Голгота на грчком „Голом отоку“ (2)

Пише: Предраг Савић, књижевник и адвокат

Када се данас малим бродом уђе у луку Палео Трикерија, тешко је и наслутити да је ово тихо острво, на којем током целе године живи тек неколико десетина људи, а по ономе што су ми мештани говорили приликом ранијих долазака понекад их остане и свега петнаестак, било једно од најпознатијих места женског политичког изгнанства у послератној Грчкој.

Лука је мала, заклоњена од већих таласа, са неколико кућа и таверни уз само море, а простора за вез нема много — истовремено се у њој може усидрити тек тридесетак мањих пловила, па човек који овамо стигне у летњем дану најпре види једрилице, рибарске чамце, беле фасаде, маслине које се спуштају готово до воде и онај готово варљиви мир малог егејског острва, у којем ништа на први поглед не најављује историју која почиње већ неколико десетина метара од обале.

У малом парку крај луке стоји споменик који ту слику одједном мења.

На каменом стубу, поред металне композиције са стилизованим женским фигурама, великим грчким словима исписано је:

ΓΙΑ ΤΙΣ ΑΛΥΓΙΣΤΕΣ ΤΗΣ ΤΑΞΙΚΗΣ ΠΑΛΗΣ (Непоколебљивим женама класне борбе)

У доњем делу налази се знак Комунистичке партије Грчке — ККЕ, обележавање њених сто година и ознака Централног комитета странке.

То, дакле, није споменик из времена самог логора, него меморијално обележје подигнуто много деценија касније, када је сећање на жене Трикерија поново почело да добија видљиво место у јавности. Грчки „Ризоспастис“ и други грчки извори бележе да је Централни комитет ККЕ споменик открио 5. јуна 2016. године, у оквиру скупа посвећеног политичким прогнаницама, а истом приликом изведен је и програм заснован на стварним записима жена које су прошле кроз логор.

Стојећи поред тог споменика, као антикомуниста , овога пута сам другачије гледао и на малу луку и на пут који од ње води према манастиру и патње логорашицс. Раније сам истим путем ишао пре свега као посетилац чудотворне Богородице Трикериотисе, размишљајући о монаху Дамјану, о три дивље маслине, о икони извађеној из земље и „облаку неисказивог миомириса“ који је, према грчком црквеном предању, пратио њено проналажење 10. септембра 1825. године.

Сада је било немогуће не помислити да су истим простором нешто више од једног века касније пролазиле хиљаде жена које на Трикери нису дошле добровољно, нити као ходочаснице, него под стражом, са завежљајима у рукама, понеке са бебама и малом децом, без знања колико ће остати и када ће се вратити кући.

Споменик у луци је својеврстан увод у другу историју острва, ону која се не види са мора .

Грчки грађански рат, који се у свом главном облику водио од 1946. до 1949. године, супротставио је владине снаге, које су најпре имале снажну британску, а затим и америчку политичку, финансијску и војну подршку, и Демократску армију Грчке — ДСЕ, оружану формацију тесно повезану са Комунистичком партијом Грчке. Корени сукоба били су, међутим, старији и водили су још у године окупације, када је велики део левичарског отпора против Немаца и Италијана био окупљен око ЕАМ-а и његовог оружаног крила ЕЛАС-а.

Жене које ће бити доведене на Трикери нису, међутим, представљале једнообразну политичку или војну групу и било би погрешно свих пет хиљада назвати припадницама комунистичке гериле. Међу њима је било чланица ККЕ, жена које су током окупације биле активне у ЕАМ-у и ЕЛАС-у, жена које су помагале Демократској армији, али и великог броја оних чија се стварна или претпостављена „кривица“ сводила на породичну везу са борцима левице — биле су њихове мајке, жене, сестре или кћери — као и жена из села и области које су власти сматрале упориштима гериле.  У сведочењима заточеница појављује се и израз „превентивно заточене“, управо за жене које нису биле осуђене за конкретно кривично дело, већ су уклањане из својих средина због породичних и политичких веза.

А са њима су на острво стизала и деца. Она нису припадала ни ККЕ, ни ЕАМ-у, ни ЕЛАС-у, ни Демократској армији. На Трикерију су се нашла зато што су им мајке биле интерниране и зато што често није постојао нико други ко би могао да се о њима стара.

