Beogradska ljubav u tudjini

Borivoje Gajić Gaja, srpski aktivista iz Švedske živi danas sa svojom prvom i jedinom devojkom gospođom Ljiljanom, imaju troje dece, dvoje unučadi i srećan život

Piše: Marko Lopušina

Borivoje Gajić Gaja, mladi gostujući radnik u Kraljevini Švedskoj više je voleo rodni Beograd, nego li bajni Stokoholm. Stalno je razmišljao o svojim roditeljima i svojoj devojci u Srbiji.

– Posle skoro dva meseca boravka u Švedskoj dobio sam mali radnički stan. Osećao sam se sjajno. Imao sam dovoljno novca da ga šaljem roditeljima, da u ono vreme bolje žive. I oni su bili srećni zbog mene, mada sam ja znao da otac Mihajlo nije bio za to da ja radim u Švedskoj. Jeste bio strog, ali pravičan. Otkrio sam i da ima meko srce, jer se kad me ispraćao na Železničkoj stanici Beograd tiho zaplakao. Te njegove suze i moja želja da opet vidim komšinicu Ljilju, ubrzale su moj povratak u Beograd. Dobio sam u avgustu 1966. prvi godišnji odmor, kupio roditeljima televizor i frižider i vratio se kući. Čim sam sreo mog druga Nešu pitao sam ga: »Jeli tu Ljilja?«, »Tu je!« – odgovorio je. »Super, super«– prokomentarisao sam ja kaže Gajić.

I otkriva tajnu njegove ljubavne taktike osvajanja Ljiljane Pukšić:

– Ljilju sam ja upoznao pred moj odlazak u Švedsku. Imala je 17 godina, išla je u gimnaziju kod Cvetkog trga. Bila je lepa, umiljata i jako inteligentna. Pokušao sam da je pozovem u šetnju na korzo, ali me odbila. Rekao sam sebi: »Nema veze, dobiću je na duge staze!« Kada sam se vratio 1966. doneo sam gramofon na baterije i najnovije ploče. Puštao sam muziku na Tašmajdanu, bio sam glavni momak tog leta, čak su me i redari pozivali da im pozajmim ploče da ih puštaju na razlas oko bazena. Ljilja je volela da sluša grupu »Enimals« i pesmu »Vrati me kući«, pa je zavolela moj gramofon. Počeli smo tako i da se zabavljamo. Kada sam posle odmora otišao u Švedsku shvatio sam da sam se teško zaljubio. Ostavio sam posao i svoj švedski stan i u novembru se vratio za Beograd kod Ljilje – priča Gajić.

Računao je da ima pasoš koji važi još godinu dana, da treba da ide u JNA i da nište ne gubi u Švedskoj, ali dobija Ljiljana Pukšić. Međutim, njena majka Olivera nije bila za to da se oni ozbiljno zabavljaju, da ne ispadme mladost – ludost. Kako je Ljilja bila dete rastavljenih roditelja od svoje 14 godine, majka je brinula da ne doživi još neko životno razorčarenje. Njen otac dr Jozef Pušič iz Ptuja, Slovenac i jugoslovenski ekspert za šareno goveče, a evropski stučnjak za krave simentalke, poslao je Gajiću svoj prijatelja da ga »skenira«. Ali je ovaj rekao da je »dečko u redu«.

– Da bih odobrovoljio buduću taštu sve sam stvari prodao i kupio verenički prsten. Napravili smo malo slavlje u njenoj kući, na kome je bila njena drugarica Mila Ninković. Govorio sam kako će Ljilja da završi gimnaziju, da ću ja raditi u Srbiji, čim odslužim vojsku. Posle veridbe, međutim, situacija sa njenom majkom se nije popravila, pa sam ja odlučio da Ljilju zaprosim. Problem je bio kako da je dovedem kod mojih, kad mi je otac govorio: » Rano je sine za ženidbu, imaš 21 godinu, a ona ni 18!« – rado se seća Borivoje Gajić tih trenutaka.

Čak se i šali da je zadirkivao Ljiljanu da je da bi se udala morala da čeka na ličnu kartu. Venčanje je bilo u opštini Vračar sa desetak svatova. Veselje je bilo dobro, jer se otac Mihajlo opustio i zapevao. Posle je sina u 22 sata pratio na šinobu za Sombor.

– Nije bilo ni prve bračne noći, a ni svadbenog putovanja, jer sam ja morao da idem na služenje vojnog roka u Sombor. Odred avijacije, smer telegrafista. Ljilju sam ostavio roditeljima, koji su živeli u malom stanu. Majka Dušanka je srećom radila kao nadozrnik u zgradi, pa je koristila domarov stan i dala ga je Ljilji, odnosno nama. Ona je, međutim, bila usamljena, jer joj majka i ujak nisu dolazili u posetu, otac je bio u Švajcarskoj, a ja u Somboru. Samo bi Ljilju njen brat Milan ponekad posetio – otkriva nam Gajić.

