Srbi sa Kupresa i ovog leta pohrlili u zavičaj

Piše: Dušan MarićVesela je danas, na svetog Panteliju, Kupreška visoravan, jedna od najlepših visoravni u bivšoj Jugoslaviji. Tamo gde se nebo sa planinom spaja.

A kako ne bi bila vesela, kada njene gore, koje se kao venac uzdižu oko Kupreškog polja, od ranog jutra odjekuju od pesme.

Od pesme kupreških sinova i kćeri, koje su sudbina i ratni vihorovi razvejali širom sveta a koji su se danas, u velikom broju, zajedno sa svojim potomcima, okupili na očevini.

Da precima dokažu da ih nisu zaboravili. Da potomcima pokažu gde su im koreni. Da sebi pokažu da su živi, da ih ni sve ratne i poratne izbegličke muke nisu slomile i u njima ugasile ljubav prema rodnoj grudi i želju da se ponovo sretnu sa njom i svojim nekadašnjim komšijama.

Najveselije je na jugoistoku visoravni, u podnožju Raduše, Ravašnice, Ječnja i Sivera i na sasvim suprotnom, severozapadnom kraju visoravni, u podnožju Velikog Vitoroga.

Podno Raduše, u Vukovsku, kod Crkve svetog Pantelije, jedne od najstarijih pravoslavnih svetinja u ovom delu Bosne, održava se tradicionslni narodni zbor, u čast pomenutog svetitelja.

Odjekuje iznad Vukovska pesma ponosnih gorštaka, izvija se u visine i sa oblacima, belim lađama, plovi u daljine. I negde tamo iznad Kupreškog polja, na pola puta, susreće se i grli sa svojom posestrimom, pesmim koja se u nebo izvija iz Šemenovaca.

I onda nastavljaju dalje. Da pozdrave iz opustelog zavičaja prenesu do Čikaga, Melburna, Londona, Minhena, Gornjeg Milanovca, Bijeljine, Prnjavora…Svuda tamo gde ima kupreških kćeri i sinova.

Podno Velikog Vitoroga, u mom rodnom selu, okupili su se Šemenovčani. Marići, Krndije i Knežići. Oni malobrojni što, uprkos ratnim zgarištima koja su ih dočekala na kućnom pragu i drugim nedaćama, nisu ostavili zavičaj i oni što su, silom prilika, novo porodično gnezdo svili u njedrima Banjaluke, Pančeva, Beograda, Beča, Kanade…

A samo pre sedam dana, na svetog Iliju, pored istoimene svetinje, u Ravnom, sa svih strana sveta, sa četiri kontinenta, sjatilo se i veselilo nekoliko stotina kupreških Srba, poreklom iz Donjeg i Gornjeg Ravnog, Donjeg i Gornjeg Mušića.

Dan ranije u Mrđenovcima okupljali su se Zubići. A svi koji nose to prezime, uskoro će se okupiti i u Omaru. Još jednom pogorelom i napuštenom srpskom selu od kojeg su ostale samo u korov zarasle zidine nekadašnjih kuća.

Ovogodišnja okupljanja kupreških Srba u rodnom kraju, okupljenja oko uspomena, počela su 8. juna, na Duhove, na tradicionalnom zboru kod Crkve Svete Trojice u Novom Selu, a nastavljena vidovdanskim okupljanjem pored Crkve Lazarice u mučeničkom i junačkom Donjem Malovanu.

A uskoro će visovi Malovana odjekivati i od pesme Marića, Velimira, Šešuma, Rudića…koji će se okupiti u svom Riliću.

Dok vi ovo čitate, u Vukovsku i Šemenovcima, na Vukovskom i Blagajskom polju, odvijaju se nadmetanja u koševini, nadvlačenju konopca, bacanju kamena sa ramena, skoku u dalj…

Podelom u Dejtonu, grad Kupres i veći dio visoravni pripali su Hrvatima.

Koji kažu da u julu i avgustu na Kupreškoj visoravni ima više Srba nego njih. I ogromnu većinu njih to raduje.

O tome svedoče i sledeće reči koje, sam prošle godine čuo od mog školskog druga, hrvatske nacionalnosti.

-Kupreška visoravan je meni uvijek lepa, prelepa. Ali mi je najlepša leti, kada naše komšije Srbi pohrle u zavičaj. Kada opustela sela ožive, kada sve vrvi od života, kada se učini da nesrećnog rata nije ni bilo…