.

Već dugo vođen željom da prepešačim Maglić, Vučevo, kanjon Sutjeske, predeo nestvarnih prirodnih lepota, kao skoro nijedan na ovom delu Balkana, pomislio sam da bi itekako vredelo videti te mape, fotografije, usporedbe „nekad i sad“ i na kraju, sa svim tim novim znanjima na proleće ili leto 2026. izaći na taj teren. Avaj…

Jedna rasklopiva slikovnica koja glumi mapu, ogromnih razmera, bez mnogo detalja, je sve što se dobije od „now & then“ momenta. Ok, rekoh, možda sama knjiga donosi nešto bolje.

Ne donosi.

Prepuna starih i milion puta viđenih fotografija, iako su se u međuvremenu pojavile mnoge daleko bolje iz stranih arhiva i kolekcija, pri tom ovde loše kolorisanih kako bi kao približile čitaocu atmosferu borbi, sa svega nekoliko fotografija sa skorašnjih „hajking“ tura autora, ipak, svoj negativni krešendo doživljava kroz konstantnu mantru starog mita, bez ikakvih novih saznanja ili momenata kojih, kako sam naveo, ima toliko da mogu da sklope kudikamo realniju sliku te velike i strašne bitke. Umesto toga, na skoro 400 strana imamo more „naklapanja“ koje prate i slike iz – filmova!

Autor nije istoričar i ne pretenduje da bude, ali sa koje pozicije je ušao u pisanje ove knjige, nije mi jasno. Da li je planinar koji je otkrio teren nekadašnje bitke pa se fascinirao i zatim posegao za jedinim „izvorima“ koje je imao, ili je u svemu tome aktuelna i neka dnevnopolitička priča, s obzirom da je ova knjiga, sa nelagodom ću otkriti, i prepuna mesta preuzetih iz medijske propagande jugoslovenskih građanskih ratova 1990-tih, ne znam.

Ali, iskreno, i ne zanima me previše. Ova „tiskovina“ će biti prebačena na policu sa knjigama slične „aure“ na koje sam imao nesreću da naletim, poput nekih izdanja beogradske Booka-e, da više nikad ne bude uzeta u ruke.

Što bi se reklo, žali Bože novca…

Osvrt: Bane Gajić (Preuzeto sa Fejsbuka)