Tu nezgodnu situaciju promenio je Ljiljanin otac Jozef, kog je ona na Gajićev nagovor posetila na poslu u Jugoslovenskom poljoprivrednom centru. Otac je kćerku srdačno dočekao i rekao joj:

– Čestitam ti brak! I želim ti sve najbolje u životu sa Gajom!

Povratak u Švedsku

Posle toga je njen otac posećivao Gajića u JNA, a kada je izašao iz vojske pitao ga je gde želi da radi. Gajić je nabrojao »Iskra« iz Kranja ili »Tesla« iz Zagreba, koji su imali svoje pogone u Beogradu.

– Mogu u Evropi svuda da ti nađem posao, ali u Beogradu ne, jer mi samo obećavaju i posle ništa – rekao je Jozef Pušič i počeo da nabraja evropske države.

Gajić je reagovao na pomen Švedske, a tast mu je odgovorio:

– Imam u Dubrovniku sastanak sa direktorom fabrike »Alfa lavala« iz Lunda oko naše kupovine mlekare. Pitaću ga za posao – obećao je Jozef Pu šič.

Gajić je svog tasta zvao Ćale, a ovaj njega Suljo, jer je bio poreklom iz Bosne. Kada su se videli rekao je:

– Suljo, sve je sređeno za Švedsku! Evo ti vizit karta direktora iz Lunda da mu se javiš kada dođete u Švedsku!

Tako je i bilo, Ljiljana i Borivoje Gajić su u jesen 1969. otputovali u Lund. Lako su se dogovrili da odu u Švedsku smao na dve godine. Gajić se odmah zaposlio u fabrici mašina za mužu stoke i dobio radnički stan, sa visokom kirijom. Kada ima je otac i tast Jozef Pušič došao u goste i video tu kiriju, rekao je kolegama iz fabrike, da daju »deci isti stan sa manjom kirijom«.

– U maju 1970. godine uselili smo se u trosoban stan od 120 kvadrata. U njega smo uneli sve stvari koje smo imali, a stale su u gepek automobila »volvo«. Ja sam radio, a Ljilja je kao nesrvršena gimnazijalka završila školu za medicinsku administraciju i zdravstvenu negu. Odlično je govorila engleski i brzo učila švedski. Učio sam švedski u hodu, u fabrici i danas ga loše pišem. Ja sam maštao da se posle dve godine vratimo u Beograd, da radim u mlekari, ali se u međuvremeno rodilo naše prvo dete Aleksandra, a potom i ostalo dvoje Milan i Ivan, pa je Švedska (Sverige) postala naša rezervna otadžbina – priznaje Gajić.

Švedske papire, dozvolu za rad i boravak Gajići su čekali sedam meseci. Dobili su ih početkom 1969. samo na tri meseca, a potom na pola godine i na godinu dana. Mala Aleksandra je došla na svet 1970. godine. U to vreme Lund je bio mali i lep gradić, pun istorijskih spomenika i starih kuća. Leti bi bio uspavan i tih, a već na jesen živahan i bučan, jer bi tada Lund osvojili studenti i đaci.

Frabika se nalazila u centru grada, na čijem obodu su se gradila nova naselje. Sinovi Milan i Ivan su se rodili 1976. i 1979. godine. U međuvremenu Gajići su dobili državljanstvo Kraljevine Švedske, koje se posle toga plaćalo čak i 30.000 kruna.

– Kako sam odrastao bez rođenog brata, bez nekog ko će drugima da lupa čvrge kad te diraju, želeo sam da imam dosta dece i punu kuću. Decu smo naučili srpski, ali su se oni međusobno svađali na švedskom, jer im je, kažu, tako bilo lakše. Bili su dobri mališani i vredni đaci. Ivan se malo mučio posle osnovne, jer nije mogao da položi prijemni za srednju, pa je radio kao sobar po hotelima, a onda se naljutio i upisao medicinsku školu. Aleksandra je završila ekonomsku, Milan računarsku,a Ivan Višu medicinsku. Ona radi kao bankar, Milan kao ekspert za komjutere, a Ivan u Domu za stara lica. Svi troje imaju svoje stanove. Milan se oženio Srpkinjom i imaju ćerku Emiliu Emu, koja je babina i dedina mezimica, a sina Filipa, novog miljenika porodice– radostan je Borivoje Gajić.

