Kako je Srbin postao alfa i omega najstarijeg restorana na svetu?

Bata Jović, rodom iz Leskovca, u St. Peter Stiftskulinarium restoranu u Salcburgu radio je prvo kao nosač tanjira, a danas je glavni menadžer i čovek bez koga je rad ovog restorana gotovo nezamisliv

St. Peter Stiftskulinarium u Salcburgu nosi reputaciju najstarijeg restorana u Evropi, a verovatno i na svetu. Nagađa se da je otvoren pre 803. godine, a navodno su tu dolazili Kolumbo, Faust i Mocart, kako piše Vikipedija. Danas, tu se održavaju čuvene Mozart Dinner Concert večeri, na kojima se u svečanoj dvorani služe specijaliteti po vekovima starim receptima a uz živo izvođenje operskih arija. Karte za taj ugođaj koštaju oko 100 evra, od gostiju se očekuje da se svečano obuku, a da svako od njih dobije tretman kakav očekuje na jednom takvom događaju – pobrine se gospodin Bata Jović iz Leskovca.

„Ja sam se rodio u južnoj Srbiji, Grdelica, Leskovac. S 18 godina sam krenuo u svet, a to je značilo – do Opatije. Tamo sam upisao hotelijerski fakultet, završio, počeo raditi, živeti, zaljubio se u more… I onda je došao rat. I zato što sam hteo da živim na moru, sad živim u Salcburgu. Došao sam 1993. u restoran i počeo kao nosač tanjira. Pa sam bio šanker, pa sam bio konobar, pa natkonobar, pa mrežni administrator i zadnjih 20-ak godina menadžer restorana“, kratko nas je uputio u svoju priču kad smo nakon završene večere stali da popričamo s njim.

Nekoliko sati ranije pozdravio nas je na srpskom, pobrinuo se da dobijemo „najbolji sto“ i dodelio nam za konobara jednog od „naših“. Dok smo ga gledali kako s osmehom ćaska s gostima, uspevajući da svakom stolu posveti pažnju, bilo nam jasno da je na poziciji koju i te kako zaslužuje.

„Ja sam znao da ćete vi doći večeras, imam listu. Isto tako gospođa kojoj smo poslužili kolač nije znala da ja znam da ona ima rođendan i to je bio trenutak koji je njoj, ali i čitavoj sali, ulepšao veče. To su te neke sitnice kojima pokušavam ja i najčešće uspevam da ulepšam ljudima boravak ovde. Ali vrlo teško da bih ja mogao da dam maksimum od sebe da nisam među gostima, prisutan. I ljudima znači, neko je tu, neko se brine da to sve ispadne kako treba“, objašnjava nam, a onda sa smeškom zaključuje da se „južnjaci inače profilišu u toj branši, kao ljudi koji se brinu o gostima u restoranu“.

„Južnjaci su gostoljubivi ljudi, to nam je nekako u krvi. Nema šanse da nas promaše“.

A kako je s drugima iz naših krajeva? Salcburg je jedan od gradova u kojem se bukvalno na svakom ćošku može čuti srpski jezik, pa se stiče utisak da ima posla.

„Druga stvar je osmeh. Susresti ljude, otvoreno osmeh… Postoje treninzi za to. Znači, kad vam pokažem dlanove, ne postoji nikakva opasnost“, navodi šireći ruke u položaj s kojim nas je i dočekao. „Dakle, ruke treba držati ovako otvorene, gledati otvoreno u oči, uspostaviti kontakt, smešiti se i pokazati da radujete tome stvarno što su tu… Tako se lomi led. Vidite, kad ljudi dođu, mi smo potpuni stranci. Što znači – što ne poznajem, plaši me. Što me plaši, ne volim. Znači vrlo loša izlazna situacija. I u trenutku, kad dođu Amerikanci, ja kažem ovde s vaše desne strane je toalet ako hoćete da napuderišete nos, i oni krenu da se smeju. I kažeš da imaju jako lep sto, mada svi imaju jako lepe stolove, ali dobro. To je kao Kazanova što je radio, za njega su sve žene bile prelepe. I činjenica je da svaka žena ima nešto lepo u sebi, a kada čovek to pokaže onda se žena oseća jako lepo“, zaključuje gospodin Bata.

Za kraj ga pitamo i kakav je život u Salcburgu.