Danju kuvala, noću rešavala složene matematičke zadatke

U Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu (NSK) čuvaju se pisma, dopisnice i razglednice koje je Mileva Marić Ajnštajn slala porodici Vladimira Varićaka, istaknutog srpskog i jugoslovenskog matematičara, fizičara, profesora… i njegovoj supruzi Hrvatici Albini Varićak (rođenoj Katičić).

Tu se čuvaju četiri pisma koja je Mileva uputila Vladimiru Varićaku i dva koja je uputila njegovoj supruzi Albini u periodu od 1910. do 1926. Kako su porodice Marić i Varićak bile bliske, može se postaviti i pitanje: koliko je njihovih pisama zauvek izgubljeno ili, koliko njih se nalazi u nekim drugim arhivama ili bibliotekama?

Vladimir i Albina su imali četiri sina – Svetozara (1894-1932), Vladimira (1895-1954), Milutina (1897-1920) i Bogdana (1898-1951).

Pisma je u NSK 1970. predala na čuvanje Vladimirova snaja Milena (1903-1971), supruga njegovog sina dr Bogdana, biologa koji je živeo i radio u Zagrebu.

Kada se porodica Ajnštajn iz Praga preselila u Cirih, izdali su sobu mladom studentu Svetozaru Varićaku koji je kasnije svojim ukućanima pričao da je Mileva posle napornih kućnih obaveza povremeno čak i posle ponoći rešavala matematičke probleme u Albertovim beleškama. Primetio je da je njihov porodični život bio srećan, mada su njeni napori ponekad prevazilazili njene moći (čišćenje, kuvanje, briga o deci, rad sa mužem…). Svetozar je, po vlastitom kazivanju, pomagao Milevi u kućnim poslovima kako bi ona mogla da se posveti matematici. On je živeo kod Mileve i Alberta od 1912. do 1914.

Dok je najstariji sin Vladimira Varićaka učio u Cirihu, njegov otac je živeo u Zagrebu, istraživao i objavljivao radove na temu teorije relativiteta i dopisivao se sa slavnim bračnim parom Ajnštajn. Pojedini Albertovi istraživači su čak dovodili u pitanje boravak studenta Svetozara kod Ajnštajnovih, sve dok nije objavljeno pismo od 14. maja 1913. koje je Albert napisao njegovom ocu Vladimiru. Tu mu se zahvaljivao na divnom siru koji im je donet, a u nastavku je napisao: „Vaš momak je jedan vrlo radoznao student i uvek je u veselom raspoloženju.“

Ova Milevina pisma su svedočanstvo da je ona sa porodicom Varićak i sa nekadašnjim podstanarom Svetozarom, a kasnije i sa njegovom ćerkom Smiljkom (1920-1998), profesorkom engleskog jezika u Beogradu, održavala bliske kontakte i decenijama nakon što je Svetozar napustio Cirih.

U pismu od 15. juna 1926. upućenom Albini, Mileva kaže: „Draga i poštovana gospođo! Nije baš lepo da Vam se toliko nisam javila ali sam se na putu prehladila i došavši kući morala sam leći… A sada bih da Vam mnogo zahvalim na Vašem prijateljskom dočeku, ja se vrlo nadam da ću bar jedanput imati prilike da se revanširam. Isto tako Vas molim da pozdravite mnogo i gospođu Vidu i g. Svetozara, ona vožnja sa autom bila je divna! Ja sam ovde kod kuće inače sve dobro zatekla, samo je ovde neko neizmerno ružno vreme – kiša i tako hladno da po katkad ložimo… Moji sinovi su dosta dobro gazdovali i sve je bilo u redu kada sam došla, ali ipak su se radovali da sam se već jedanput vratila. Ja Vam se, draga gospođo, još jedanput najsrdačnije na svemu zahvaljujem i šaljem mnogo pozdrava Vama i gosp. Profesoru! Vaša, Mileva Ajnštajn.“

Gđa Vida (Vidosava rođ. Somborski) bila je supruga Svetozara sa kojom se oženio u junu 1918. u Zagrebu. Ona je poticala iz ugledne srpske porodice i bila je profesorka biologije.

U pismu upućenom Vladimiru Varićaku 19. aprila 1922. iz Novog Sada, Mileva piše: „Mnogo poštovani gospodine! Htela bih, koliko se to može sa nekoliko napisanih redaka, da se Vama i Vašoj gospođi zahvalim na Vašem prijateljskom dočeku, kad sam došla u Zagreb. Ne treba da spominjem da ja sve to nikada neću zaboraviti i da ću se uvek sa blagodarnošću sećati sa koliko dobrote ste se za mene zauzeli i onda na onoj kiši radi mene zebli. Ja bih najvećma volela kad bi mi se dala uskoro prilika da i ja Vas i Vašu gospođu kod sebe dočekam, i molim Vas oboje da ne zaboravite da u Cirihu ima nekoga ko bi se Vašoj poseti vrlo, vrlo radovao. Gospodinu Svetozaru sam se vrlo čudila da je bez nužde i tako brzo mogao da se odluči da celu noć proputuje, što meni uvek tako teško pada, a ipak sam bila vrlo zadovoljna da nisam bila sama, naročito u Inđiji, gde je putnički promet tako malo europski i kojega se uvek već unapred bojim. Pa zato Vas molim da mu u moje ime zahvalite još jedanput na pratnji. Gospođu Vidu i Smilju mnogo pozdravljam. Za nju se sigurno nadam da ću je skoro videti. Dakle, još jedanput mnogo hvala na svemu i mnogo pozdrava od Vaše blagodarne Mileve Ajnštajn.“

Zašto su važna ova Milevina pisma?

Odgovora je mnogo, a jedan od njih je da svedok iz prve ruke zajedničkog naučnog rada bračnog para Ajnštajn – Svetozar, počiva na Novom groblju u Beogradu, a njegova ćerka Smilja, koja je najpoznatijim Milevinim biografima, mr Đorđu Krstiću i dr Radmili Milentijević, prepričavala sećanja svog oca o životu kod Ajnštajnovih – počiva na Lešću. I jedno i drugo počivaju u prestonici bez ikakvog obeležja i spomenika…

Naslovna fotografija: Mileva Marić, sliku uradio Ivan Kršev

Izvor: Politika (Svet), Marina Bulatović