Како је бели Рус обликовао српску књижевност

24. фебруар 2026. Zdravko Elez 65 Views 0 Comments

Разговор са Предрагом Савићем, књижевником и адвокатом поводом његове најновије књиге

Руски емигрант Анатолиј Ивановић створио је издавачку империју у Србији, окупио српску интелектуалну елиту, али је његово име деценијама систематски брисано

Судбина Анатолија Ивановића делује готово невероватно. Јункер Беле армије, избеглица без домовине, визионар који у Београду подиже моћну „Народну просвету“, човек који окупља сам врх српске интелектуалне елите — Богдана Поповића, Исидору Секулић, Аницу Савић Ребац, Јована Максимовића и многе друге — а потом бива проглашен непожељним и протеран у трећи егзил.

Књига „Господар књига“ први пут целовито открива како је један бели Рус постао тихи архитекта српског књижевног канона и зашто је његова прича деценијама из идеолошких разлога гурана у страну.

Ко је био Анатолиј Ивановић и зашто Ваша књига носи наслов „Господар књига“?

— Анатолиј Ивановић је једна од кључних, али неправедно потиснутих личности српске културне историје XX века. Рођен као Анатолије Иванович Прицкер 1897. године у Русији, у Србију је дошао као бели емигрант после бољшевичке револуције, али је управо овде, у Београду, изградио импозантну издавачко-штампарску империју „Народна просвета“.

— Наслов „Господар књига“ није метафора ради ефекта. Он је заиста контролисао читав животни циклус књиге — од уредничке политике и избора рукописа, преко преводилачких тимова и техничке припреме, до штампе, повеза, дистрибуције и извоза. У једној личности објединио је визију културног мисионара и дисциплину индустријалца.

ЕЛИТНИ КРУГ „НАРОДНЕ ПРОСВЕТЕ“ У уређивачким одборима и сарадничкој мрежи „Народне просвете“ учествовали су: Богдан Поповић, Исидора Секулић, Владимир Ћоровић, Милош Тривунац, Миодраг Ибровац, Јован Дучић, Драгиша Васић, Милан Кашанин, проф. др Јован Максимовић, Аница Савић Ребац, Десанка Максимовић. Канонска едиција Библиотеке српских писаца, као бисер националне књижевности обухватала је дела: Јована Стерије Поповића, Вука Караџића, Петра II Петровића Његоша, Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића, Војислава Илића, Алексе Шантића, Милана Ракића, Јована Дучића, Симе Матавуља, Стевана Сремца, Бранислава Нушића, Борисава Станковића, Исидоре Секулић, Велјка Петровића и других класика. Редакциони одбор Библиотеке југословенских писаца сачињавали су: Јован Дучић (председник), Вељко Петровић, Драгиша Васић, Милан Кашанин. Заступљени су аутори: Јован Дучић, Милош Црњански, Динко Шимуновић, Вељко Петровић, Бранко Лазаревић, Густав Крклец, Милан Кашанин, Нико Бартуловић. Едиција је имала и посебно, јефтиније издање намењено школама, учитељима и ђацима.

Које сте изворе користили да расветлите његов живот и дело?

— Истраживање је трајало више од десет година и подразумевало је систематско укрштање архивске грађе, периодике, службених докумената и породичних сведочанстава. Посебно су били важни фондови Архива Србије, записници Озне из 1945, пословна документација „Народне просвете“, као и научни радови о руској емиграцији, пре свега дисертација др Иване Божовић. Велики проблем био је што је после 1945. име Анатолија Ивановића систематски потискивано, па је реконструкција његове биографије захтевала стрпљиво укрштање више врста извора.

У „Господару књига“ крију се мање познате приче о српским великанима. Можете ли издвојити неке?

— Једна од најзанимљивијих прича везана је за Десанку Максимовић и њен брак са руским емигрантом Сергејем Сластиковим. Та епизода врло пластично показује колико су се у кругу „Народне просвете“ преплитале српска и руска интелектуална елита.

— Посебно место имају Исидора Секулић, коју су савременици називали „добром вилом Народне просвете“, затим Богдан Поповић као врховни арбитар укуса једне епохе, као и Аница Савић Ребац и проф. др Јован Максимовић. Сам састав сарадника показује колико је Ивановић високо поставио културну летвицу.

Поред Анатолија, истински страдалници комунистичког режима били су и његови пријатељи Нико Бартуловић и Бранко Лазаревић. Шта у књизи откривате о њиховом прогону?

