Ovako su Dobrili iz Rogatice muslimani pobili najmilije
Пише: Душан Марић
– Две Добриле су две сиње кукавице, две највеће туге по небом, свака голема толико да би због ње и љута гуја испод камена писнула. Сине, севап је њих обићи, али ако ти није за муку, боље ти је да не слушаш њихове јаде. Потршћеш се. Иако сам сина изгубила, кад помислим на њих две, на њихову трагедију, мени моја туга мала изгледа.
Овим речима је давне 1998. године моју посету Рогатици и распитивање за адресу Добриле Бјелаковић и Добриле Перовић пропратила једна старија мештанка, забрађена црном марамом.
Првој Добрили, ратни вихор је из наручја заувек истргнуо супруга Раденка и обоје њихове деце – сина Славишу и кћерку Соњу.
Пре шест година, у једном ратном дану, дуга Добрила је изгубила оба родитеља, супруга, јединог брата и једину сестру. Тада је имала двадесет година и две кћерке – трогодишњу Милијану и Маријану, која је свет угледала само двадесет четири дана пре породичне трагедије.
Туга и трагедија пред којима се разум мути, дај стаје. А и тугу и трагедију надмашује зверство са којим су муслимани, комшије, масакрирали Добрилину породицу.
Добрила је, скамењена од туге, причала а ја, скамењен од ужаса шта чујем, записивао.
– Био је наш велики празник, Петровдан, 12. јул 1992. године – сећа се Добрила. – Тог дана моја Маријана је напунила месец дана живота. После изласка из породилишта, нас три смо биле код родбине у Обреновцу. Тог дана је дошао мој стриц Милан из Чачка. Да нас водиу код себе. Загрлио ме је и рекао: „Сине, погинула је мала Данијела.“ Данијела је моја млађа сестра. Тек сутрадан у Чачку рекао ми је и за тату, маму, бату и Горана. И они су убијени. Страдали су, а Маријану нису ни видели. Од одласка из Вишеграда у породилиште ја сам највише размишљала о том сусрету. Замишљала радост мог мужа Горана, кад угледа и пригрли наше друго дете. Али ето, никад је није ни видео, ни загрлио. А њој је било суђено да свог оца упозна само преко фотографије.
Када је почео рат и терор муслиманских паравојних група, под командом исламског фанатика Алије Изетбеговића, захватио и општину Рогатица, мањинско српско становништво из Добрилиног родног села Трнова и околних села напустило је своје домове и побегло у збег код основне школе у Шљедовићима. Истовремено, по наређењу претпостављене команде Војске Републике Српске, војно способни мушкарци запосели су положај и ископали ровове на оближњем брду Гај. Са задатком да штите збег. Међутим, с обзиром на вишеструко надмоћно бошњачко окружење, малобројни српски територијалци, реално, нису били у стању да штите ни сами себе, а камоли да зауставе иоле јачи муслимански напад.
Тим пре што је, чак и почетком јула 1992. године, након што је извршена масовна паљевина њихових напуштених кућа, међу Србима још увек било много оних који су наивно веровали да њима и њиховим породицама од комшија муслимана не прети никаква опасност. Један од таквих Срба био је и Добрилин отац, Милорад Обрадовић (44), референт за набавку у рогатичком „Промету“.
– Тата је дуго одбијао да узме пушку или иде на стражу – каже Добрила. – Говорио је како је сигуран да нам наше комшије, од којих су многи радили са њим у фирми, неће учинити никакво зло. Узалуд су га обазривији људи упозоравали да муслиманима не треба веровати и подсећали на бројне његове Обрадовиће које су за време Другог светског рата муслимани живе спалили.
Баш због те очеве лаковерности, на Гају, у земуници са татом, налазили су се и мој шеснаестогодишњи брат Дарко, моја деветнаестогодишња сестра Данијела и наша мајка Зорка. Ту су били и мој супруг Горан и наш кум Миодраг Мотика.
Муслимани су Гај напали петог јула, око четири часа ујутро. Иако је, према сведочењу Мирослава Обрадовића (који се са Миломиром Андрићем и браћом Драганом и Зораном Кусмуком налазио у суседном рову) његовог стричевића Миломира и његову млађу кћерку почетак напада затекао будне, на стражи, муслимани им нису дали прилику да пруже отпор или побегну из клопке.
Када је после десетак минута нејака српска одбрана на Гају потпуно разбијена, Изетбеговићеви војници починили су ужасан, здравом разумну несхватљив злочин.
Добрила каже да је реконструкција злочина извршена према изјави једног од учесника у нападу на Гај, касније заробљеног (и ослобођеног?!), Синана Ћатића из Трнова, предратног кафанског певача, и казивању Срба који су успели да побегну од ножа својих дојучерашњих комшија.
Први је, покошен рафалом, погинуо Драган Кусмук, који се узвратио у свој напуштени ров, по заборављене тромблонске мине. По свему судећи лаком смрћу, од метка и на почетку напада, страдали су и Добрилин муж Горан Перовић и њихов кум Миодраг Мотика. Зоран Кусмук и Мирослав Обрадовић успели су да побегну према Шљедовићима.