Srpska posla

U to vreme kada su Gajići počeli da osvajaju Švedsku. Srbi u Lundu i optšinskom gradu Malmeu bili su jako loše organizovali. Kada je otvoren Generalni konzulat SFRJ, kra jem šezdesetih započelo je prvo organizovanje Srba, jer smo kao Jugosloveni počeli preko konzulata da otvaramo svoje klubove. Sve to je bilo kontrolisano od strane konzulata. Srbi se u tome nisu mnogo primećivali, ali su se zato Hrvati isticali.

Sve je to trajalo do 1972. godine kada je otac Metodije Lazić inicirao formiranje crkvene opštine i crkve Svetih Ćirila i Metodija u Malmeu i osnivanje srpskog kluba „Vuk Karadžić“. Komunisti, Jugosloveni i Hrvati su odmah reagovali i pokušali Srbe da upropaste. Pisali su prvo parole sprejom na fasadi crkve „Smrt Srbima“, „Živeo Maks Luburić“, „Živeo Ante Pavelić“ i crtali kukaste krstove.

U Malme je 1960. godine pristigao i Milorad Mile Spasić. U otadžbini kao veliki nacionalista Spasić je bio je član u „Mladim orlovima“. I taman se oženio sa Grkinjom, Udba ih pohapsila i Mile Spasić je osuđen na tri godine robije na Golom otoku. U Malemu, kao starom i iskusnom emigrantu sveštenici i narod su mu ukazali posebno povrenje. Milorad Mile Spasić je izabran da bude prvi predsednik Crkvenoškolske opštine Svetih Ćirila i Metodija jer je bio veliki Srbin. Veliki aktivista je bio i Dragan Matinić u Norčepingu. Potom je u Malme došao i Nenad Dožić, fizioterapeut iz Beograda.

A kad je u Malmeu otvoren klub „Vuka Karadžić“ narod se tu skupljao, sve dok Crni Milan nije ubio Savu četnika. Bilo je to prvo plaćeno ubistvo Srbina u Švedskoj, smišljeno da se razbije srpska zajednica u Švedskoj. U decembru 1969. godine sa četiri hica u glavu, Milan Šop– Đokić, saradnik SDB, ubio je Savu Čubrilovića, urednika lista „Srpska borba“ u njegovom stanu. Prvim avionom JAT– a, Šop je pobegao za Beograd. Švedska je zvanicno tražila njegovo izručenje, ali ga SDB nije dala. Jedan švedski novinar ga je, međutim, kasnije pronašao u Beogradu i to u Ulici Gospodara Vučića br. 231. I u listu „Fib Aktuelt“ objavio reportažu pod naslovom: „Ubica Save Čubrilovića još uvek radi za Udbu!“

Spisak nastradalih srpskih emigranata u Švedskoj proteže se kasnije od Siniše Ocokoljića, do stradanja Petra Kljajića, Petra Bunjevca, Krste Manevića, Mihajla Naumovića, Bogdana Mamule, Borislava Vasiljevića, likvidiranih krajem sedamdesetih godina na prostorima Skandinavije.

U međuvremenu je i Borivoje Gajić počeo aktivno da se bavi srpskim poslovima.

– Kada smo mi stigli u Lundu, tamo su već bili Mile Obradović, Simon Knežević Šime i Stevo Rakonjac. Osnovali smo klub »Jedinstvo«, kao humanitarno društvo za pomoć deci i omladini. Šime je bio predsednik, a ja potpredsednik. U Malmeu je postojao klub »Vuk Karadžić«, koji je dobijao pomoć od »Ljubljanske banke« i Generalnog konzulata. Tražili smo i mi dresove za fudbalere, filmove za prikazivanje, ali ih nismo dobijali. Kada nas je konzul, koji je bio Makedonac, pozvao na razgovor, rekao nam je da mi prvo »treba da dolazite u konzula, a posle u klub, da nam javljate šta ljudi rade i govore«. I pomenuo je dr Stevana Dedijera, Stanka Hrvata, Stipu Anđelića i Vladu Rozjana. Ja te ljude nisam znao, pa ih nisam cinkario, ali dresove i filmove nismo dobili. Zato smo Šime i ja podneli ostavke, i »Jedinsto« su počeli da vode ljudi koji su odlazili kod konzula na poverljive razgovore – seća se Gajić.

Stevan Dedijer je bio profesor bezbednosti, neki tvrde i čovek CIA, koji je radio u Lundu, ali se nije družio sa Srbima, niti je zalazio u klubove. Stanko Hrvat je bio boem iz Šibenika, čiji je brat bio član ustaške emigracije. Takav je bio i Stipe Anđelić, dok je Rozjan bio samo prevodilac švedskoj policiji i ustašama prilikom otmice aviona u Malmeu. Gajić sa njima nije imao problema, jer nije pričao o ratnim događanjima, a Stanko Hrvat iz okoline Karlobaga mu je zbog toga govorio:

– Gajo, cenim te, jer si pravi Srbin!

