Kako je i zašto Pupin spasao Sloveniju u Parizu?

Dobrim poznavaocima istorijskih prilika tokom i nakon Prvog svetskog rata poznate su činjenice koliko se Mihajlo Idvorski Pupin, srpsko-američki naučnik i univerzitetski profesor na Kolumbiji zalagao da pomogne Kraljevini Srbiji kako bi dobila ratne kredite.

Tokom rata, Pupin je uspeo da uputi mnoge misije i pojedince u Srbiju i to pretežno Amerikance. Kada su tifus i kolera uzeli velikog maha u njegovom zavičaju (1915), izdejstvovao je da se u Srbiju uputi zdravstvena misija koja je svojom efikasnom akcijom znatno ublažila posledice epidemije. Iste godine, on je organizovao grupu studenata medicine sa Univerziteta Kolumbija koji su došli u Srbiju kako bi pružili pomoć stanovništvu.

Kada je u Ameriku došao dr Milan Pribićević, pukovnik srpske vojske, kako bi sakupljao dobrovoljce za rat, Pupin ga je odmah upozorio dâ sa Srbima neće imati problema, ali da su Hrvati i Slovenci pod uticajem katoličkog klera i austrougarskog konzula i da neće da ginu za srpskog kralja. Trebalo je sakupiti oko 15.000 Hrvata i Slovenaca, a našli su svega 300 dobrovoljaca.

Nakon završetka rata su novine naširoko pisale: „Pupin se priključio jugoslovenskoj delegaciji i kao njen član nastojao da pomogne učvršćivanju granica Kraljevine SHS. Naučnik iz Amerike, srpskoga roda, sredinom aprila 1919, stigao je u Pariz!“

Svojim mudrim delovanjem u politici uspeo je da spase područja Banata, Slovenije, Makedonije, Istre, Međumurja… Njegova diplomatska borba na Mirovnoj konferenciji je urodila plodom –  Banat je ostao u novoformiranoj državi, kao i njegov rodni Idvor.

Dve godine kasnije, član slovenačke delegacije na konferenciji u Parizu, Otokar Ribarž (1865-1927), predložio je da Pupina proglase za počasnog građanina Bleda. On je bio živi svedok Pupinove presudne uloge u odbrani granica Slovenije. Njegov predlog je prihvaćen i u zapisniku sa 10-te opštinske sednice od 20. septembra 1921. i piše: „profesor M. I. Pupin ima najveće zasluge što su Bled i Bohinj ostali u svojoj državi.“

U autobiografskoj knjizi „Sa pašnjaka do naučenjaka,“ Pupin izražava zahvalnost dvojici Slovenaca koji su značajno uticali na njegov život. Profesoru fizike iz Pančeva – Simonu Kosu koji je kod njega probudio interesovanje za prirodne nauke i članovima porodice Lukanič koji su postali njegovi „najdragoceniji prijatelji tokom prvih teških godina u Americi.“

Za „Politiku“ govori Boris Belingar, ekonomista u penziji, rođen u Beogradu, autor knjige „Neznanac sa Menhetna“ (hronika porodice Lukanič i njihovo prijateljstvo sa porodicom Pupin) kaže: „Glavni junak moje knjige je snalažljivi torbar koji se krajem 1855. preselio u Njujork – Mihajlo Lukanič (1820-1902). Samo par meseci nakon što se iskrcao na tlo Amerike, osnovao je svoju kompaniju u centru Menhetna. Dopisivao se sa Edisonom i sprijateljio sa mladim emigrantom Pupinom i postao uspešan poslovi čovek. Pupin o njemu s posebnom pažnjom i toplinom piše u svojoj autobiografiji.“

Naš sagovornik koji se više od četrdeset godina pasionirano bavi sakupljanjem starih razglednica, fotografija, gravura i crteža Beograda i Slovenije, uporedo proučavajući izvornu istorijsku građu XIX veka podseća da je Pupinova autobiografija objavljena u Ljubljani 1931. i da je ovo izdanje posebno značajno jer sadrži predgovor koji je napisao lično Pupin u kojem se između ostalog kaže: „Kada mi je Pašić rekao da pitanje Kranjske i Koruške još nije rešeno, odmah sam shvatio da mi se pružila prilika da se delimično odužim Kosu i Lukaniču.“

Pupin se rodio 1854, dok Lukanič samo godinu dana kasnije iz Slovenije kreće u Ameriku u potragu za boljim životom, pa njihov slučajni susret na Menhentu, koji se dogodio kada je Pupin spazio radnju na čijoj je tabli stajalo prezime „Lukanič“ liči na filmsku priču. Pomislio je: da je to neki Srbin, pa je ušao željan da vidi nekog svog zemljaka i čuje maternji jezik koji nije čuo godinama. U radnji se prodavao alat od čelika, razne turpije i gvožđarija. Za tezgom je stajao stariji čovek koji se prilično iznenadio kada ga je Pupin pozdravio na srpskom.

Lukanič mu reče da je on Slovenac, da je u mladosti bio putujući trgovac i da ga je put često vodio u Vojvodinu. U to doba, trgovci su prevaljivali na stotine kilometara, nudeći raznovrsnu robu: igle, kanape, olovke i pera, srebrni nakit i bižuteriju, maramice, svilu, ratluk i kafu, mirišljave vodice, džepne satove i druge stvari koje su seljaci kupovali. U svakom srpskom selu putujući trgovci su bili rado viđeni gosti. Kada mu se Pupin predstavi, Lukanič ga upita i za ime oca.

„Otac mi se zvao Konstantin“ – odgovori Pupin i primeti da su čoveku oči neobično zasijale. Lukanič zagrli Pupina, a suze kliznuše niz njegov obraz, govoreći: „Ko će kâo Bog!“

Kad se malo sabrao, ispriča mu kako je poznavao njegovog oca Konstantina, kako se pre tridesetak godina sprijateljio sa njim i često bio gost u njihovoj kući u Idvoru.

Prijateljstvo između mladog Idvorca i starog Lukaniča, njegove supruge Katarine, ćerke Marije (rođene 1852) i sina Mihajla (rođenog 1854) trajalo je godinama.

Naslovna Fotografija: Spomenik Pupinu na Bledu, poklon Republike Srbije – Foto: Roman Nahtigal, iz knjige „Neznanac sa Menhetna“

Izvor: „Politika“/Marina Bulatović