Од краја 1946. Трикери је већ коришћен за политичке прогнанике, у почетку и мушкарце, док од 1948. године све више постаје место женског изгнанства. Велики транспорти стижу током 1949, а сведочења самих жена показују да се њихов број у различитим периодима мењао. Песникиња Викторија Теодору, која је прошла кроз Хиос, Трикери и Макронисос, записала је да је почетком априла 1949. са Хиоса стигло око 1.200 жена, после чега су пристизале групе из Епира, Тесалије, Македоније, Румелије и других крајева, па је до септембра, рачунајући и децу, на острву било око 4.700 заточених. Њено сведочење објављено је касније у књизи „Στρατόπεδα Γυναικών — Χίος, Τρίκερι, Μακρόνησος, Αϊ-Στράτης 1948–1954“ — „Женски логори — Хиос, Трикери, Макронисос, Ај Стратис 1948–1954“, а делове тог записа пренели су и грчки портали Larissanet, Arheion Politismou и други.

Зато број од око пет хиљада жена, који се данас најчешће везује за Трикери, није измишљена бројка.  Треба знати да не значи да је свих пет хиљада у сваком тренутку истовремено било на острву; транспортоване су, пуштане, пребациване на Макронисос и поново враћане, па се број мењао.

Тај број, међутим, данас није записан само у књигама. Исписан је и на зиду манастира.

Када се од луке крене према манастиру Благовести Пресвете Богородице, стазом која се постепено пење кроз маслињаке, пролази се путем који су саме заточенице називале „Голгота“. Тај назив није накнадно смислио историчар или новинар, него су га користиле жене које су после искрцавања из луке узбрдо носиле своје ствари и пешачиле према простору у којем су смештане.

На крају тог успона, уз сам улаз у манастир, на каменом зиду налазе се две плоче које сам овога пута посебно фотографисао. На горњој је исцртано лице жене преко којег и око којег пролази бодљикава жица, а на грчком је исписано:

ΕΔΩ ΣΕ ΤΟΥΤΟ ΤΟ ΝΗΣΙ ΤΡΙΚΕΡΙ ΕΖΗΣΑΝ ΑΠΟ ΤΟ 1948 ΕΩΣ ΤΟ 1953 ΠΕΝΤΕ ΧΙΛΙΑΔΕΣ ΓΥΝΑΙΚΕΣ ΠΟΛΙΤΙΚΕΣ ΕΞΟΡΙΣΤΕΣ.

У преводу:

ОВДЕ, НА ОВОМ ОСТРВУ ТРИКЕРИ, ОД 1948. ДО 1953. ГОДИНЕ ЖИВЕЛО ЈЕ ПЕТ ХИЉАДА ЖЕНА ПОЛИТИЧКИХ ПРОГНАНИЦА.

Испод ње је друга плоча, са стилизованим женским лицем и реченицом:

Η μνήμη σας χαράχτηκε για πάντα μες στο χρόνο (Ваше сећање заувек је урезано у време)

Испод тог натписа стоји назив Федерације жена Грчке — Ομοσπονδία Γυναικών Ελλάδας, ΟΓΕ.

Положај тих плоча за ову причу је готово подједнако важан , јер сваки ходочасник  који долази да се поклонин пред чудотворнуом иконом Богородице Трикериотисе пролази и поред сведочанства да је у том истом простору од 1948. до 1953. живело хиљаде политички прогнаних жена.

Са једне стране манастир чија се новија историја везује за Дамјаново виђење, чудотворну икону, миомирис и приче о исцељењима, а са друге лице жене иза бодљикаве жице и број — пет хиљада.

Управо тај призор ме је навео да се овога пута много дубље позабавим логором, јер када сам у ранијим репортажама писао да је кроз Трикери прошло око пет хиљада жена, тај податак је био само један сегмент шире приче о острву и манастиру; сада ме је занимало ко су заправо биле те жене, због чега су доведене, ко је управљао логором, где су спавале, шта су јеле, одакле су добијале воду, шта се дешавало са њиховом децом, како су лечиле болесне, зашто су од њих тражене такозване „изјаве покајања“ и шта се догађало онима које су одбијале да их потпишу.

Једна од најдрагоценијих сведокиња је Викторија Теодору, чији лични фонд данас чува Архив савремене друштвене историје — АСКИ у Атини. Архивски инвентар тог фонда бележи не само њене песме настале на Трикерију и Макронисосу, него и свеске других прогнаних жена, као и меморандуме и протесте заточеница које је сачувала позната грчка педагошкиња Роза Имвриоти.

Теодору је записала да су многе жене на острво стизале готово без ичега, само у одећи у којој су ухапшене, а неке са малом децом у наручју. У време великих транспорта манастирске келије више нису могле да приме толики број људи, па су око манастира подизани шатори.

О условима у њима Теодору није писала уопштено.

