Српство бранио књигама и ватреним говорима

Уместо свеће воштанице Петру Милатовићу – Острошком

Пише: Предраг Савић, адвокат и књижевник

Др Петар Милатовић Острошки (2. новембар 1949, Велета – 20. август 2025, Велета) био је истински српски патриота, песник одрастао уз Његошеве стихове, прозаиста, сатиричар, новинар и публициста, дуго активан у дијаспори у Бечу.

Његова смрт 20. августа 2025. означила је крај једне изузетне интригатне књижевно-новинарске и научно-истраживачке биографије, чији је централни мотив био положај и идентитет српског народа у завичају и расејању. Петар је аутор чак 46 књига и члан: Удружења књижевника Црне Горе, Удружења књижевника Републике Српске и Матице српске. Сахрањен је 22. августа на гробљу у родној Велети код Даниловграда.

Вест о његовој смрти објавиле су његове ћерке, које су преузеле очеву Фејсбук страницу. Са тог профила јавиле су се речима: „Помоз Бог очевим пријатељима! Са овог профила пишу ћерке Јелена и Ирена.“ Управо оне су поделиле појединости о његовим последњим данима: након што је хитно пребачен у болницу због тешке упале плућа, био је три дана прикључен на апарат за дисање, а ујутру 20. августа у 09:36 часова срце му је стало. Петар Милатовић Острошки био је отац пет кћерки, које данас чувају успомену на његово дело.

Рођен је у Велети код Слапа на Зети, школовао се у Слапу, Фрутку, Даниловграду, Подгорици и Београду. Од 1983. године живео је у Бечу, где је наставио свој књижевни и новинарски рад. У емиграцији је уређивао српске листове „Српски видици“, „Глас Срба“ и „Истина“. Био је и ратни дописник агенције СРНА. У јавном животу био је препознатљив као храбар јавни радник, човек који је због екстремних антикомунистичких мишљења и делања преживео више атентата и остао доследан свом ставу да истину треба јавно изговарати без обзира на цену.

Петар Милатовић – Острошки је одржао преко 1.300 јавних говорâ, на српском и немачком језику, испред релевантних установа попут аустријског парламента, америчке амбасаде, ОЕБС-а у Бечу (од 1990), као и Уједињених нација (ОУН) у Њујорку 12. августа 1992. године. Такође је говорио у бројним градовима широм света: Чикаго, Вашингтон, Кливленд, Њу Џерзи, Њујорк, Сиднеј, Мелбурн, Аделаида, Канбера, Брисбане, Женева, Лозана, Цирих, Франкфурт, Дортмунд, Берлин, Минхен, Париз, Лондон, Рим, Атина, Линц, Салцбург, Инсбрук и многи други. Био је громовити говорник, врстан беседник какав се ретко рађа, а сам Петар се поносио својим громовничким говорничким вештинама, свестан да је реч за њега била и оружје и најмоћније средство борбе. Могао си да се не слажеш са његовим политичким ставовима и анализама, али си морао да признаш да је био бескрајно тврдоглав, оригиналан, храбар и доследан.

Својим говорима и писаном речју изазивао је контроверзе и неретко стварао непријатеље. Знао је да грубо одговори идеолошким противницима, без устезања. Антикомунизам му је био у крви, љубав према српству у души. И онда када је претеривао у својим оштрим критичким ставовима, радио је то на само њему својствен, енергичан и доследан начин. Управо такав став, без калкулација и са потпуном оданошћу сопственом уверењу, чинио га је јединственом појавом у јавном простору. Познат је по својим бритким мислима о охолости светских моћника, односу Срба према отаџбини, изазовима исељеништва, националним издајама и неспособним владама.

Последњих година интензивно се бавио истраживањем српског националног блага у бечким архивима и библиотекама. И на том пољу није правио компромисе, већ је жестоко оптужио Вука Караџића.