— Судбине Бартуловића и Лазаревића показују да удар после 1945. није био усмерен само на привреднике попут Анатолија, већ на читав један интелектуални круг.

— Нико Бартуловић био је истакнути југословенски публициста, оснивач и идеолог ОРЈУНЕ и учесник Башког конгреса. После хапшења од стране немачких и усташких власти 29. марта 1944. остао је у затвору до ослобођења Сплита 26. октобра 1944. По уласку комунистичких снага поново је ухапшен — најпре у Книну, потом у Задру — и почетком 1945. одведен на север, где је, према расположивим изворима, убијен без суђења између Обровца и Топуског. После рата његово име је практично уклоњено из јавности, а дела нису поново штампана.

— Бранко Лазаревић, један од најобразованијих српских есејиста и критичара свога доба, доживео је дуготрајну културну маргинализацију и тотални иделошки прогон и забрану. Његова дела су деценијама била потиснута из издавачког и научног оптицаја; заоставштина је поново откривена тек почетком XXI века, а „Сабрана дела“ објављена су тек 2003. године — после скоро шест деценија тишине.

„Народна просвета“ је по много чему била испред свог времена. Шта је све издавала и продавала?

— „Народна просвета“ није била класична издавачка кућа, већ сложен и вертикално интегрисан културно-индустријски систем. Ивановић је рано схватио да књига мора имати и културну и производну стратегију.

— Најзначајнији издавачки подухвати били су: „Библиотека српских писаца“ као канонска едиција националне књижевности, „Библиотека југословенских писаца“ са пажљиво бираним савременицима, „Библиотека светских писаца“, капитална енциклопедија „Народни здравствени учитељ“, илустровани недељник „Панорама“, информативни лист „Хроника“, велики корпус школских уџбеника и популарних издања, као и дечје књиге и просветна литература широког тиража.

— Све време Анатолиј штампа руске класиле, али посебно место имала је управо „Библиотека српских писаца“, замишљена као луксузно епохално издање националне књижевности, са пажљиво уређеним текстовима, критичким апаратом и репрезентативном опремом.

— Ивановић је водио политику двоструких тиража: елитна, луксузна издања и јефтина издања за школе и широку публику.

— Паралелно је изградио модерну штампарију на Обилићевом венцу и фабрику картона на Умци, чиме је затворио читав производни круг — од папира до готове књиге. Управо та вертикална интеграција издвајала је „Народну просвету“ од већине савременика.

Колико је улога белих Руса у Србији била изузетна у култури, науци и просвети?

— Огромна и још увек недовољно осветљена. После слома Беле армије у Краљевину СХС стигло је између 40.000 и 45.000 избеглица, од којих је око 32.000 остало трајно.

— У науци су се истакли Владимир Фармаковски, Георгије Острогорски, Владимир Ласкарев, Евгеније Спекторски и Александар Соловјев; у архитектури Николај Краснов, Георгије Самојлов и Роман Верховски; у медицини Александар Игњатовски и Алексеј Шчербаков; у култури и уметности Константин Баљмонт, Жорж Скригин и Степан Колесников.

— Тај талас високообразованих избеглица дубински је утицао на модернизацију универзитета, уметности, архитектуре и издаваштва у Србији између два рата.

Анатолиј се током рата скривао. Како је успео да сина Александра избави из Бањичког логора?

— Александар, студент медицине и припадник покрета генерала Драже Михаиловића, био је заточен на Бањици. Анатолиј је, користећи везе, углед и преостала средства, успео да организује његово ослобађање — практично откупом, у време када је и сам живео под лажним именом.

Какву је судбину дочекао Анатолиј Ивановић и његова породица?

— После рата нова власт му је одузела имовину и он је 1946. отишао у нови егзил. Породица је преко Италије стигла у Јужну Америку, а он је 1954. умро у Бразилу.

Докле се стигло са рехабилитацијом и реституцијом?

— Рехабилитација је правоснажна, али поступци реституције и даље трају.

У писању књиге која је трајала читаву деценију, ко Вам је био највећа подршка?

— Рад на „Господару књига“ трајао је више од десет година и одвијао се паралелно са поступцима рехабилитације. Зато сам књигу посветио др Драгомиру Антонићу и Николи Миркову, чија је подршка била и стручна и морална.

— Велику помоћ пружили су Леонид Кампе, проф. др Ирина Антанасијевић, др Ивана Божовић, рецензенти проф. др Јован Јањић и доц. др Војислав Тодоровић, као и уреднички тим. Посебно бих истакао лектора Драгана Грбића, који је имао изузетно захтеван посао на обимном рукопису.