Нова књига Душана Марића

„Лепа српска села у којима више нема Срба“, наслов је десете књиге у којој аутор одсликава лепоту села у којима је боравио, а у којима су данас Срби само у траговима 

Пише: Здравко Елез

Данас је из штампе изашла нова књига новинара и путописца Душана Марића, вишегодишњег сарадника портала Тамо далеко „Лепа српска села у којима више нема Срба“.

Као што и сам наслов каже, главна тема књиге су српска села која су опустела, али се у њој налазе и приче о посетама српским светињама и знаменим местима из мученичке балканске историје, на којима су српски ратници водили велике битке за отаџбину и њену слободу.

Заједничко тим селима јесте да су лепа и пуста. Бог им дао лепоту и проклетство. Тим редоследом. Па је данас у њима много више зидина, из којих су изникли коров и дрвеће, него кућа под крововима.

До пре неколико деценија Срби су били једино или већинско становништво у тим селима. Данас у њима нема Срба или их има само у траговима. Једни, још пре ратних страдања, отишли у бели свет трбухом за крухом, многи изгинули у ратовима, а највише њих протерала непријатељска војска. Коју су чинили дојучерашњи пријатељи,  комшије, школски другови, колеге са радног места…одрођена браћа чији су преци изникли из српских и православних корена. А онда ветрови судбине и туђински освајачи многе крошње изломили и гране разнели. Из неких од њих изникли нови народи, нове нације, друге вере…

На непорушеним димњацима, који најтврдоглавије пркосе времену и људима, роде саградиле гнезда. Али роде не доносе децу. И тамо где се из димњака још увек вије дим, пркосник људске пролазности, ретко се чује дечија граја. У старом крају остали стари и немоћни. Да умру у завичају, на дедовини. Да још коју годину погледом милују врхове Проклетија, Динаре, Великог Виторога и Радуше и заваравају се надом да ће се нешто променити, да ће одлетели птићи оставити београдске булеваре, бањалучке паркове, америчка и аустралијска пространства и вратити се у завичај.

Аутор је путовао тим крајевима, радовао се њиховој лепоти а истовремено туговао због њихове судбине. И све то записивао и описивао. И оно што очи виде и оно што душа осећа. И оно што су му о тим крајевима и људима испричали историја и последњи Мохиканци који у њима опстају.

Душан Марић је народни посланик СНС у Скупштини Србије и председник Скупштине општине Велика Плана. Пре ове објавио је девет књига.

Књиге „Куће на које се смрт навадила“, „Роду на памћење“  и „И јунаци и јадници“,  су трагичне приче о страдању српских породица из Републике Српске, Републике Српске Крајине и  Србије из којих су у ратовима од 1991. до 1999. године погинула два, три или четири брата.

Главни јунаци „Рано истргнутих божура“ су војници и полицајци из Велике Плане који су погинули у одбрамбено-отаџбинским ратовима од 1991. до 1999. године. „Остављене косе“ су сведочанство о геноциду који су од 1941. до 1945. над купрешким Србима починиле хрватске усташе и историји Благаја код Купреса у Другом светском рату.

„Синови Виторога“ и „Битка за Купрес“ су дневник рата на Купрешкој висоравни од 1991. до 1996. године. Пре три године објавио је књигу „Бордо џемпер моје мајке“. То је збирка прича о ратним и поратним временима.

Књига има 216 страна, штампана је у пуном колору и у тврдом увезу, а можете је наручити код аутора, на број телефона +381 62 80 80 874.