Остао је упамћен и по томе што је још 1970. године упутио отворено писмо Јосипу Брозу Титу у коме је оптужио комунистички режим за смрт своје породице. Тај чин могао је да га кошта живота, али је, по његовим речима, резултирао одговором из Титовог кабинета и решењем његовог статуса.

У последње време редовно је писао колумне за подгорички портал „Борбу“, нарочито током прошле године када је у серији полемичних текстова упућивао писма свом „драгом и веселом рођаку“ председнику Црне Горе Јакову Милатовићу.

Избор његових дела укључује: „Slovo o riječima“ (1980), „Glavogrami“ (1982), „Retorika astralika“ (1989), „Naumi i zaumi Petrusa iz sorabskog uterusa“ (1989), „Seobe puteva“ (1991), „Ispod nebeskih kandila“ (1992), „Vračeva gradina“ (1993), „Ferfinsterter Sonnenaufgang / Мрцајуће свитање“ (1999), роман „Pasji sinovi“ (1990), роман „Lov na Srbe“ (1994, више издања), „Lov na Tita“ (романсирана исповест Николе Каваје, 1991), „Trpijada“ (1983), „Za odbranu naroda“ (1989), „U ime naroda“ (1989–1990), „Srbija nije bestragija“ (1992), „Ustavotvorci – izdajnici“ (1992), „Wahrheit bleibt Wahrheit / Истина остаје истина“ (1992), „Oči u oči“ (1993), „Proroci govore Srbima“ (1994), „Testament tiranina Josipa Broza“ (1994), „Zloupotreba Srpstva“ (1994), „Optužujem“ (1998), „Ulovljeni lovci“ (2009), „Tumači slobode“ (2011), „Na braniku istine“ (2014), „Srpsко blago u Beču i Vukova prodaja српских реликвија“ (2019).

Мој први контакт са Петром догодио се 1991. године, док сам радио као уредник фељтона „Европских новости“, издања Вечерњих новости које је штампано у Франкфурту. Преко издавача и књижевног уредника Вељка Топаловића добио сам Петров број телефона у Бечу. Позвао сам га и замолио да ми, без икакве накнаде, одобри штампање фељтона по његовој књизи Лов на Тита. Петар је одмах прихватио, али је уз дозу скепсе додао да такав фељтон врло лако може бити забрањен.

Само дело носило је пун наслов Лов на Тита – романсирана исповест српског командоса Николе Каваје. Књигу је објавио београдски издавач АИЗ „Досије“, са седиштем у Вишњичкој улици број 50. Директор издавачке куће био је Бранислав Бркић, док је главни и одговорни уредник, као и рецензент, био управо Вељко Топаловић. Уреднички посао на књизи обавио је Душан Мрђеновић, а само издање је штампано у „Просвети“ у Пожаревцу, у тиражу од 3.000 примерака.

Петар је, дакле, без оклевања дозволио да се из књиге прави фељтон, иако је био свестан ризика. Његова предвиђања су се убрзо обистинила – пред сам крај фељтона стигла је интерна забрана. Ипак, пошто је управо захваљујући том фељтону тираж листа у десетостручен, донета је одлука да се настави са објављивањем.

На те догађаје са покојним Петром евоцирао сам успомене пре две–три године преко свог ФБ профила. Сећање је остало снажно, јер је управо та сарадња показала колико је био спреман да подржи медијску борбу, без калкулација и без интереса, верујући да је истина важнија од свега. То је показао објављујући своје текстове на порталу „Тамо далеко“.

И зато данас, са још већим изненађењем и тугом, констатујем да су поводом Петрове смрти објављене тек кратке информације, и то само на појединим порталима у Црној Гори и Републици Српској. Такав човек, са таквим животом и делом и неизмерном љубављу према српству, заслужио је далеко више без обзира што се многи са њим нису идеолошки и политички слагали.

Живот и дело Петра Милатовића Острошког сведоче о истрајности и храбрости човека који је лични прогон претворио у јавну борбу за истину и правду. Био је песник и публициста, али пре свега громовити говорник и чувар народног памћења, човек бескрајне оригиналности, храбрости, дрскости и доследности.