Остале чланове Добрилине породице Бошњаци су живе похватали. Прво су Миломира Обрадовића, његовим каишем, који су му затегли око врата, свезали за храст, а затим његову кћерку оборили на земљу и започели бестијално иживљавање. После силовања, у којем је учествовало неколико нападача и зверског мучења, зликовци су ножевима распорили девојчин стомак, извадили јој део материце и оставили је да умире у страшним мукама. Све време мучења његове мезимице, док су се њени крици мешали са њиховим смехом и подврискивањем, Бошњаци су тукли Миломира и захтевали да гледа у њеном правцу. Очајан, избезумљени човјек некако је успео да се задави каишем и прекрати сопствене муке.
Истовремено, друга група Изетбеговићевих војника иживљавала се над мајком и сином, и то тако што је свезана Зорка била принуђена да гледа мучење и понижавање сина и кћерке, да би онда и сама била силована и, након мучења, убијена. Убијен је и шеснаестогодишњи Дарко.
Добрила каже да је утврђено да су групу која је починила злочин предводили Лутво Јамаковић, милиционар из Рогатице (убијен је неколико дана касније, у борби против српске војске) и Дино Кавеџић, приватни трговац, којег су Обрадовићи годинама сматрали за породичног пријатеља.
– Моја сестра је још била жива кад је на место злочина наишао старац Милан Мотика, наш комшија, који је због болести дисао уз помоћ пумпе – наставља Добрила. – Данијела је лежала на земљи и јечала. Једном руком је покушавала да сакупи своја по земљи просута црева и врати их у стомак. Како је тражила воде, он јој је донео и дао мало воде коју је пронашао у земуници. Милан каже да је татино тело било обешено уз дрво, на каишу, а мама, брат, мој Горан и кум лежали су мртви око земунице. Кад је Милан покушао да помогне Данијели, крвници, који су се излежавали неколико десетина метара даље, припуцали су, па је морао да бежи. Он сматра да га нису хтели убити, већ су га оставили да прича шта је видео и тако изазове што већи страх међу Србима.
О злочину на Гају старац је обавестио јединицу српске војске стационирану у селу Пљеско, у које се, у међувремену, повукло и цивилно становништво из школе у Шљедовићима. Мада су поједини војници захтевали да њихова јединица одмах крене према Гају и покуша извући Данијелу, командант Рајко Кушић је проценио да девојци ионако нема спаса а да, због конфигурације терена и бројчане надмоћи непријатеља, њено извлачење не би било могуће без нових жртава међу његовим војницима.
Када су се следеће ноћи, користећи тмину и кишу која је почела да пада, петорица српских војника успела уз Гај и привукла стратишту, Данијела је била мртва. Са њеног крхког и измученог тела кишне капи спирале су крв. Покушали су да је понесу, али због снажне непријатељске ватре успели су да на шаторском крилу низ падину свуку једино покојног Драгана Кусмука.
– Мислим да је био септембар те године када је, уз помоћ српских јединица из других места, Рогатичка бригада успела да ослободи овај део Републике Српске и бошњачку војску протера према Горажду – наставља Добрила своју исповест. – Посмртни остаци чланова моје породице и нашег кума Миодрага пронађени су у гробници коју су, вероватно због несносног задаха који се ширио од тела у распадању, ископали бошњачки војници. Сахранили смо их заједно, на Партизанском гробљу у Рогатици.
На годишњицу смрти својих најмилијих, Добрила се са децом вратила из Србије у Рогатицу, гдје је после два месеца од Општине добила двособан стан. Сада ради као курир и кафе-куварица у предузећу у којем је радио и њен отац. Децу и себе издржава од плате која износи 512 динара, дјечије пензије од 207 динара и инвалиднине од 520 динара. Милијана иде у школу, а док је Добрила на послу, мала Маријана борави у дечијем вртићу.
– Сломљена сам, уморна од живота и немам снаге за мржњу – каже Добрила. – Међутим, ужасава ме и сама помисао да бих ја или моја дјеца поново морали живети с Бошњацима. Ко год, после свега, од њих покушава направити српске комшије и пријатеље, он је за мене душманин моје деце, саучесник звери које су на Гају узеле живот и част моје породице.
И без трагедије из јула 1992. године, новија историја Обрадовића бременита је тужним догађајима. Добрилиног прадеду Милана и прабабу Албу су 1943. године у њиховом селу заклали партизани. Њен деда Петко напрасно је умро у тридесет и осмој години, а четири године касније њена баба, Петкова жена, смрзла се у снегу.
Добрилин отац Милорад одрастао је у сиротишту у Зеници, где је завршио и трговачку школу, док је њен стриц Милан детињство провео радећи као најамни радник код рођеног стрица. Када је постао пунољетан отишао је у Чачак и почео да ради у тамошњем руднику.