Odbrana srpstva

U to vreme, kao dobar srpski nacionalista Borivoje Gajić je od svojih Srba dobio nadimak Gaja četnik.

-Pravo srpsko utočište u Švedskoj za mene i moju porodicu bila je parohija i crkva Svetih Ćirila i Metodija u Malmeu. Pomagao je parohu Emilijanu Mrđi da okuplja pravoslavce. Početkom devedesetih, kada su u upravi Crkvene opštine bili Milorad Spasić, Rade Bašić, slikar Viktor Praznik i sveštenik Đorđe Pantelić, radili smo na sakupljanju novca i humanitarne pomoći za narod u otadžbini. Poslali smo 1992. u Srbiju i srpske zemlje kamione hrane i lekova, nekoliko desetiha invalidskih kolica, sanitetskih vozila, čak i kombija. Tada sam izabran za predsednika Crkvene opštine – priča Gajić.

Tokom napada NATO na Srbiju 1999. Gajić je dobio je od Šveđana dozvolu za javni nastup i počeo štrajk glađu. Osam dana je štrajkovao na Trgu slobode u Lundu. Vlast mu je dozvolila da koristi samo jedan sto i stolicu. Obukao je srpsku narodnu nošnju, okitio se ikonom Svetoga Save i Belog anđela i stavio ispred sebe jedan tekst iz nemačkih novina, koji osuđuje agresiju NATO.

-Uz mene su bile i hrabrile me protinica Olgica Mrđa, kuma Ljilja Čulov, Slavica Marković, Caca Ilić iz Beograda, Božica iz Vršca, švedska snaja Getrud i žena kolege Ljube. Doprineo sam odbrani srpstva u Kraljevini Švedskoj. Potom sam nastavio svoju pomoć u razvoju Crkvene opštine, duhovnog i kulturnog života Srba na jugu Švedske – seća se Borivoje Gajić.

U vreme kada su Britansko-skandinavsku eparhiju vodili vladika Dositej i sveštenik Milan Gardović parohiju u Malmeu predsedni Borivoje Gajić je s anjima i vernicima aktivno radio na rekonstrukciji i dograđnji hrama u Malmeu. Postao je član Eparhijskog sabora u Skandinaviji. dobio je titulu ktitora hrama Svetih Ćirila i Metodija u Malmeu i u Švedskoj.

-Naša crkva je krajem 20. i početkom 21. veka postala centar okupljanja mnogih pravoslavaca u Kraljevini Švedskoj. Među vernicima na bogosluženju bili su ne samo švedski Srbi, već i Rusi, Ukrajinci, Grci, Rumuni, Egipćani. Održavali smo bogosluženja, ali i razvijali kulutrni život, organizovali priredbe, koncerte, predavanja u crkvenoj Sali, koja bi bila predivno ukrašena za Božić i Vaskrs – opisuje mi Gajić.

Kada je otac Milan Gardović premešten sa službom u Kopenhagen, na njegovo mesto u parohiju je došao otac Aleksandar iz Danske. Dvojica paroha izabrali su Borivoja Gajića za počasnog predsednika Crkvene opštine Svetih Ćirila i Metodija u Malmeu. U međuvremenu Gajić je otišao na hodočašće na Svetu Goru i u Jerusalim i postao hadžija. Od tada ima novi prezime i ime Hadži Borivoje Gajić.

I danas, šest decenija od seobe u Kraljevinu Švedsku, na pragu osme decenije Hadži Borivoje Gajić razmišlja o Srbiji i o svom Beogradu. Njegova

motorna snaga je nostalgija. Na pitanje šta mu je najteže bilo tokom svih ovih godina boravka u Švedskoj pominje Srbiju, Beograd, stari kraj kod Vukovog spomenika. Pamti Gvozdenovu pekaru i odlične kifle, društvo u kome su bili Dragan Nikolić, Bojan Selimović, Bata Živojinović, Goran Marković. Priseća se svog zaštitnika Mileta Lisca, igranki u „Loli“…

– Beograd je u našoj krvi. Ljilja i ja smo mu verni, deca ga vole, unuci ga posećuju. Ovde smo uvek kod kuće. U stanu u Lundu imamo veliku sliku na zidu – triptih „Moj Beograd“. Život u Lundu i sećanje na Beograd daju smisao našem životu u dve otadžbine. Srećan sam zbog toga, a posebno da mogu deci i unucima, i ševdskim Srbima i Šveđanima da darujem moju biblioteku kao simbol srpstva na severu Evrope – izjavio mi je na kraju svoje ispovesti Hadži Borivoje Gajić, Gaja poreklom sa Vračara.

(Kraj)