Амбасадор, мученик вере и жртва Озне

У манастиру Тумане чувају се мошти светитеља Јакова Новог Туманског кога су комунисти на свиреп начин убили 1946. године само зато што је делио „Оче наш“  у Пожаревцу

Пише: Предраг Савић

Свети Јаков Нови Тумански, роћен  под световним именом Радоје Арсовић (1894–1946), био је човек који је у себи спојио високо образовање, дипломатску културу и дубоку хришћанску веру.

По образовању дупли  доктор – филозофије и права, по позиву  дипломата, а по опредељењу богомољац владике Николаја и духовник, Арсовић је припадао оној генерацији Срба која је своје образовање и моралност градила на темељима европске просвећености и православне духовности. Сматран је једним од најбољих изданака српске интелектуалне елите међуратног доба – човек који је у себи носио склад ума и вере, знања и службе, државе и Цркве. Напустио је место амбасадора у Паризу и постао искушеник код великог владике Николаја Велимировића.

Предстојећа прослава обретања његових мошти у Манастиру Тумане 26. октобра, повод је на подсећање на мученичку смрт светог Јакова.

Записано је, да  је 1946. године монах Јаков  из Београда је понео осам хиљада примерака молитве „Оче наш“, које је делио путницима на железничкој станици у Пожаревцу. Тај гест, у својој суштини хришћански, био је чин сведочења вере, без трунке политике, био је за комунистичке злотворе неопростив идеолошки  грех. У систему револуционарне назови правде који је све духовно сматрао „контрареволуционарним“, и молитва је постала злочин.

Монструми  припадници ОЗНЕ сачекали су га на путу између Пожаревца и Раброва, напали га и зверски претукли. Од последица тог напада, мученик Јаков је преминуо после шест дана, у дому богомољца Васе Поповића у селу Раброву. Његова смрт била је тиха, али је одјекнула као симбол свих оних страдања у којима су вера, реч и доброта били проглашени кривицом. Некадашњи  амабасадор, достојни следбеник др Миленка Веснића, грансињера српске дипломатије, постао је најбољи и истински амбасадор  светосавске вере и Христове науке.

Иако је био сабрат манастира Жиче, по сопственој жељи сахрањен је у манастиру Туману, манастиру који ће данас постати једно од највећих поклоничких места у Србији. Ту је његово тело почивало све до 2014. године, када су, по благослову владике браничевског Игњатија, његове мошти откривене целе и нетрулежне. Тај догађај потврдио је оно што је народ веровао од његове смрти – да је Радоје Арсовић, сада монах Јаков, био прави мученик и исповедник Христовог имена.

Од 2017. године, Српска православна црква га прославља као Преподобног Јакова Новог Туманског, а његов празник се обележава 8. августа по јулијанском, односно 21. августа по грегоријанском календару. Манастир Тумане данас обилази више од милион људи годишње, и многи тек пред кивотом Светог Јакова сазнају да је овај светитељ био некада амбасадор, доктор наука и човек световне славе, који је све земаљско оставио ради Царства Небеског.

У страдању светог Јакова се огледа сва трагедија српске интелигенције која је, после 1944. године, постала жртва идеолошке тираније. У време када је Озна у Србији водила своју тиху, али немилосрдну борбу против свега што је представљало веру и српски идентитет , судбина Светог Јакова представља један од најупечатљивијих примера духовног мучеништва услед комунистичког зверства.

Епохална књига историчара Срђана Цветковића и Немање Девића „ОЗНА – Репресија комунистичког режима у Србији 1944–1946. Документи“  је штиво  које годинама не испуштам из руке, јер  доказује  на десетине  хиљада  најтежих злочина  због  успостављања  комунистичке диктатуре.  У тој студији која доказује бестијална комунистичка  зверства  евидентирано је, између осталог, и на стотине  случајева убистава свештеника и монаха, црквењака и богослова  који су били пребијани, мучени, хапшени, стрељани  и  на друге начине убијани без суда, само зато што су веровали у Бога или се нису сагињали пред идеолошким диктатом.

Сви они нису желели да Господа Исуса Христа замене са  Јосипом Брозом и Леком Ранковићем. Ту књигу, која сведочи о једном од најмрачнијих периода наше историје, ако будуе нових издања,  треба  допунити и са примером Светог Јакова Туманског,  јер он мора бити уписан као духовна оса и опомена: као сведочанство да је вера била снажнија од страха, а молитва опаснија од сваког оружја.

Свети Јаков  је страдао  због вере. Делити „Оче наш – Молитву Господњу“ било је за њега више од хришћанске дужности — био је то чин слободе у доба када је свака слобода била забрањена. Зато његово страдање не припада само Цркви, већ целој српској историји. Он је један од оних људи чији је живот мост између старе, моралне Србије и новог, насилно наметнутог света без Бога са наметнутим комунистичким идолима. Његово мучеништво показује да се вера не може убити, да реч не може бити ућуткана и да савест увек има последњу реч и да се голом силом ништа не може наметнути.

Као што његове нетрулежне мошти сведоче о победи духа над смрћу, тако и његов пример остаје трајно сведочанство да је вера највиши облик отпора.