О Анатолију Ивановићу у Дучићевом Требињу

У граду Јована Дучића, који је читавог живота сањао да Требиње постане град лепоте, музеја и културе, прича о Анатолију Ивановићу добија своје најприродније место. Као највећи српски издавач између два светска рата, оснивач и власник „Народне просвете“, човек који је окупио највеће писце свога времена и објавио капиталне едиције српске књижевности, Анатолиј Ивановић заслужује да буде представљен управо у граду Јована Дучића, са којим га је повезивала заједничка визија и изузетно плодна сарсдња – да се народ чува и уздиже књигом, културом и духовним наслеђем.

Управо зато ће у Галерији Музеја Херцеговине у Требињу, у понедељак, 20. јула 2026. године, са почетком у 20 часова, бити одржана промоција књиге Предрага Савића „Господар књига – Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“. О књизи ће, поред аутора, говорити Миодраг Јакшић и др Драган Ковач.

Промоција ће бити одржана у институцији која на најбољи начин симболизује културну мисију Јована Дучића. Управо Музеј Херцеговине чува највећи део легата великог песника – његове књиге, уметничке предмете, личне успомене и визију Требиња као „града културе“ и „града-музеја“. Дучић је свом родном граду завештао драгоцене уметничке колекције, библиотеку и бројне личне предмете, желећи да Требиње постане духовни центар Херцеговине.

Није случајно што ће се управо у таквом амбијенту говорити о човеку који је, готово заборављен у историји, одиграо пресудну улогу у стварању модерног српског издаваштва.

Књига „Господар књига“ први пут, на основу архивске грађе из Србије и иностранства, породичних сведочења и бројних до сада некоришћених докумената, реконструише животни пут белог руског емигранта Анатолија Ивановића, оснивача чувене издавачке куће „Народна просвета“. Управо под његовим руководством настале су капиталне едиције српске књижевности, објављена сабрана дела највећих писаца и створени високи стандарди српског издаваштва.

Посебан део промоције биће посвећен везама Јована Дучића и „Народне просвете“.

Како истиче аутор Предраг Савић:

„Мало је познато да је Јован Дучић био председник редакционог одбора ‘Библиотеке југословенских писаца’, једне од најзначајнијих едиција ‘Народне просвете’. Није то била почасна функција. Дучић је својим именом и ауторитетом гарантовао највиши књижевни квалитет, а његова Сабрана дела отворила су ову престижну библиотеку. То је било време када су највећи српски писци заједно градили културну будућност народа.“

Савић наглашава да је управо сарадња Дучића и Анатолија Ивановића пример како су велики писци и велики издавачи заједно обликовали националну културу.

„Дучић је желео да Требиње постане град музеј. Анатолиј Ивановић желео је да Србија постане земља великих књига. Један је свом граду оставио музеј, други свом народу библиотеке. Обојица су разумела да народ траје онолико колико трају његова култура, његове књиге и његово памћење.“

Публика ће имати прилику да чује и причу о настанку чувене „Библиотеке југословенских писаца“, чији је редакциони одбор предводио управо Јован Дучић, док су у њему били Милан Кашанин, Драгиша Васић и Вељко Петровић. У тој едицији објављивани су Дучић, Милош Црњански, Бранко Лазаревић, Нико Бартуловић, Милан Кашанин, Густав Крклец и други најзначајнији писци међуратног периода.

Аутор ће говорити и о људима који су чинили духовну елиту Србије, али су после Другог светског рата доживели трагичне судбине.

„У овој књизи нисам желео да испричам само живот једног издавача. Желео сам да вратим из заборава читаву генерацију српских интелектуалаца – Ника Бартуловића, Бранка Лазаревића, Милоша Тривунца, Сергеја Сластикова и многе друге, чији је допринос српској култури био огроман, а чија су имена деценијама била потискивана.“

Посебну пажњу изазивају поглавља о сарадњи Анатолија Ивановића са Исидором Секулић, Миланом Кашанином, Богданом Поповићем, Јованом Дучићем, Ивом Андрићем, Десанком Максимовић и другим великанима српске културе, као и истраживања о судбини издавачке куће „Народна просвета“ током окупације, нацистичкој пљачки њене штампарије, спасавању чланова породице Ивановић и њиховом животу у прекоокеанском изгнанству.

Према речима аутора, Требиње није случајно место за представљање ове књиге.

„Не постоји прикладније место да се говори о Јовану Дучићу и ‘Народној просвети’ од Музеја Херцеговине. Овде је сачувана Дучићева визија да култура представља највеће богатство једног народа. Моја књига говори управо о људима који су ту визију претварали у стварност – стварајући библиотеке, издаваштво и духовне темеље модерне српске културе. Верујем да ће Требиње препознати Анатолија Ивановића као једног од највећих добротвора српске књиге и издаваштва двадесетог века.“

Савић поручује да ће промомоција у Требињу бити прилика не само да се представи једна књига, већ и да се отвори разговор о времену у којем су књига, музеј, библиотека и култура били темељ националног идентитета.