Svedoci zajedničkog naučnog rada Mileve i Alberta Ajnštajna počivaju u Beogradu

Nedavno se navršilo 150 godina od rođenja Mileve Marić Ajnštajn. Povodom ovog jubileja, država Srbija je otkupila pisma Mileve i Alberta Ajnštajna, a u okviru Državnog arhiva Srbije biće formiran lični fond naučnice. Upriličeno je više izložbi i svečanih akademija u Beogradu (u Narodnoj skupštini Srbije) i Novom Sadu, dok je kuća Marićevih u Rumi, čiji se završetak renoviranja najavljivao za 19. decembar prošle godine, ipak nije desio. Radovi u enterijeru kuće kasne, a fasada je dovršena. Ali, uoči Milevinog rođendana pojavilo se možda i najvažnije otkriće vezano za nju – vest da svedoci zajedničkog naučnog rada Mileve Marić i Alberta Ajnštajna počivaju u Beogradu.

To je javnosti u svom autorskom tekstu u „Politici“ (13. decembra 2025.) predstavila novinar i književnica Marina Bulatović, koja otkriva nepoznate detalje iz života i rada znamenite srpske naučnice, do kojih je došla nakon obimnog istraživanja, pripremajući roman „Srećna srpska Nova godina“. Njen roman je istinita priča o srpskim velikanima u kojem su Mileva Marić Ajnštajn, Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković i Milena Pavlović Barili glavni junaci.

„U našem glavnom gradu počiva jedan od najvažnijih svedoka zajedničkog rada Mileve i Alberta, svedok iz prve ruke, Svetozar Varićak (rođen u Osijeku 1894), sin Vladimira Varićaka, srpskog i jugoslovenskog matematičara, fizičara i profesora koji je rođen u etnički srpskoj porodici u Austrijskom carstvu.“

Kada je Vladimirov sin Svetozar završio maturu u Zagrebu, otpočeo je studije hemije na Politehnici u Cirihu, a Mileva i Albert su mu izdavali sobu u njihovom stanu. Svetozar svedoči da je Mileva posle napornih kućnih obaveza povremeno čak i posle ponoći rešavala matematičke zadatke u Albertovim beleškama. Primetio je takođe da je njihov porodični život bio srećan, mada su njeni napori prevazilazili njene moći. Članovima svoje porodice je govorio: „Albert, do tada neiskusan sa predavanjima, imao je dosta posla oko njihovih priprema, pa mu je Mileva po svom običaju i tu pomagala“.

Tokom njegovih studija, dok je bio „na stanu i hrani“ kod Mileve i Alberta, Svetozarev otac Vladimir je uveliko predavao u Zagrebu, istraživao i objavljivao radove na temu teorije relativiteta i intenzivno se dopisivao sa Ajnštajnovima. Svetozar je, po vlastitom kazivanju, pomagao Milevi u kućnim poslovima kako bi ona mogla da se posveti nauci.

Svetozar se u junu 1918. u Zagrebu oženio Srpkinjom, profesorkom biologije Vidosavom Somborski, sa kojom je 1920. dobio ćerku Smilju. Ćerka mu je bila profesor engleskog jezika u Beogradu.

„Upravo je Smilja Varićak najpoznatijim Milevinim biografima, fizičaru Đorđu Krstiću, koji je skoro 50 godina istraživao Milevin i Albertov život i rad, i dr Radmili Milentijević prepričavala sećanja svog oca Svetozara koji je ukućanima rado govorio o životu u Cirihu, kod Ajnštajnovih. I Desanka Đurić-Trbuhović u svojoj knjizi „U senci Alberta Ajnštajna“ piše o prijateljstvu porodica Marić i Varićak. Smilja Varićak počiva na groblju Lešće, što niko nije znao. Njeno grobno mesto nije plaćeno od 1999. pa je bilo izvesno da će se njen grob prekopati u najskorije vreme, kako su mi saopšili iz JKP „Pogrebne usluge“. Na Lešću nema ni njenog imena ni spomenika, samo zemlja i trava.“

Marina Bulatović podseća da se doktor hemije Svetozar Varićak iz Zagreba preselio u Srbiju 1928., a radio je u Kragujevcu i Kruševcu, istražujući hemijske otrove i mogućnosti zaštite od njih. Umro je u Beogradu u 38. godini života, 29. septembra 1932.

„Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, ali na njegovom grobnom mestu ne postoji nikakav trag da Svetozar tu počiva“ – naglašava naša sagovornica.

Na naše pitanje da li se obratila nadležnim institucijama kako bi grobna mesta sina i unuke slavnog srpskog matematičara Vladimira Varićaka bila dostojno obeležena i sačuvana od zaborava, Marina kaže: „Obratila sam se Ministarstvu kulture i  Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, ali od njih za sada odgovora nema. Pisala sam i upravi groblja i dobila informaciju od Marine Račić, rukovodioca Službe za informisanje i komunikaciju odnosa sa građanima JKP „Pogrebne usluge“, da će za grob na Lešću koji se decenijama ne plaća i gde je izvršilac sahrane bila opština Palilula, uneti napomenu o značaju osobe koja je tu sahranjena, kao i nalog da se grob ne dira do daljeg. To je prva utešna vest. No, kao što ne mogu da zamislim da bi Jevrejska zajednica, bilo gde u svetu, dozvolila da se prekopa grob nekog svedoka Albertovog života i rada, tako ne mogu da zamislim da ni država Srbija to dozvoli.“

I pogrešan trag ponekad odvede tamo gde treba

Marina Bulatović naglašava da je veliku pomoć pri pisanju romana imala od porodice Marića iz Kaća, čiji su joj članovi pričali o prijateljstvu imeđu porodica Marić i Varićak.

Ona ističe: „Istina uvek nađe svoj put, već pet godina proučavam arhivsku građu o Milevi i čitam sve moguće knjige na tu temu. Nedavno sam došla i do knjige „Kolekcija Perilo, hemičar Svetozar Varićak i arhitekta Miloš Somborski“ autora Milana Katića, gde sam pročitala da je Svetozar Varićak sahranjen na Novom groblju u porodičnoj grobnici Somborskih. Pored njega su, kako piše, sahranjeni supruga Vidosava, tašta Julka i tast Isidor.

Ali, kako svaki izvor proveravam na više mesta, zahvaljujući upravi JKP „Pogrebne usluge“ sam saznala da ovi navodi nisu tačni. Svetozar i njegov tast Isidor počivaju na Novom groblju na parceli 2, grobno mesto br. 51,  a njegova supruga Vidosava (rođena Somborski) je sahranjena na parceli 79, grobno mesto br. 33, zajedno sa svojom majkom Julkom; dok je ćerka Smilja sahranjena 15.04.1998. na Lešću, na parceli 31A, grobno mesto br. 109. Eto, i pogrešan trag ponekad odvede tamo gde treba – do istine.“

Mileva je dugo vremena bila prekrivena „velom zaborava“ i gotovo nepoznata široj javnosti, a posebno njen naučni rad, pa ostaje da se nadamo da će naša država uzeti učešće, te sačuvati i obeležiti grobna mesta na kojima počivaju Svetozar Varićak i njegova ćerka Smilja – svedoci njenog naučnog rada.

Izvor: „Danas“, Ljuba Đorđević