Записала је да су велики шатори били намењени за двадесетак људи, а да је у њих смештано по педесет до педесет пет жена, да није било правих лежајева ни довољно душека, па су жене испод себе стављале грање како не би лежале директно на влажној земљи, док су при јаким кишама вода и блато улазили у шаторе, а колци попуштали у расквашеном тлу. Тај Теодорин запис објављен је у књизи „Женски логори“, а опширне делове на грчком касније је пренео портал Larissanet.

Жене су морале да набављају воду, истоварају бродове, носе залихе, дрва, грађевински материјал и обављају друге физичке послове, а све то се данас може видети и на оригиналним фотографијама које чува АСКИ: заточенице које чекају да истоваре каик 1948, жене које носе дрва за кухињу, жене које кувају у великим казанима, групе испред шатора и жене које после повратка са Макронисоса поново раде на Трикерију. У логору су, нажалост била деца. Већина их доведена. Нека су ту и рођена.

Архив АСКИ чува оригиналне фотографије под насловом „Деца прогнаних жена на Трикерију“, а на једној од њих у позадини је идентификована учитељица Ница Дангли. То је фотографски доказ нечега о чему су саме жене много пута говориле: логор није био свет одраслих политичких затвореница, него место у којем су уз њих живела и деца.

Учитељица Викторија Цони, говорећи много година касније у документарном филму новинара Никоса Асланидиса „Жене изгнанства“, присетила се како је децу учила под маслинама, јер школе није било, али је у њеном сећању остало и нешто много суровије — за најмлађе, рекла је, није постојало посебно следовање хране, па су мајке морале да одвајају од сопствених, ионако малих оброка. Њен исказ и податке о документарном филму пренео је портал Групе за усмену историју Волоса  (ОПИВО=, која данас организује меморијалне сусрете на самом Трикерију.

Још потресније је оно што је Викторија Теодору записала у белешци датованој „Трикери, октобар 1950.“ Она је тада описала мале дечје гробове који су се после киша једва разазнавали, воду која се задржавала у удубљењима земље и булке и камилицу које су на тим местима ницале у пролеће, док су се друга деца играла у непосредној близини.

Тај њен запис касније је објављен у књизи „Женски логори“, а пренео га је и грчки портал Arheion Politismou, који уз текст наводи и саму књигу као извор.

И ту долазимо до онога што овај фељтон чини другачијим од обичног историјског прегледа.

Писале су док нису знале колико ће заточеништво трајати. Неке чак  нису знале да ли ће њихови записи преживети следећи претрес. У тим свескама бележиле су глад, болести, постројавања, имена жена које су одвођене, вести о погинулим мужевима и синовима, притиске да потпишу изјаве одрицања, али и часове, песме, предавања, импровизовану медицинску службу и покушаје да живот иза жице не постане само чекање.

Део тих рукописа постао је познат као „закопане свеске“.

Према сведочењу о судбини те грађе, које је касније пренео грчки портал Drapetsini, свеске су у јануару 1950, пре пребацивања великог броја жена на Макронисос, стављене у лимену посуду и сакривене, да би их годинама касније Роза Имвриоти предала Викторији Теодору. Други грчки извори такође преносе причу о њиховом скривању и спасавању, док данашњи архивски инвентар АСКИ потврђује да се у фонду Викторије Теодору чувају свеске прогнаних жена са Трикерија и Хиоса.

Зато желим да као новинар, писац  заклети антикомуниста кији је рехабилитовао десетине жртава револуционарне правде  пишем о овом великом неправедном страдању  тих жена.

У мом фељтону „говориће“ Викторија Теодору, уз јасну напомену да је њен запис објављен у књизи „Женски логори“ и да је конкретан грчки текст преузет, на пример, са портала Larissanet или Arheion Politismou; говориће Викторија Цони, уз напомену да је њена изјава снимљена у документарном филму „Жене изгнанства“ и да податак о њој преноси ОПИВО; говориће Елени Токмакиду, која се у истом филму присећала да су жене певале како би сачувале снагу; говориће Вангелио Скевофилака, која је много година касније у Атини срела човека којег је памтила као свог мучитеља; говориће Евангелија Фотаки, чији су записи повезани са корпусом „закопаних свезака“; и говориће Роза Имвриоти, не само као заточеница него и као жена која је помогла да туђа сведочења преживе.

Јер између два меморијална места која данас види посетилац Трикерија — споменика у малом парку крај луке и две плоче уз сам улаз у манастир — налази се далеко више од једног успона кроз маслињаке.

Насловна фотографија:  Аутор текста поред споменика „Непоколебљивим женама класне борбе“ у малом парку крај луке Палео Трикери