Хвала на признању, у Сребреници није било геноцида
Пише: Душан Марић
Муслимански меморијални центар Сребреница – Поточари уврстио ме је међу 10 највећих негатора наводног геноцида у Сребреници. На листи су Александар Вучић, Милорад Додик, Бранимир Којић, Душан Марић, Србија данас, Политика, Борба, Б 92, Информер и Ало.
Сматрам ово великим признањем и захваљујем се на њему мојој браћи муслиманима.
Ево и због чега.
Тврдња да су Срби у лето 1995. године починили геноцид у Сребреници јесте брутална лаж, којом се искривљује истина о рату у БиХ и ратним дешавањима у Подрињу, којом се каља образ српског народа и угрожава будућност српског народа, Републике Српске и Републике Србије.
Ово је још једно признање да се борим против те гебелсовске лажи, да се борим за образ српског народа, за будућност мог народа, Републике Србије и Републике Српске, којој се том лажи угрожава и сам опстанак.
Све што сам написао и изрекао раскринкавајући лаж да је у Сребреници почињен геноцид, а у питању су бројне приче које сам објавио у девет својих књига, више десетина (ако не и више од стотину) новинских текстова и више говора у Скупштини Србије, утемељено је на неспорним чињеницама и сведочанствима учесника, поткрепљено бројкама, именима и презименима, местима, датумима…
Али за разлику од власти у Сарајеву, већине муслиманских медија и руководства Меморијалног центра у Поточарима, за које страшни масовни злочини које су муслимани из Сребренице и околине пре јула 1995. године починили над Србима у Подрињу, а у којима је до темеља спаљено и опљачкано на десетине српских села и убијено више од 3.000 Срба, углавном цивила, практично не постоје, јер српске жртве за њих нису вредне помена а камоли жаљења, ја никад у својим новинским текстовима, књигама и јавним наступима нисам негирао чињеницу да су припадници ВРС, чији сам припадник био, у Сребреници и околини починили тешке ратне злочине, убијајући на стотине заробљених муслиманских војника. И није ми био проблем да одем у Поточаре, прекрстим се и помолим за покој душе свима који ту почивају, а који нису починили ратни злочин.
Али, за разлику од неких Срба, издајника свог народа, битанги из невладиних организација које плаћају западне агентуре или напросто неуких будала, јесам, негирам и негираћу да је то био геноцид. Из само једног разлога – зато што није био геноцид.
Геноцид је кад неко по унапред смишљеном плану уништи или покуша да уништи једну етничку групу. А кад неко спроводи геноцид над неком етничком групом, логично је да прво уништава њен највиталнији и репродуктивни део – децу и жене. ВРС, под командом генерала Ратка Младића, не само што у Сребреници није убијала муслиманске жене и децу, већ је више од 20.000 муслиманских цивила, својим аутобусима и камионима, евакуисала из зоне борбених дејстава, на безбедно, до Кладња и Тузле, на територију под контролом муслиманске владе.
Не пристајем на лаж, на злочиначко лицемерје, да је стрељање неколико стотина заробљених муслиманских војника, који су пре тога учествовали у нападима на српска села и масовним покољима у њима, тежи злочин него стрељање и клање неколико стотина заробљених српских цивила.
Не пристајем да је стрељање заробљених муслиманских војника већи злочин него покољ више од 500 Срба у Кравици и околини у Другом светском рату од стране муслимана из Подриња или покољ око 6.000 српских цивила које су усташе, међу којима су муслимани из Сребренице, Сарајева и Подриња чинили значајан проценат, починиле на Младенце и у пролеће 1942. године, у Старом Броду и Милошевићима, данима кољући збег сиротиње која је покушавала да преко Дрине побегне у Србију. Као да кољу стоку.
Не пристајем да Сребреница буде тема, а да то не буду и Кравица, Стари Брод, Јасеновац, Јадовно, Градина, Гаравице или Шушњар. Скоро да нема општине у БиХ која у Другом светском рату није имала своју српску Сребреницу, у којој се нису догодили масовни покољи српских цивила од стране усташких војних јединица.
Муслимани су били процентуално значајна и ударна песница тих јединица. И у покољу више од 12.000 Срба, јула 1941. Године, у Гаравицама код Бихаћа, и у покољу више од 10.000 Срба у Санском Мосту, од чега је само на Илиндан 1941. године на Шушњару поклано 2.862 српских цивила, и у бацању у јаме више од 1.500 српских цивила на Огњену Марију 1941. у Ливаљском пољу, и у одвођењу у Јасеновац непрегледних колона са стотинама хиљада српске нејачи, и у спаљивању стотина живих српских цивила у Јању код Шипова…
Не пристајем да је убиство стрељањем, војничком смрћу, тежи злочин од убиства ломљењем руку и ногу, набијањем на колац и печењем живих заробљених српских територијалаца у Подравању код Сребренице у септембру 1992. године. Или од одсецања главе Анђелку Млађеновићу из Јежештице и играње фудбала са њом у Сребреници. Или од ритуалног убијања клањем у зору српских девојака које су пре тога целу ноћ групно силоване. Или од убијања трудне Српкиње и њеног детета ударцем ножем у стомак…
Не пристајем на лаж да у Поточарима почива 8.000 муслимана из Сребренице, недужних цивила које су убили Срби, када се међу њима налазе хиљаде војника тзв. Армије БиХ који су погинули у борбама против ВРС, стотине цивила који су у току рата умрли природном смрћу, када се на списку „жртава“ налазе десетине људи који су, богу хвала, живи и здрави и који ће читати овај мој текст, када се међу њима налази и између 500 и 1.000 муслимана за које Ибран Мустафић, председник ратне владе општине Сребреница у својој књизи „Планирани хаос 1990-1996“ тврди да су их убили Насер Орић и његова мафија…
И када је на самом централном спомен-обележју у Поточарима уклесан текст да ту почивају муслимани из чак 13 општина: Сарајева, Фоче, Бијељине, Хан Пијеска, Рогатице, Сокоца, Сребреника, Угљевика, Вишеграда, Братунца, Власенице, Сребренице и Зворника.
Откуд и због чега они у лето 1995. године у Сребреници, која је две године раније проглашена за демилитаризовану зону УН? Да нису дошли у туристичку посету? Откуд у Сребреници, која је две године раније проглашена за демилитаризовану зону УН и у којој није смело бити ни војника, ни наоружања, у јулу 1995. године 28. муслиманска дивизија са 15.000 до зуба наоружаних војника?
Доста са лажима. Јефтиним и провидним лажима, какве ни Гебелс не би смислио а које види свако ко има и мало мозга.
Тешки су злочини које су у два последња рата четници, односно ВРС, починили над муслиманима у Вишеграду, Горажду и Сребреници али су десетоструко масовнији злочини које су у два последња рата муслимани у БиХ починили над Србима.
Ми Срби и муслимани смо браћа. Како и не би били, када смо изникли из истог етничког корена, када су у огромној већини, преко 90 одсто, муслимани у БиХ српског порекла.
Треба да наставимо да живимо заједно, као браћа и добре комшије. Зарад лепше будућности и српске и муслиманске деце. А то није могуће без помирења. А помирење није могуће изградити на лажи да је у Сребреници почињен геноцид, да су у рату у БиХ Срби били агресори а муслимани жртве.
Тврдња да је и Сребреници почињен геноцид истина је колико и тврдња Меморијалног центра да сам ја бивши посланик у Скупштини Србије.
