Од рампе до рампе кроз врата Сирије

После серије текстова о Либану путописац и авантуриста Драган Шибалић стигао је у Сирију. Ево његовог првог текста о овој земљи погођене ратом. Иначе, он је, како смо већ писали, кренуо на пут бициклом дуг 20 000 километара од Истамбула до Монт Еверсеста. 

Пише: Драган Шибалић

Јутро је почело у хладноћи и мраку, на бетонском плочнику где сам провео немирну ноћ. Леђа су ме болела, али нестрпљење и ишчекивање новог дана били су јачи. Док је свитало, гурао сам бицикл узбрдо, поред бескрајне колоне камиона који су, као и ја, чекали да уђу у Сирију.

Пред зградом граничне контроле зауставио сам се. Унутра, међу гужвом, нашао сам шалтер за странце. Полицајац је утиснуо печат у пасош без иједног питања.

„Срећан пут!“, рекао је.

На рампи за преглед робе стигао сам минут касније. Полицајац, видевши да не знам арапски, само је махнуо руком:

„Пролази“.

Пут до Сиријског граничног пункта није био ни мало лак. Пет километара стрмог успона. Возио сам, повремено гурао, одмарао се… Али радозналост је била гориво боље од икаквог енергетског пића.

Када ми се указао плави знак „Сирија“, зауставио сам се. Морао сам да овековечим тренутак: не долази се у Сирију свакодневно. Нешто даље, монументални знак у бојама сиријске заставе преко читавог пута. Замолио сам путаре у близини да ме сликају, који су се обрадовали чувши одакле долазим.

Гранични пункт. Шалтер за странце, пасош у службениковој руци.

„Који је твој посао?“

„Ја сам путник“, шта сам друго могао да кажем?

„У којем хотелу ћеш бити у Дамаску?“

„Откуд знам. Видећу кад стигнем.“

Печат је лупио после пар минута.

„Добродошао у Сирију!“

Али то није био крај. На првој рампи, младић је захтевао визу.

„Не треба ми виза!“ – понављао сам, али он је терао по своме. Виза па виза. Отишао је са мојим пасошем тамо одакле сам дошао, да би се убрзо вратио:

„Извини, добродошао!“

На другој, питали су ме да ли бицикл има мотор.

„Само моја снага“, рекао сам.

Али пунији човек у брадици је нешто био сумњичав листајући мој пасош. Прстом ми је показао напред где да скренем лево. Тамо, трећа екипа, озбиљнија. Виза за Авганистан у пасошу привукла је пажњу. Издвојен сам у канцеларију:

„Одакле си? Где идеш?“

Набрајао сам земље. За Иран и Авганистан су климали главом:

„Није добро.“

После десет минута, пасош ми је враћен уз извињење. Напољу, преглед бисага – чисто формално.

Четврта рампа: само показао пасош и прошао.

Напокон сам могао да одахнем. Ушао сам много лакше и једноставније него што сам очекивао. Дочекала су ме сива, сурова пространства, камење и жуто жбуње. Пут је ишао низбрдо – летео сам, педале су се саме окретале. Онда успони: Сирија је јасно ставила до знања да опуштања неће бити. Успут, шверцери бензина са балонима, мале продавнице, људи који машу и смеше се. Атмосфера је била топлија, отворенија од резервисаног Либана.

Код табле „Дамаск 40 км“ одморио сам се дуже и појео хладну рижу од синоћ. Како ми је добродошла.

Како сам се приближавао граду, појављивала су се прва насеља, па чак и пошумљени предели. Тада се догодило нешто лепо: аутомобил далеко испред зауставио се, па кренуо унатраг. Када смо се срели, човек је изашао са ћерком, пружајући ми флашу воде и чоколадицу. Сликали смо се. Био је пресрећан, као да смо стари пријатељи. Звао се Абдул Рахман. Разговарали смо, он на арапском, ја на српском, али осмеси су били довољни.

Касније, други сусрет, када ми је пришао дедица док сам се одмарао. Осмехивао се, узвратио сам исто. Показујем рукама да путујем, објашњавам у које земље, он клима главом, као да ме одлично разуме. А осмех од ува до ува. Шта ли сам му толико смешан питао сам се. Када сам покушао да угурам празну згужвану флашу у кесу са смећем која је висила са бисаге, он ми је показао да је бацим. Махнуо сам одречно прстом, а на његовом лицу се појавио израз чуђења и недоумице: која је ово будала што вуче смеће са собом? Около је, наиме, било разбацаног отпада на сваком кораку.

Затим џип са француским таблицама. Возач, Сиријац из дијаспоре, пружио ми је сендвич.

„Овде сам већ месец дана“, рекао је. „Добродошао.“

Последњих двадесетак километара је била прво краћа узбрдица, а онда – сјурио сам се низбрдо у Дамаск попут урагана. Широке улице, саобраћај који личи на трку. Владао је закон јачег. Свако вози како хоће. Видео сам комуналце како вредно раде, чисте, сређују. И поново шверцере бензина, продавце на улици, оружане снаге на сваком ћошку.

У ужем делу града, заустављам момка на мотору.

„Можеш ли да ми поделиш интернет?“

Без размишљања је пристао. Контактирао сам Хасана, човека који ме је чекао. Тај момак је попричао с њим, па ми објаснио пут. Имао сам читавих 10 километара. Није много, међутим у овом хаосу превише. Али Хасан, нестрпљив, дочекао ме је својим бициклом на пола пута.

Убрзо сам седео у скромном,топлом стану овог љубазног човека. Разговарали смо преко Гугл преводиоца. Донео је вечеру – кебаб и пилетину. Позвао је Набила у Аустралију, човека који нас је, случајним фб спојем, повезао.

Хасан је страствени бициклиста. Све у стану код њега је одисало тим: мапе, бицикли, делови. Пре годину дана угостио је Португалца који је остао код њега петнаест дана.

„Осећај се као код куће“, рекао је.

Живи сам. Породица му је у Турској, али он не жели да напусти домовину. Иза сваке речи, сваког геста, зрачила је невероватна, упорна доброта.

И тако се мој први дан у Сирији завршио не у хладноћи бетона, већ у топлоти дома – управо оно чему се, дубоко у себи, сваки путник нада.