„Пома“ сведок живота дубровачких Срба 125 година

Први број Поме штампан је 1900. године и од тада је чувар традиције Срба у Дубровнику и околини

Пише: Предраг Савић, књижевник и адвокат

Најновији број часописа „Пома“, који излази у Дубровнику, представља значајан културни и историјски подухват српске заједнице на простору Дубровачко-неретванске жупаније.

Часопис издају Српско вијеће дубровачко-неретванске жупаније и Српско вијеће града Дубровника и града Метковића, као заједнички пројекат очувања културног наслеђа, историје и духовног идентитета.

Сам чин издавања часописа чија  је насловна глава  исписана ћирилицом, у средини у којој је српска заједница данас малобројна, представља посебан подвиг. У актуелној политичкој и друштвеној клими, и уз чињеницу да је у широј околини Дубровника остало тек неколико стотина Срба, појава једног оваквог часописа има значење много веће од уобичајеног културног издања. Он је истовремено и сведочанство опстанка, знак духовне истрајности и потврда да културно памћење не може бити избрисано ни бројношћу, ни временом, ни политичким приликама.

Сарадници врхунски ствараоци

Часопис „Пома“, који излази у Дубровнику као гласило културе, историје и књижевности српске заједнице, појавио се у новом, обимном издању од 134 стране, доносећи низ прилога из прошлости и савременог живота Срба на простору Дубровачко-неретванске жупаније. Издавачи су Српско вијеће дубровачко-неретванске жупаније и Српско вијеће града Дубровника и града Метковића, а часопис је штампан комбиновани на ћирилици и  на латиници.

Главна уредница часописа је Радмила Милаковић. У име издавачастоји потписан је  председник српских мањинских вијећа др Милорада Вукановића, професор историје и филозофије, велики ерудита и национални прегаоц, који својим радом већ деценијама доприноси очувању културног и историјског памћења српске заједнице у Дубровнику и околини, у којој су некада битну улогу имали Срби католици.

Нови број „Поме“ доноси изузетно богат и разноврстан садржај. Ту су текстови о активностима српских вијећа, о изградњи Саборног храма у Дубровнику, истраживања о соколском покрету и културним установама, као и прилози из књижевности, позоришта, историје, културне критике и савремених друштвених тема.

Међу ауторима овог броја налази се плејада врхунских стваралаца, новинара, писаца, доктора наука, универзитетских професора, позоришних и ликовних критичара, истраживача културне баштине, као и бораца за људска права, чији радови дају овом издању посебну тежину и научну и културну релевантност. Своје текстове у овом броју потписују: др Милорад Вукановић, проф. Јован Поповић, проф. Рената Златковић, Ведран Бенић, Златко Томић, Марио Клечак, Игор Ласић, проф. Александра Лукић, Радослав Ђузеловић, Здравко Баздан, Бруно Лукић, Адела Бијађија – Ћустовић, Драго Кокановић, Слободан Узелац, Саша Недељковић, као и др сц. Филип Шкиљан, уз низ других сарадника и аутора различитих генерација и професионалних усмерења.

Посебно место у часопису заузима опсежан и документован текст др сц. Филипа Шкиљана о страдању становника српског села Глушци у Другом светском рату, који доноси историјски преглед насеља, порекло становништва и трагичне догађаје из ратних година. У редакцијској напомени уз овај текст истиче се да су у том селу недавно поново исписани усташки графити, што представља узнемирујући и дубоко забрињавајући знак да се сенке прошлости и даље појављују на просторима који су већ једном тешко страдали.

На спомен-плочи у селу уклесане су речи да је 23. септембра 1944. године из Глушаца одведено 90 српских душа – жена и деце – које су зверски уморене у усташком логору Јасеновац. Са тог пута, како сведоче споменици, архивска грађа и пописи жртава, нико се није вратио. Имена читавих породица — Арнаута, Бојбаша, Вуковића, Пупара, Буквића, Церовина и других — уклесана су у камен као трајно сведочанство о трагедији једног села и једног народа.

Према подацима објављеним у часопису, међу одведенима у Јасеновац налазили су се и најмлађи мештани, деца рођена тридесетих и четрдесетих година XX века. Тај злочин оставио је дубоке демографске и духовне последице, од којих се Глушци никада нису у потпуности опоравили.

Трагедија овог места није се завршила Другим светским ратом. Током деведесетих година XX века, Глушци су поново прошли кроз тешка искушења. Године 1992. више мештана је ухапшено под оптужбом за припремање оружане побуне и месецима задржано у затворима. Део њих се вратио у село, док је значајан број након размене одселио са породицама у Србију и друге земље. Према подацима наведеним у тексту, 2021. године у селу су живела свега 53 становника, са изразито неповољном старосном структуром, што Глушце сврстава међу најугроженија насеља у том делу Хрватске.

У овом броју (штампа се најчешће као годишњак, а кад има новца и чешће), на самом почетку часописа, уз импресум на трећој страни објављена је кратка цртица о песми „Пома“ госпара конта Меда Пуцића, по којој лист и носи име. Подсећа се да је Пуцић ову песму (незваничну химну српског римокатоличког покрета) написао 1871. године, као и на историју омладинског листа који је по њој добио назив.

Први број Поме власти уништиле

Наводи се да су 1900. године лист „Пому“ покренули дубровачки гимназијалци Стијепо Кобасица и Урош Тројановић, а да је од 1901. године уредник био Петар Колендић. Лист је био рукописни, постојао у једном примерку који је кружио међу ученицима и излазио једном месечно. Ипак, упркос таквом облику, имао је снажан утицај и велики број сарадника и читалаца.

Судбина те прве „Поме“ била је драматична. Након што је у листу „Црвена Хрватска“ 11. октобра 1902. објављен текст „Српска пропаганда међу ученицима у Дубровнику“, уследила је полицијска истрага. Из страха од последица, сви бројеви „Поме“ који су излазили током две године били су уништени, а на седницама школских власти 25. и 26. октобра 1902. као један од „коловођа“ означен је Петар Колендић. Тако је један ученички рукописни лист постао предмет политичког прогона.

Данашња „Пома“ наставља традицију тог некадашњег омладинског гласила, које је због своје националне и културне свести било уништено. Савремено издање окупља истакнуте ауторе различитих профила и генерација и представља живи доказ да култура, памћење и идентитет могу опстати и у најтежим условима.

Нови број „Поме“ сведочи да то име више није симбол прогона, већ знак истрајности, достојанства и трајне борбе за истину и људска права.