Хеј путниче, застани поред уснулих српских ратника!

„Овде, у туђини и хладноћи непознатог света, под тишином далеког неба, почивају српски ратни заробљеници из рата 1914–1919. године. Овде леже они који су, после година ратовања, глади, бола и ненадокнадивих напора, положили своје младе животе за отаџбину. Њихову успомену, да не утоне у заборав, подигоше другови — браћа по крви, по вери, по страдању — српски ратни заробљеници логора Улм.

Хеј, путниче, што пролазиш покрај гробља безимених јунака, застани. Подари им трен тишине. Упознај оне који умреше часно, прослављено, далеко од свога дома.“

То су речи уклесане на споменик Српског војника у Улму, на ћирилици, латиници и немачком језику — да их свако разуме, да свако стане.

Споменик, дугачак четири и висок три метра, представља „уснулог“ српског војника, у униформи и са шајкачом, положеног на камен. Али под тим хладним каменом не спава само један војник — под њим почивају кости 142 српска јунака, ратника Дринске, Моравске и Тимочке дивизије, који су свој последњи дах дали у заробљеништву, далеко од својих кућа, својих огњишта и својих најмилијих.

Овај споменик, дело вајара Карла Верлеа, подигли су они који су преживели пакао — три наредника, један поднаредник и два војника — да би барем симболички вратили своју браћу под српски камен, ако већ нису могли под српско сунце.

Већ скоро две деценије свештенство Српске православне цркве, Срби из Немачке и представници конзулата у Штутгарту долазе да им одају пошту. Да сећање не занеми.

Ипак, једна жена, Десанка Рајхле из Улма, прва је после рата открила овај гроб — 1946. године, када јој је супруг Немац показао споменик. Она га је тихо, стално, готово четири деценије посећивала. И запазила оно што највише боли: да многи Срби никада нису ни чули за ове мученике.

А они су нас чекали. Да их се сетимо. Да се над њиховим именима не склопи вечити заборав.

Преузето са Х мреже од @Damasaoklopom